Poštovani pravoslavni roditelji,
Na tzv. „Dan žena” postavljamo jedan pogled na ovaj praznik očima pravoslavnog hrišćanina.
Kako ćemo mi postupiti u našem realnom životu (npr. da li ćemo učiteljici naše dece kupiti cveće za Osmi mart, dati novac za zajednički poklon , da li ćemo se kao žene zahvaliti kada nam neko čestita ovaj tzv. „praznik” ili ne) – o tome odlučujemo od situacije do situacije. Mnogi postupaju na sličan način kao i za Novu godinu – zahvale se, ljubazno uzvrate sa „takođe, i Vama“ i idu dalje bez pokretanja nekog dubljeg razgovora na temu smisla i stvarne istine o tome kako je nastao ovaj tzv. „Dan žena”. Kada se procenjuje da je u pitanju čista uljudnost i formalnost („lep povod da se nešto nekom čestita i bude ljubazan”), onda ni nema potrebe da se upinjemo u objašnjavanje ideološke postavke ovog veštačkog praznika.
Najvažnije je da mi, pravoslavne žene i pravoslavni muškarci, znamo koji praznici su zaista praznici, kao i da znamo ponešto o ovim veštačkim i lažiranim „praznicima”.
Ovaj tekst govori upravo o tome.
PravoslavniRoditelj.org
***
Osmi mart kao povod za razmišljanje
Ni kao đak nisam voleo osmi mart. Naravno, ne iz ideoloških razloga, jer u to vreme nisam imao pojma ni o kakvoj ideologiji osim zvanične – živeo sam u svetu udžbenika koji su svi počinjali Grozovom slikom (recimo, u udžbeniku OTO-a, bila je slika Tita za strugom). Pa ipak, osećao sam se nelagodno pred činjenicom da tada obavezno moramo da pišemo nešto o ženama, da obavezno poklanjamo nešto učiteljici, i da obavezno izmišljamo kako neprestano pomažemo mami. I stalno su nam pominjali mitsku Klaru Cetkin, Mariju Bursać, heroinu s Prkosa i izvesnu, koliko se sećam, Katu Pejanović, angažovanu u AFŽ-u.
Ali, u mojoj kući se, onako urođenički, bez mnogo svesti, ipak upražnjavahu Detinjci, Materice i Oci, kada su roditelji vezivali mene i ja njih, i kada smo se, makar najskromnije, jedni drugima „drešili”. Deca su prolazila najbolje – od njih niko nije očekivao previše, a za Materice nisu dobijala darove samo od majke, nego i od bake, ujne, tetke. To me spasavalo od „bezalterantivnosti” osmog marta. I zahvaljujući, između ostalog, okretanju česnice sa dedom za Božić, kao i Matericama, znam da je Dostojevski sasvim u pravu kada, kroz Aljošu Karamazova, tvrdi da možda čitav potonji život zavisi od nekoliko lepih uspomena iz detinjstva.
Naravno, kasnije smo videli: osmi mart, dan žene – revolucionarke, uspostavljen je u svim komunističkim zemljama da bi se pokazalo kako se ONA emancipovala, prestala da bude rob starog poretka, ustala u borbu za svoja prava, itd. Bila je to, u Jugoslaviji, titoamazonka koja ne pristaje na svoju ženstvenost, maskulinizovana „borka” za bolje sutra – u stvari, nesrećnica bačena u fabričku halu, istrgnuta iz svog prirodnog okruženja, kojoj su na pleća, lažući je da je oslobađaju, natovarili još najteretnije terete. Još jedan od revolucionarnih trikova, koji se daju sažeti u Orvelovom uvidu da je SLOBODA ROPSTVO.
Sve je to, još u prvoj polovini 20. veka znao engleski pisac Česterton, koji je uočavao paradoks ranog feminizma: „Ne želim više da slušam muški diktat, reče žena i ode da se zaposli kao daktilografkinja”, govorio je. Jer oni koji su ženu indoktrinirali da veruje da će joj biti bolje samo ako se osamostali, u stvari želeli su još jednog roba surovog kapitalizma (bilo onog zapadnog, liberalnog, bilo onog istočnog, etatističkog, koji se zvao socijalizam: ruski mislilac Šafarevič nazvao ih je „dvama putevima ka istom bezdanu”).
Žena je danas „oslobođena” – i zato iz toplog doma beži u „sigurne kuće”. Oslobodila je sebe majčinstva, dobila pravo na utrobno čedomorstvo, eno je kako psuje u rialiti šouima, ima svoje „kvote” u politici… I? Koliko joj je lepo? A koliko gorčine mora da pije svaki dan na poslu, gde je, ako radi u nekoj od supersavremenih banaka, poturaju pod nos ugovor kojim se obavezuje da do tada i tada neće rađati decu i ići na porodiljsko bolovanje, ili dok vozi auto prodajući supersavremenu robu u ulozi onog što se nekad zvalo „trgovački putnik”, ili dok, od devet izjutra do pet uveče, čami u nekoj kancelariji, dok joj srce vapije za decom koja su, kod kuće, sama samcijata?
O čemu je, zapravo, reč?
O tome da, kako reče Česterton, ženi ne treba više prava, nego VIŠE PRIVILEGIJA.
Žena mora, kao i dete, biti najzaštićenije biće na svetu, zato što nju niko ne može zameniti u najčudesnijem podvigu na svetu – podvigu majčinstva. Veličajući tu njenu ulogu, naš narod kaže: I BOG IMA MAJKU. Da ovom zemljom ne vladaju nihilisti, višedetna majka mogla bi da živi od državne pomoći i da gaji i vaspitava budućnost svog naroda, budućnost Crkve, budućnost sveta. Ali ovom zemljom vladaju nihilisti, koji su zaboravili da će jednog dana morati da izađu pred Boga Koji ima Majku.
I tu dolazimo do hrišćanstva: slavitelji osmog marta hoće da nas ubede kako je žena danas postala čovek samo zato što se uključila u revoluciju (još je Alber Kami tvrdio da je srž svake revolucije u pokušaju bogoubistva kao oceubistva).
Ali, činjenice govore drugačije – žena je postala čovek zahvaljujući hrišćanstvu koje je, u Vizantiji, preobrazilo rimsko pravo u nešto mnogo čovečnije. Jer u paganskom Rimu, otac je imao pravo da odluči da li će novorođenče živeti ili umreti; imao je pravo da svoju decu proda u roblje, a žena je bila potpuno potčinjena mužu, gospodaru kome se nije smelo protivurečiti…
A onda je došla blaga vest Evanđelja: Bog je stvorio muško i žensko da budu supružnici, saupregnuti u blagi jaram Hristov. Po Svetom Pavlu, žene treba da poštuju muževe kao Crkva Hrista, a muževi da vole žene kao Hristos Crkvu – to jest, da budu svaki dan spremni da se žrtveno raspinju za svoje voljene.
Voleti nekog znači reći mu: ti nikad nećeš umreti, kaže mitropolit Antonije Blum.
Voleti nekog znači videti ga onakvim kakvim ga je Bog zamislio, a roditelji ga takvim nisu učinili, veli Marina Cvetajeva…
A ovo novo, hrišćansko shvatanje o odnosima polova nije moglo da se ne odrazi i na zakone carstva pravoslavnih Rimljana – Vizantije. Da budemo konkretni: uz Justinijanov Kodeks, najznačajniji vizantijski doprinos pravnoj istoriji čovečanstva je čuveni zbornik zakona „Ekloga”, u kome su, u oblasti porodičnog prava, uvedene novine koje su u srži preobrazile dotadašnje norme kad su brak i porodica u pitanju. Zahvanjujući hrišćanskom učenju o braku Adama i Eve kao plodu ljubavi koja se slobodno rađa, „Ekloga” uvodi elemenat saglasnosti budućih supružnika kao bitan za sklapanje braka. Da bi momak i devojka stupili u brak, Justinijanov zakon je tražio saglasnost očeva budućih bračnika. „Ekloga” je pravo na saglasnost proširila i na majke mlade i mladoženje, čime je žena veće društveno dostojanstvo. U oblasti razvoda braka, žena je dobila pravo da se razvede od muža u slučaju njegove polne nesposobnosti, što do tada nije bio slučaj. Žena je stekla pravo da miraz bude u njenoj svojini doživotno, da muž njime upravlja kao opomunomoćenik, ali da ona ima pravo da miraz obezbedi hipotekom na imovinu stečenu tokom braka. Jednom rečju, hrišćanstvo je znatno popravilo društvenu ulogu žene u odnosu na prethodno, pagansko doba.
Kakve to veze ima sa osmim martom?
Pa ima: osmomartovski vašar je samo pokušaj da se „žensko pitanje” iskoristi kao sredstvo za razgradnju braka i porodice, dok je hrišćanstvo, podižući ženu iz statusa robinje u status slobodne supružnice, imalo za cilj i čuvanje ljudskog dostojanstva, ali i očuvanje porodice.
Zato se, i danas, moramo boriti za ženu, čiji je večni uzor Presveta Bogorodica, velika svojim smirenjem i lepa svojom krotošću, slobodna slobodom poslušanja u ljubavi i uzveličana iznad svih bića koja je Bog poslao u Svoj čudesni svet. Takvoj ženi, ognjenom stubu koji nas vodi kroz tamu ledenog doba mržnje, dužni smo da obezbedimo sve uslove za ostvarenje punote njenog naznačenja.
JOŠ JEDNOM: NE VIŠE PRAVA, NEGO VIŠE PRIVILEGIJA, zasnovanih na činjenici da i danas, kao i pre mnogo vekova, ne stoji kuća na zemlji, nego na ženi. Borba za ženu slobodnu da bude majka i domodržnica, okružena nežnošću i ljubavlju muža i dece, borba je za budućnost čovečanstva, koje će, izgubi li je, zauvek potonuti u tamu.
Zato se zaista vredi boriti.
Izvor: Dveri Srpske
Komentari