Jednom prilikom mi je, kao autoru porodičnih tekstova, stiglo emotivno pismo. Bio je to „vapaj duše” povodom pravoslavne retorike o porodičnim odnosima. Pismo nije bilo histerično niti ljutito – pre bi se reklo da je sabesednica pokušala saosećajno da mi objasni i da mi otvori oči za nešto što je njoj očigledno. Šta to?
Ona je sa žaljenjem primetila kako je glupo pisati i raspredati o porodičnom životu kao polju truda nad samim sobom i nad odnosima. I navodila je otprilike ovakve argumente: „Ljubav bi trebalo da nadahnjuje čoveka. Ako je u braku svima zbog nečega teško, komplikovano, ako se ljudi stalno nešto trude nad sobom i samoograničavaju se, što se ne bi razveli? Možda je tada stvarno bolje razvesti se. Zašto učiti muža i ženu nekom čudnom, zapetljanom suživotu, kada bi oni jednostavno mogli prekinuti odnose koji ih iscrpljuju. I uspostaviti nove, u čemu je problem? Ne živimo u prošlosti kada je ženi bilo nemoguće živeti bez muža, kada je bila prinuđena da se prilagođava, da se uklapa. I zašto sada mlatiti praznu slamu ako se ljudi nisu složili, ako je izgubljen duševni komfor?”
Zvuči ubedljivo, zar ne? Evo jednostavno zamislite da nemate religiozna ubeđenja, da ne razmišljate sa pozicije zapovesti, nego kao „i sav svet”. Pa, sa te svetske tačke gledišta „ima tu nečega”.
I da li je moguće ozbiljno se usprotiviti tako jednostavnim i atraktivnim parolama, koje prijaju samoljublju. Pa, možemo pokušati da kao argument da navedemo decu: dobro, ako nema religioznih motiva da se sačuva porodica, setimo se dece. I o deci ste već razmislili – tu je ne manje savremena i popularna postavka o tome da je za dete bolje da živi sa samom, ali spokojnom mamom koja ceni sebe, nego u konfliktnoj porodici, unutar zategnutih, nestabilnih i nelagodnih odnosa.
Danas se kao kriterijum „ispravnih” odnosa priznaje prvenstveno psihološki komfor učesnika.
Kao argument ovde ne možemo upotrebiti ono što piše u Svetom Pismu. Reči Otkrovenja o zabrani preljube i „jednoj ploti” ne zvuče ozbiljno za ovozemaljski um koji odnose već dugo ne posmatra kao nešto postojano. Naprotiv, danas kao kriterijum „pravilnih” odnosa psihološki gurui priznaju prvenstveno psihološki komfor učesnika, a predstave o komforu su naročito podložne promeni.
I ovde tek nema smisla govoriti o tome da „komfor” nije naša reč i da je ona strana hrišćanstvu. Obična reč. Prosto, komfor je niže od radosti, manje od blaženstva, uže od sreće, a ljubavi nije ni za mali prst. Ali ko nije u stanju da shvati nešto tako apstraktno, taj može da traži… Pa recimo, komfor. Samo, čak i s te tačke gledišta, ideja o raskidanju supružničkih odnosa tek tako, zbog gubitka komfora, veoma je čudna.
Prosto zamislite tu situaciju ne s duhovne, već s banalne, životne pozicije. Zamislite je u najprizemnijoj oblasti. Evo, kupili ste nove cipele. U početku vam nisu bile naročito udobne, nisu se razgazile, ali su bile lepe i atraktivne. Onda se obuća prilagodila nozi i činilo se da je došla udobnost, ali se flekica odlepila. I iznova je neugodno hramati na jednu nogu. Moguće je malo se potruditi i odneti na popravku te već oprobane cipele koje su nam sad baš po meri, namestiti flekicu i najzad ih nositi sa zadovoljstvom. A može se i poludeti, baciti te cipele, kupiti nove, ponovo se truditi da se razgaze, trpeti žuljeve, i tako četiri puta u sezoni. Kad se sve sabere, u kom slučaju imate više šansi za komfor?
Dolazimo do zaključka da je čak i čoveku koji u odnosima traži samo psihološki komfor glupo da do njega dolazi tako što će neprekidno menjati partnere. U početku u odnosu dvoje ljudi ne može biti nikakvog komfora. Zaljubljenosti i euforije – da. Ali pritom je još mnogo zatvorenosti, snebivanja, još nije uspostavljeno potpuno međusobno poverenje. Još se svako pita kako da se predstavi pred drugom polovinom, svako je pomalo na oprezu.
Duboko opštenje dolazi kasnije i postaje proces koji se neprekidno razvija. Ljudi koji su uspeli da se istinski otkriju jedno drugom u braku, uzrastajući shvataju da je proces uzajamnog upoznavanja beskonačan. I samo na tom nivou otvorenosti i bliskosti moguće je nešto što liči na „psihološki komfor”, kao i duboka privrženost i ljubav.
No, raskidajući odnose već u prvoj godini braka, i bezbroj puta stupajući u nove, čovek tako i ostaje večno u tom stanju „opreza”. On nikada i ni sa kim ne može živeti u istinski bliskim odnosima, a to znači da mu je zagarantovan večiti nekomfor, tj. nelagoda debitanta koji stoji na sceni pred samo jednim gledaocem – novim partnerom.
S druge strane, primer s cipelama nije sasvim odgovarajući – ipak život u braku zavređuje nešto više poređenje. Uzmimo za primer odnos dece i roditelja. Nikome ne bi palo na pamet da, kada proces vaspitanja lišava mamu „psihološkog komfora”, ona može uzeti detence za ručicu i odvesti ga u dom za nezbrinutu decu. Ne, nego stručnjaci traže forme i metode vaspitanja i komunikacije, predlažu načine psihološkog rasterećenja za premorene roditelje… Ali niko ne sumnja u to da je umoriti se ili iskusiti nekomfor u procesu vaspitanja dece normalna stvar – potrebno je samo da se potrudimo da umor i negativne emocije ne zauzmu glavno mesto u odnosima.
Supružnici nisu manje bliski (a idealno bi bilo da su bliži) nego deca i roditelji. Zato je čudno prihvatiti njihove odnose na sasvim drugačiji način: nije uspelo, ne treba se ni truditi. Daj ga u „dom za nezbrinutu decu”, uslovno govoreći.
Još nam govore da su odnosi za koje je potreban trud – čudni. Ali zar nije čudan život čoveka koji nije navikao na duševni trud? Samoograničavanje je dosadno, uzdržavanje je komplikovano, kompromisi su teški? Ali to je nivo složenosti koju razvojna psihologija predstavlja kao normu očekivanu za uzrast od 8–9 godina. Već u tom uzrastu čovek postepeno ovladava navikom svesnog delovanja (to je ono kada nije baš da želim, ali shvatam da treba), postepeno razvija samokontrolu kao i umeće da vlada emocijama. U starijem adolescentskom uzrastu delimično ovladava veštinom uzajamnih ustupaka. I iznova odraslom čoveku govore da u uzrastu od 20–30–40 godina, sve ovo više ne važi.
„U braku ne treba ništa da radiš ako nećeš, uopšte ne treba da kontrolišeš emocije, dole kompromisi…”, i tako dalje u tom stilu. Odraslom čoveku u odnosima sa suprotnim polom predlažu da se vrati u detinjstvo i da se ponaša po principu: „Pokušaću da sastavim maketu, nije uspelo, gotovo! Uzmite svoju igračku, ja idem da se igram drugom.” To jest, predlaže nam se da svi bez izuzetka postanemo infantilni, ponavljači s nerazvijenim socijalnim intelektom, da se izrazim potpuno svetskim jezikom. Zar nije tako?
Život u braku nam pruža jedinstveno iskustvo sazrevanja. On uči čoveka da osvaja sve novije i novije oblike odgovornosti, razvija socijalni i emocionalni intelekt – umeće da se osete emocije i potrebe drugoga, zatim naviku konstruktivnog uzajamnog delovanja i rešavanja konflikata, pruža mogućnost osvajanja i usklađivanja u životu sve novijih i novijih socijalnih uloga (kćer, žena i prijatelj, majka, vaspitač, baka…). Jasno je da ovo idealna slika braka u kom su ljudi spremni da uče i prihvate odgovornost, traže kompromise i poveravaju se jedno drugom. Ono što je bitno jeste da je u braku takav ideal potencijalno moguć. Moguće ga je dostići – ne odmah, ali je moguće.
A u odnosima iz kojih se predlaže da se izađe prilikom pojave prvih trzavica kako se ne bi pretvorili u „rutinu, trud i nekomfor”, čak ni potencijalno nisu uključeni svi ti aspekti psihološkog sazrevanja. Oni pretpostavljaju da će čovek ostati u ulozi deteta koje samo napući ustašca i naduri se: „Postalo je teško, neću više!”
U ljubavi i braku ne može potpuno izostati duševni trud, jer je to prožimanje dve sasvim različite duše koje uopšte ne liče jedna na drugu (zar je lako topoli da se probije kroz asfalt?). Brak je uzrastanje, a ono nikada nije lagodno. Ali u njemu, u braku, postepeno nastupa i sasvim posebna radost jedinstva, zrela mudrost i toplo jednomislije.
Sve to je daleko veće i važnije od „psihološkog komfora”.
Autor: Elena Fetisova, žena ruskog sveštenika
Prevod: Aleksandra Đerić i Olga Milojević
Izvor: Lюbovь, pohožaя na… trud?
Komentari