Sa ovom temom se sve češće suočavamo u društveno-političkom životu.
Međutim, malo ko piše o grehu homoseksualizma na način koji može pomoći osobama koje stradaju od ovog greha, kao i njihovim porodicama i prijateljima.Od greha homoseksualizma je moguće izbaviti se, nemojte slušati one koji ovu bludnu strast opravdavaju genetikom i urođenošću. Moguće je izbaviti se jedino uz Božiju pomoć, što važi za svaku grehovnu naklonost i zavisnost koju pravoslavnim jezikom zovemo strasti.
Pravoslavni autor Vladimir Dimitrijević iznosi u ovom tekstu učenje Pravoslavne Crkve o ovom grehu, ali i pominje primere kako su naši dobri pastiri-sveštenici pomagali osobama koje ne žele da izgube Spasenje ostajući u ropstvu ovog protivprirodnog bluda, koji , kao i svaki blud – odvaja čoveka od Boga. Tako da ovaj tekst može biti koristan i onim pravoslavnim roditeljima čija deca u pubertetu stradaju od heteroseksualnog bluda.
Redakcija sajta Pravoslavni Roditelj
***
Učenje Pravoslavne Crkve o homoseksualizmu
O ovom tekstu
Tekst koji čitalac ima u rukama sastoji se od dva dela:u prvom su dati zvanični stavovi pojedinih Pomesnih Crkava o homoseksualizmu, a u drugom je ponuđeno nekoliko stavova sveštenika koji su se sa ovim problemom suočavali u pastirskoj praksi.
Potpisnik ovih redova se trudio da svoj glas utiša do same granice čujnosti da bi čitalac pred sobom imao autentične stavove i tumačenja saborne punote Crkve od Istoka. On je nastojao da ponudi samo kratke komentare, radi lakše čitaočeve orijentacije.
Znamo da se homoseksualizam danas, u hiper sekularnom društvu globalizacije, tumači kao jedna od tzv. „polnih orijentacija“, koja treba da bude ne samo oslobođena stigme moralno pogrešnog ponašanja, nego i snažno afirmisana (kroz zakonodavstvo, medije, obrazovni sistem).
Za pravoslavne hrišćane, međutim, homoseksualnost je bila, jeste i biće – greh. Ali, šta je greh, ne kao sociološka, nego kao ontološka pojava? Ruski filosof Andrej Anisin, u svom tekstu „Greh kao ontološka devijacija“, kaže:
„Ako je čovekov život ZADATAK koji on rešava, onda se u rubrici „dato“ nalazi čovekova priroda (njegova prirođena svojstva) i uslovi u kojima se odvija njegov život, a u rubrici „naći“, pod znakom pitanja, nalazi se njegova suština. A onaj koji je prizvan da taj zadatak rešava, onaj koji je prizvan da, prošavši životni put, nađe svoju suštinu – taj „KO“ označava se rečju „ličnost“.
Zato je vernost prizivu odozgo vernost upravo sebi, jer baš na taj način čovek nalazi, gradi sopstvenu suštinu, čovek POSTAJE on sam. Čovekova priroda mora da se obdelava, ona je osnova koja daje život, ali ona u sebi ne sadrži rukovodno načelo koje bi taj život organizovalo. Ako, dakle, čovekova ličnost umesto obdelavanja, kultivisanja svojih prirodnih kakvota i zadataka, umesto RUKOVOĐENJA svojom prirodom, slepo ide vođena igrom svojih prirodnih sila, ona samim tim čovekov život potčinjava ovoj igri. U tom slučaju, čovekova priroda, lišena celovitog ustrojstva, lišena organizacionog principa, biva podvrgnuta raspadu. To nije apstraktni zaključak, nego životna činjenica i iskustvo.
Rukovodeći samu sebe, rukovodeći čovekovim životom, ljudska priroda ne može sebe da sačuva. Ta čudna činjenica govori o ranjenosti prirode čoveka. Čovekova priroda u sebi sadrži neki neuklonivi razdor, koji se u tradicionalnom jeziku naziva GREHOM. Greh (pogrešnost, grčki AMARTIA) – to je promašaj cilja, to je najdublji nivo ontološke devijacije, to je devijacija u pravom smislu reči. Tačnije rečeno, greh kao povređenost ljudske prirode, i jeste plod, ali i izraz, najdublje čovekove devijantnosti.
Prvozdana, bogozdana priroda čoveka bila je, naravno, bez greha, bez pogrešnosti i opoganjenosti, i da je čovek živeo u skladu sa svojom prirodom ne bi bilo tih nesreća i bezumlja kojima njegov život sada obiluje. Pa ipak, čoveku je kao najviši dar bogosličnosti bila data i sloboda, čovek je bio prizvan da u slobodnom samoopredeljenju sebe ka Bogu uzrasta u svom ljudskom dostojanstvu, pa i preko granica tog dostojanstva -prema bogopodobiju i oboženju. Ali takvu beskonačnu perspektivu uzrastanja mogla je da pruži samo beskonačna, bezgranična sloboda, ona sloboda za koju ni beskraj nije granica – sloboda da se primi ili odbaci SAMO SVOJE POSTOJANJE, štaviše – da se primi ili odbaci sam Tvorac. Čovek je imao mogućnost da, slobodno poverivši sebe Bogu, živi po zakonu svoje bogozdane prirode, ali imao je i mogućnost da slobodno odstupi od tog zakona, da OKUSI nebitije, da iskusi zlo i smrt na sebi samom. I čovek je izabrao da OKUSI.
Tajna čovekove slobode je u njenoj neukorenjenosti u nečemu, u tome što ona počiva NI NA ČEMU, pa ipak poseduje stvarnu moć koja je kadra da prevaziđe svaku drugu silu, što utiče na život čovekov. Za ovaj ili onaj slobodni izbor nema objektivnih uzroka, sloboda je samouzrokovana. Ali za slobodu nije svejedno u kom se pravcu ostvaruje. Ona ZLOUPOTREBA slobode, koja se sastojala u izboru iskustva zla, u nasilju nad prirodnim zakonom Bogom sazdanog bitija, ne samo da je razvratilo grehom ljudsku prirodu, nego je i ranilo samu slobodu, RASLABILO JE. Nije reč o tome da je ljudska sloboda izgubila svoju svenadilazeću moć PRED LICEM svih okolnosti i uticaja, sposobnost da samovlasno rukovodi ljudski život, nego se pokazala kao neobezbeđena „s leđa“.
Nije oslabljen front, nego pozadina slobode: ona priroda povređena grehom, koja je takvom postala zbog nepravilne upotrebe slobode, ona se javlja NASLEĐEM ličnosti, jer upravo prirodni zadaci, kakvote, sile i sposobnosti omogućavaju samoostvarenje čoveka u postupcima, i od tog materijala čovek sazdava svoju suštinu. Upravo u tom smislu apostol Pavle svedoči da dobro, koje hoće, ne čini, nego čini zlo koje neće, i da to ne čini čovek, nego greh u njemu (Rim.7, 19-20).
U kontekstu filosofskih razmišljanja, dakle, devijantnost ne označava samo neuobičajeno ponašanje na spoljašnjem, društvenom nivou – nego, pre svega, odstupanje čoveka od punote svoje čovečnosti. I u najdubljem smislu devijantnost čoveka označava odstupanje od „Puta, Istine i Života“, odstupanje od lika Božijeg, koji je činilac što konstituiše ljudsko postojanje, unakažavanje tog lika. Odstupanje konkretnog čoveka od svog životnog priziva je oblik izražavanja te temeljne devijacije – to je odricanje od punote ličnosnog postojanja u korist bezličnih stereotipova masovne svesti i potčinjavanje raznoglasju svoje, iznutra povređene, prirode.
Norma u tom najdubljem smislu je svetost, to jest sabiranje i prosvetlenje čovekove ličnosti i sposobnosti njegove prirode putem vernosti prizivu odozgo, putem usklađivanja svog života s Božjim zamislom o njemu, pronalaženje sebe putem ostvarenja te zamisli. U tom temeljnom smislu pojmljena norma nije činjenica, nego čin, nije stanje, nego kretanje: KRETANJE KA SAMOM SEBI. To i jeste ONTOLOŠKA norma, u odnosu na koju se i gradi ljudsko postojanje. Odstupanje od te norme i jeste ONTOLOŠKA devijacija, koja je izvor i smisao sveukupne ljudske devijantnosti.“
Dakle, iz takve prevashodno religiozne perspektive, homoseksualizam je devijacija – skretanje s puta kojim čovek stremi Tvorcu. To je CRKVENO stanovište; jer, u Crkvi, etika uvek izvire iz dogmatike, a moral nije puka društvena običajnost, nego bitijna norma koja je čoveku otkrivena Hristom, Bogom Koji je postao Čovek. Dok u društvu moralnost može da se menja pod dejstvom različitih spoljašnjih uticaja, u Crkvi je ona, upravo zbog svoje bogočovečanske zasnovanosti na Ljubavi Koja je Istina (Hristos), nepromenljiva.
ZVANIČNI STAVOVI POMESNIH CRKAVA
Uvodna napomena
Pred nama su zvanični stavovi pomesnih Pravoslavnih Crkava – Pravoslavne Crkve u Americi, Moskovske patrijarhšije i Srbske Pravoslavne Crkve. Prva dva su izražena u saborski usvojenim dokumentima, a treći je iznet u saopštenju Patrijarha srbskog g. Irineja povodom „gej parade“ u Beogradu najavljene za 2. oktobar 2011. Kao takvi, oni su obavezujući za pravoslavnu punotu, jer izražavaju saborno učenje Crkve od Istoka, pri čemu je ta sabornost kako u prostoru (savremene ekumene, vaseljene, sveta u kome obitavamo), tako i u vremenu (jer je ovo nepromenjivo učenje primljeno iz dva glavna izvora Otkrivenja Božjeg – Sv. Pisma Starog i Novog Zaveta i Sv. Predanja, izraženog u kanonskom poretku Crkve i u glasovima Sv. Otaca).
Zato je reinterpretacija takvog stava Crkve nemoguća, jer bi se njome nasrnulo na bitijne temelje „vere jedanput predane svetima“ (Jud. 3). Za razliku od liberalnih protestantskih denominacija, u kojima je homoseksualizam postao dozvoljen (obavljaju se čak i „crkvena venčanja“, a osobe sa ovakvim opredeljenjima postaju pastori i pastorine, biskupi i biskupine) u Crkvi od Istoka tako nešto je nezamislivo (osim u kontekstu radikalnog ekumenizma, svojevrsnog „religioznog globalizma“ naših dana).
Stav Pravoslavne Crkve u Americi
Jula 1992. godine održan je Deseti Sveamerički Sabor Pravoslavne Crkve u Americi, na kome su donete Odluke o braku, porodici, polnosti i svetosti života. O homoseksualizmu je, tom prilikom, rečeno:
„Čovek je stvoren da bi poznao Božiju Božanskost i silu kroz tvar, ali čovek je odbio da pozna Boga, da Ga poštuje i da Mu blagodari, i da bude poslušan Božijem učenju. Ljudi su, kroz ovu pobunu, „zaludeli u svojim umovanjima, i potamnelo je nerazumno srce njihovo“ (Rimlj. 1, 21). Stoga ih je, kako Sv. ap. Pavle nastavlja da poučava, „predao Bog u sramne strasti. Jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno. A isto tako i muškarci, ostavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebe odgovarajuću platu za svoju zabludu“ (Rimlj. 1, 26-27).
Mojsejev Zakon je osuđivao sve homoseksualne činove, isto kao i preljubu i incest… (Levit. 18, 6-23; 20, 10-21).
(…)Po Sv. ap. Pavlu oni koji uzimaju učešća u homoseksualnim činovima (muželožnici) neće naslediti Carstvo Nebesko, zajedno sa bludnicima, preljubnicima, idolopoklonicima, rukobludnicima, pohlepnicima, lopovima, pijanicama, klevetnicima i otimačima (1. Kor. 6, 9-19). Hrišćani dolaze iz svih ovih kategorija ljudi koji čine zlo, tj. koji su, voljno ili nevoljno, uhvaćeni u mreže greha ovoga sveta. Ali, Hrišćani su oni koji su se – kroz lično pokajanje i veru u Hrista, kroz Krštenje i Miropomazanje i učešće u Svetom Pričešću – „oprali i posvetili i opravdali Imenom Gospoda Isusa Hrista i Duhom Boga našega“ (1. Kor. 6, 11).
Isus Hristos uči da treba biti milostiv i praštati grešnicima, ali Gospod nigde ne opravdava greh. Kada Sin Božiji objavljuje Božanski oproštaj onima koji su se upleli u mreže greha On uvek grešnika kome su oprošteni gresi otpušta rečima „idi i više ne greši“ (Jn. 8, 11).
Ubeđeni u ove Bogom otkrivene istine, objavljujemo sledeće tvrdnje i savete za rukovođenje vernih:
1. Homoseksualnost treba shvatati kao rezultat čovekove pobune protiv Boga i, takođe, protiv njegove sopstvene prirode i blagostanja. Homoseksualnost ne treba shvatati kao način života, niti kao način ponašanja za muškarce i žene koji su stvoreni po Božijem obrazu i podobiju.
2. Prema muškarcima i ženama sa homoseksualnim osećanjima i emocijama treba postupati sa razumevanjem, prihvatanjem, ljubavlju, pravednošću i samilošću koju treba ukazivati svim ljudima.
3. Ljudima sa homoseksualnim sklonostima treba pomoći da sami pred sebom priznaju te sklonosti, a drugima treba pomoći da te ljude ne odbace i da im ne naškode. Ljudi sa homoseksualnim sklonostima treba da traže pomoć da bi otkrili konkretne uzroke svoje homoseksualne orijentacije, kao i da bi se trudili da prevladaju štetne učinke te orijentacije u sopstvenom životu.
3. Osobe koje se bore protiv homoseksualnosti u sebi a koje prihvataju pravoslavnu veru i koje se trude da žive pravoslavnim načinom života mogu da pristupaju Svetom Pričešću Crkve zajedno sa svima drugima koji veruju i koji se bore. One osobe (sa homoseksualnim sklonostima) koje – posle uvođenja u veru (katehizacije) i primanja pouke o pravoslavnom hrišćanskom učenju i podvižničkom životu – i dalje žele da opravdavaju svoje (homoseksualno, lezbijsko) ponašanje ne mogu da učestvuju u Svetim Tajnama Crkve, budući da im to ne bi bilo od pomoći, već bi im samo škodilo.
4. Treba pružiti pomoć onima koji imaju posla sa osobama homoseksualne orijentacije, da bi im se pomoglo na planu njihovog stava, osećanja i postupaka u pogledu homoseksualnosti.
Takva pomoć je naročito neophodna roditeljima, rođacima i prijateljima osoba sa homoseksualnim sklonostima i osećanjima. Takva pomoć je, sasvim sigurno, neophodna i sveštenicima-pastirima i crkvenim delatnicima.“
Po učenju Crkve, izraženom u stavu Pravoslavne Crkve u Americi, homoseksualizam je posledica zaborava Bogom naznačenog cilja čovekovog postojanja; takav način života, ako ga čovek pokajanjem ne promeni, sprečava ga da ostvari zajednicu s Bogom u večnosti i otuđuje ga od života koji je u Hristu. Reč „greh“ potiče od starosrbskog glagola „gresti“, što znači „ići“; „ogreh“ (greh) je promašaj cilja kretanja. Kao i ostali prestupi Božjeg zakona, homoseksualizam je promašaj u kretanju ka Bogu. Zato se on, iz perspektive pravoslavne etike, nikad i ničim ne može opravdati.
Homoseksualnost je izraz čovekovog poslepadnog egocentrizma, samopotvrđivanja tvari nasuprot Tvorcu, i on ne može biti „način života“. Homoseksualci (muški i ženski) jesu grešnici koji zaslužuju pažnju i trpeljivost; treba im pomoći da se svoje sklonosti oslobode, i omogućiti učešće u životu Crkve (i primanje Sv. Pričešća) pod uslovom da se bore protiv sopstvenih slabosti.
Ako to ne žele, nego slabost smatraju ISPRAVNIM načinom ponašanja, oni ne mogu biti članovi Crkve, to jest primati Sv. Pričešće, jer bi im Telo i Krv Hristova bili na osudu. Svima koji imaju dodira sa homoseksualcima, od rodbine do sveštenika, treba pomoći u suočavanju s tim problemom, istakli su delatnici američkog pravoslavlja.
OSNOVI SOCIJALNE KONCEPCIJE RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
Jedan od najznačajnih zvaničnih dokumenata savremene Pravoslavne Crkve su „Osnovi socijalne koncepcije“ koje je Ruska Crkva usvojila na svom jubilarnom zasedanju 2000. godine u Moskvi, pod predstojateljstvom patrijarha moskovskog i sve Rusije, Alekseja Drugog. Dovoljno je pogledati spisak tema kojima se ovaj dokument bavi, pa shvatiti njegov značaj za razumevanje uloge Crkve u doba, uglavnom antihrišćanske, globalizacije (Crkva i država; Crkva i nacija; Hrišćanska etika i svetovno pravo; Crkva i politika; Rad i njegovi plodovi; Svojina; Rat i mir; Zločin, kazna i popravljanje; Pitanje ličnosti, porodičnog i društvenog morala, Zdravlje ličnosti i naroda, Problemi bioetike, Crkva i ekološki problemi, Svetovna nauka, kultura i obrazovanje, Crkva i svetovna sredstva masovnog informisanja, Međunarodni odnosi, Problemi globalizacije i sekularizma).
Pre nego što pogledamo stav Ruske Crkve o homoseksualizmu, treba da vidimo kakav je njen stav o odnosu među polovima. U poglavlju o pitanjima ličnog, porodičnog i društvenog morala, o tome se kaže sledeće:
>>Razlika među polovima predstavlja poseban dar, koji su ljudi dobili od svog Tvorca: I stvori Bog čoveka po obrazu Svojemu, po obrazu Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih (1. Mojs. 1; 27). Budući da su u istom stepenu nosioci obraza Božijeg i ljudskog dostojanstva, muškarac i žena su stvoreni zato da bi se u ljubavi celovito sjedinili jedno sa drugim: Zato će čovek ostaviti oca svojega i mater svoju i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo (1. Mojs. 2; 24). Vaplotivši prvobitnu volju Gospodnju o tvorevini, bračni savez koji je On blagoslovio postaje sredstvo produžetka i umnožavanja ljudskog roda: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome (1. Mojs. 1; 28). Osobenosti polova ne svode se samo na razlike u telesnoj građi. Muškarac i žena pojavljuju se kao dva načina postojanja u jednoj ljudskoj prirodi. Njima je neophodno opštenje i uzajamno dopunjavanje. Međutim, u palom svetu odnosi među polovima mogu da se izopače i da prestanu da budu izraz bogomdane ljubavi, izrodivši se u ispoljavanje grešne pristrasiosti paloga čoveka prema sopstvenom „ja“.
Visoko ceneći podvig dobrovoljne celomudrene bezbračnosti, prihvaćene radi Hrista i Evanđelja i priznajući posebnu ulogu monaštva u svojoj istoriji i savremenom životu, Crkva nikada nije bila nemarna prema braku i osuđivala je one, koji su iz pogrešno shvaćene težnje ka čistoti unižavali (prezreli) bračni odnos.<<
Ako je učenje Crkve o odnosima polova takvo kakvo jeste, onda je i sasvim jasno zašto u „Osnovima socijalne koncepcije“ o homoseksualizmu piše sledeće:
“ Sveto Pismo i učenje Crkve nedvosmisleno osuđuju homoseksualne polne veze, budući da u njima vide poročno izopačenje od Boga stvorene čovekove prirode. Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica (3. Mojs. 20; 13). Biblija svedoči o teškoj kazni koju je, kako tumače Sveti Oci, upravo zbog greha muželoštva Bog poslao na žitelje Sodoma (v. 1. Mojs. 19; 1-29). Karakterišući moralno stanje paganskog sveta, apostol Pavle ubraja homoseksualne odnose među „najsramnije strasti” i „razvratnosti” koje skrnave ljudsko telo: I žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno. A isto tako i muškarci ostavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu (Rimlj. 1; 26-27). Ne varajte se… ni rukobludnici ni muželožnici… neće naslediti Carstvo Božije, pisao je apostol žiteljima razvratnog Korinta (1. Kor. 6; 9-10). Svetootačko predanje jasno i određeno osuđuje svako ispoljavanje homoseksualizma. „Učenje Dvanaestorice apostola”, dela sv. Vasilija Velikog, Jovana Zlatoustog, Grigorija iz Nise, blaženog Avgustina i kanoni sv. Jovana Posnika izražavaju nepokolebivo učenje Crkve: homoseksualne veze su grešne i podležu osudi. Ljudi koji su u njih upleteni nemaju pravo da budu među crkvenim klirom (7. pravilo sv. Vasilija Velikog, 4. pravilo sv. Grigorija iz Nise, 30. pravilo sv. Jovana Posnika). Obraćajući se onima, koji su se upleli u greh sodomije, prepodobni Maksim Grk je govorio: „Poznajte, nesrećnici, kakvoj ste se nečistoj nasladi predali! Potrudite se da što pre odustanete od te najnečistije i najsmradnije naslade i da je omrznete. Onoga, koji tvrdi da je ona bezazlena, predajte večnoj anatemi kao protivnika Evanđelja Hrista Spasitelja i kao onoga koji ga izopačuje. Očistite se iskrenim pokajanjem, toplim suzama, molitvom i davanjem milostinje koliko god je to u vašoj moći. Svom svojom dušom omrznite to bezbožništvo, da ne biste bili sinovi prokletstva i večne propasti.“
U savremenom društvu, diskusije o položaju takozvanih „polnih manjina” pokazuju tendenciju da homoseksualizam shvate ne kao polnu izopačenost nego kao jednu od „seksualnih orijentacija”, koja ima jednaka prava na javno izražavanje i uvažavanje. Pravoslavna Crkva polazi od nepokolebivog stanovišta da bogoustanovljeni bračni savez muškarca i žene ne može ni da se uporedi s izopačenim ispoljavanjima seksualnosti. Ona homoseksualizam smatra grehovnom pozleđenošću ljudske prirode, a što se prevazilazi duhovnim naporom koji vodi ka iscelenju i ličnosnom uzrastanju čoveka. Homoseksualne težnje se leče, kao i ostale strasti koje muče palog čoveka. One se leče Svetim Tajnama, molitvom, postom, pokajanjem, čitanjem Svetog Pisma i svetootačkih dela, kao i hrišćanskim opštenjem s verujućim ljudima, spremnima da pruže duhovnu podršku.
Odnoseći se s pastirskom pažnjom prema ljudima koji imaju homoseksualne sklonosti, Crkva se istovremeno odlučno protivi pokušajima da se grešna tendencija predstavi kao „norma”, a utoliko pre da se predstavi kao predmet gordosti i primer za podražavanje. Upravo zbog toga, Crkva osuđuje svaku propagandu homoseksualizma. Ne osporavajući nikome lična prava na život, na uvažavanje ličnog dostojanstva i učešće u društvenim delima, Crkva, međutim, smatra da licima, koja propagiraju homoseksualni način života, ne bi trebalo dopustiti da se bave predavačkim, vaspitačkim ili nekim sličnim poslom vezanim za decu i omladinu (adolescente), kao što ne bi trebalo ni da zauzimaju starešinske položaje u vojsci ili u popravnim ustanovama.
Povremeno se izopačenja ljudske seksualnosti ispoljavaju u formi bolesnog osećanja pripadnosti suprotnom polu, čiji je rezultat pokušaj da se promeni pol (transeksualizam). Težnja za odricanjem od pripadnosti onom polu koji je Tvorac podario čoveku može da ima isključivo pogubne posledice za dalji razvoj ličnosti. „Promena pola“ posredstvom hormonskog dejstva i sprovođenje hirurškog zahvata u najvećem broju slučajeva ne dovodi do rešavanja psiholoških problema nego do njihovog udvostručenja, rađajući duboku unutrašnju krizu. Crkva ne može da odobri tu vrstu „pobune protiv Tvorca“ i da za stvarnu prizna veštački izmenjenu polnu pripadnost. Ako je čovek izvršio „promenu pola“ pre krštenja, on može pristupiti ovoj Sv. Tajni kao i svaki drugi grešnik. Međutim, Crkva ga krsti kao pripadnika onog pola, u kojem je rođen. Rukopoloženje takvog čoveka i njegovo stupanje u crkveni brak su nedopustivi.
Trebalo bi, međutim, praviti razliku između transseksualizma i nepravilne identifikacije polne pripadnosti u ranom detinjstvu, koja je rezultat lekarske greške i povezana je s patologijom razvoja polnih obeležja. U datom slučaju, hirurška korekcija nema karakter promene pola.<<
Pored uobičajenog (teološkog) obrazloženja svog stava o grehovnoj osnovi homoseksualizma, Crkva se odlučno protivi normativizaciji ove pojave kao „polne orijentacije“, a smatra da homoseksualcima treba ograničiti pristup poslovima vezanim za decu i omladinu, kao i radu u vojsci i popravnim ustanovama, upravo iz bojazni da oni svoju „orijentaciju“ ne bi mogli da koriste radi sablažnjavanja onih koji su im povereni ili potčinjeni (sablazniti znači navesti drugog na grehovni postupak).
Crkva odlučno osuđuje i tzv. „promenu pola“ kao pobunu protiv Tvorca, ne dozvoljavajući „transseksualcu“ rukopoloženje za sveštenstvo i stupanje u crkveni brak. Od samovoljnog transseksualizma ona, pak, razlikuje pogrešnu polnu identifikaciju u ranom detinjstvu, koja se može hirurški korigovati u skladu s realnim stanjem nečijeg polnog identiteta.
S obzirom da se pravo na „polnu orijentaciju“ u poslednjih dve decenije sve više nameće kao jedno od neprikosnovenih „ljudskih prava“, Ruska Crkva je, u svom dokumentu „Osnovi učenja RPC o dostojanstvu, slobodi i ljudskim pravima“ istakla da je Bog čoveku dao visoko dostojanstvo sazdavši ga po Svom liku (razum, ljubav, sloboda), iz čega proističe crkveno priznavanje prava na život, slobodu savesti, slobodu izražavanja, slobodu stvaralaštva, prava na obrazovanje, kao i građansko – političkih, socijalno – ekonomsih i kolektivnih prava. Ipak, ljudska prava se ne mogu apsolutizovati ideologizacijom „svedopuštenosti“, jer, kako piše u ovom dokumentu:
“ U skladu s pravoslavnom tradicijom, očuvanje Bogom datog dostojanstva i uzrastanja u njemu uslovljeno je životom u skladu sa moralnim normama, jer ove norme izražavaju prvostvorenu, a znači i istinsku prirodu čoveka koja nije pomračena grehom. Zbog toga, između ljudskog dostojanstva i moralnosti postoji direktna veza. Još više od toga, priznanje dostojanstva ličnosti označava potvrdu njene moralne odgovornosti.<<
Pošto se zagovornici potpune društvene legitimizacije homoseksualizma pozivaju na, maltene apsolutnu slobodu da budu „to što jesu“, vredelo bi sagledati i stav o slobodi iskazan u dokumentu Ruske Crkve o pravima i slobodama:
>> Gospod Isus Hristos kaže: „I poznaćete istinu i istina će vas osloboditi… svaki koji čini grijeh rob je grijehu“ (Jn 8,32,34). To znači da je istinski slobodan onaj ko ide putem pravednog života i traži zajednicu s Bogom, izvorom apsolutne istine. Suprotno, zloupotreba slobode, izbor lažnog, nemoralnog načina života razara samu slobodu izbora jer vodi volju u porobljavanje grehom. Samo Bog, koji je izvor slobode, može da je održava u čoveku. Oni koji ne žele da se rastanu s grehom daju svoju slobodu đavolu – protivniku Boga, ocu zla i neslobode.
Priznajući vrednost slobode izbora, Crkva tvrdi da ona neizbežno iščezava kada se izbor čini u korist zla. Zlo i sloboda su nespojivi.
U ljudskoj istoriji izbor ljudi i društava u korist zla dovodio je do gubitka slobode i ogromnih ljudskih žrtava. I danas čovečanstvo može da stane na isti taj put ukoliko takve apsolutno poročne manifestacije, kao što su: abortus, samoubistvo, razvrat, izopačenost, razaranje porodice i kult grubosti i nasilja, prestanu da budu ispravno moralno ocenjivane i počnu da budu opravdavane s osloncem na izopačeno shvatanje ljudske slobode.
Slabost institucije ljudskih prava je u tome što ona, štiteći slobodu izbora (αὐτεξουσίον), sve manje i manje uzima u obzir moralnu dimenziju života i slobodu od greha (ἐλευθερία). Društveno uređenje treba da se orijentiše na obe slobode, harmonizujući njihovo ostvarenje u javnoj sferi. Ne može se štititi jedna sloboda, a da se previđa druga. Slobodno stajanje u dobru i istini nemoguće je bez slobode izbora. Isto tako, i slobodni izbor gubi svoju vrednost i smisao, ukoliko se okreće zlu.“
Agresivno širenje ideologije homoseksualizma, kojim se verujućim ljudima pokušava oduzeti pravo na moralnu ocenu zbivanja u društvu, navelo je ruski episkopat da upozori na kobne posledice novog totalitarizma (zaklonjenog pričom o „ljudskim pravima“):
„Iako nisu Bogom ustanovljena, ljudska prava ne treba da budu u konfliktu sa Božijim Otkrivenjem. Za veći deo hrišćanskog sveta, uporedo s idejom lične slobode, nije od manje važnosti kategorija verske i moralne tradicije s kojima čovek treba da usaglašava svoju slobodu. Za mnoge ljude koji žive u različitim državama, nisu toliko sekularizovani standardi ljudskih prava, koliko versko učenje i tradicije, te koje poseduju najviši autoritet u društvenom životu i uzajamnim odnosima./…/
Razvoj i primenu koncepcije ljudskih prava potrebno je usaglasiti sa moralnim normama, s moralnim zakonom koga je Bog položio u ljudsku prirodu, a koji se prepoznaje u glasu savesti.
Ljudska prava ne mogu biti osnov za primoravanje hrišćana da narušavaju Božije zapovesti. Pravoslavna Crkva smatra da su nedopustivi pokušaji da se stav verujućih o čoveku, porodici, društvenom životu i crkvenoj praksi potčini shvatanju ljudskih prava koje je protivno religiji. Na ovo hrišćani moraju poput apostola Petra i Jovana da kažu: „Je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga?“ (Dap 4,19).
Nedopustivo je da se u oblast ljudskih prava uvode norme koje razvodnjavaju ili zamenjuju kako jevanđeljski tako i prirodni moral. Crkva primećuje ogromnu opasnost u zakonodavnoj i društvenoj podršci različitih poroka – na primer: polne raspuštenosti i razvrata, kulta gomilanja novca i nasilja. Isto tako, nedopustivo je proglašenje za normu nemoralnih i antihumanih dejstava u odnosu na čoveka, takvih kao što su abortus, eutanazija, korišćenje ljudskih embriona u medicini, eksperimenti koji menjaju ljudsku prirodu i tome slično.
Nažalost, u društvu se pojavljuju zakonodavne norme i politička praksa, koje ne samo da dozvoljavaju slične radnje nego stvaraju i preduslove za njihovo nametanje čitavom društvu kroz sredstva javnog informisanja, obrazovnog i zdravstvenog sistema, reklamu, sferu trgovine i usluga. Osim toga, verujući ljudi koji smatraju ove pojave za grehovne bivaju primoravani da priznaju dopuštenost greha ili se podvrgavaju diskriminaciji i progonima.<<
Obraćanje srbskog patrijarha
Povodom najavljene „gej parade“ (za 2. oktobar 2011.), koja je otkazana iz bezbedonosnih razloga, patrijarh srbski g. Irinej je izjavio sledeće:
Naš grad i našu javnost i ove godine potresa pitanje održavanja takozvane „parade ponosa“, nagoveštene za nedelju, 2. oktobra u Beogradu. Sa puno opravdanja ovu pošast nazvao bih ne paradom ponosa, već „paradom srama“ kojom se blati ljudsko dostojanstvo i gazi svetinja života i porodice.
Imamo puno razumevanje i pastirsku zabrinutost za lica sa kojima se poigrala pala adamovska priroda, koja je ono što je Stvoriteljem stvoreno kao prirodno i normalno, nekom čudnom devijacijom pretvoreno u neprirodno i nemoralno, o čemu tako jasno govori Apostol Pavle u svojoj poslanici Rimljanima (Rimlj. 1,26-27).
U ovom teškom i obremenjenom vremenu, sa kojim je suočen naš narod, da ukažemo samo na Kosovo i Metohiju i na goruće stanje u oblasti Kosovske Mitrovice, gde narod golim životima brani svoje prostore i gde se ovih dana proliva nevina krv. Nagoveštenom paradom u Beogradu, stičemo uverenje, da se želi pokriti i zaseniti tragično stanje srpskog narodna na tužnom Kosovu i Metohiji.
Pitamo se kome trebaju neredi, obračuni, sa svim mogućim posledicama ostrašćenih strana u glavnom gradu Srbije.
Takođe, pitamo se, koga će srpska policija štititi i braniti? Jednu grupu nastranih, koji svoje manjinske poglede u osnovi neprirodne, žele da nametnu drugoj, ogromnoj većini, koja ne deli i ne prihvata njihovo shvatanje smisla života i ljudske slobode.
Otuda, apelujemo na sve faktore od kojih zavisi odobrenje za održavanje ove nečasne parade, da se ona ne održi.
Dosta nam je ponižavanja i ispunjavanja stranih želja. Ova nakaradna sloboda koju nam nudi „parada ponosa“, strana je našoj istoriji, tradiciji i kulturi.
Apelujemo i na sve one, koji nameravaju da se suprotstave ovoj paradi, ako se ona održi, da to ne čine primenom sile.
Upotreba sile za ovakve i slične slučajeve nije hrišćanski način borbe. Ne može se zlo zlom pobediti, već dobrim. U konkretnom slučaju smatramo da je najcelishodnije da učesnici parade budu počašćeni totalnim ignorisanjem. To ih može otrezniti.
Molimo se Gospodu da na obe strane pobedi zdrav razum.
Patrijarh srpski
Irinej
Obraćanje patrijarha srbskog, g. Irineja (Gavrilovića), javnosti povodom najavljene parade homoseksualaca u nedelju 2. oktobra 2011. godine, nije bilo ništa drugo do ponavljanje učenja Crkve o homoseksualizmu, uz ukazivanje na to da se većinska Srbija protivi nametanju protivprirodnih vrednosti.
Patrijarh Irinej je „paradu ponosa“ nazvao „paradom srama“, sasvim u skladu sa rečima apostola Pavla da je sramno i govoriti o onome što oni tajno čine.
Nazvao ju je „blaćenjem ljudskog dostojanstva“, jer je, kako smo videli, po učenju Crkve ljudsko dostojanstvo življenje u skladu sa Bogom sazdanom čovekovom prirodom, koja je prizvana da se „plodi, množi i napuni zemlju“ (Post.1, 28), kao i sva ostala živa bića. Porodica je rajska ustanova: čovek je stvoren kao bračno biće, čija se dvojedinost projavljuje u svetoj tajni ljubavi.
Crkva ne mrzi homoseksualce kao nosioce ikone Božje, koji se nalaze na putu greha; mrzeti greh, a ne grešnika – to i jeste osnova hrišćanskog pastirstva. Mrzeti znači ne biti sluga Boga Ljubavi; zato je čak i ljubav prema neprijateljima zapovest Hristova bez koje, po Sv. Siluanu Atonskom, niko neće videti Hrista. Sa homoseksualcima se (ali, naravno, ne samo sa njima, nego i sa svim ostalim grešnicima) „poigrala pala adamova priroda“, koja je Bogom sazdano prirodno i moralno (što i jeste norma bitija; ovde patrijarh ukazuje na ontologiju hrišćanske etičnosti) pretvorila u svoju suprotnost (po poznatim rečima Sv. Pavla u poslanici Rimljanima 1,26-27).
Drugi deo poslanice ukazuje na teške posledice sukoba u Beogradu, izazvanim provokativnošću parade homoseksualaca, kao i na mirno i nenasilno suočavanje sa osvim izazovom.
PRAVOSLAVNA PASTIRSKA PRAKSA
Sveštenik Džozef Parpara o homoseksualnom grehu
U svom ogledu „Crkveno shvatanje homoseksualnosti“, američki protojerej Džozef F. Parpara (Antiohijska Pravoslavna Crkva) ističe da u savremenom društvu SAD među mladima postoji zbunjenost kad je u pitanju homoseksualizam, što je posledica propagande ove „polne orijentacije“ kao nečeg dobrog i prihvatljivog. U jednom od istraživanja sprovedenim u Americi, na koje se Parpara poziva, ispostavlja se da je konfuzija, između ostalog, rezultat činjenice da 25% mladih ispitanika ni od koga (pa ni od roditelja i sveštenika), nije čulo da je homoseksualizam moralno pogrešan. Zato je Crkva dužna da svedoči o svom stavu.
Predanjskom stavu Crkve o neprirodnosti homoseksualizma donedavno je protivstavljena teza da je reč o genetski uslovljenom ponašanju.
Mada novija istraživanja (poput onog Džordža Rajsa i kolega sa Univerziteta Zapadni Ontario u Londonu, objavljenog u časopisu Science 25. aprila 1999.) ovo poriču, čak i da u tezi o izvesnoj genetskoj predispoziciji ima istine (ili je, pak, istina u tezi da na buduće homoseksualce u detinjstvu utiču „nezdravi odnosi među odraslima“), Parpara smatra da „reći da takve osobe nemaju kontrolu nad svojim strastima znači omalovažavati ih kao ličnosti“.
Svaki čovek, heteroseksualac ili homoseksualac, dužan je da obuzdava svoje strasti, kaže on, i dodaje:
„Seks za homoseksualnu osobu jednako je pogrešan kao i seks izvan braka za heteroseksualnu osobu. Tvrditi da heteroseksualci imaju veću kontrolu nad padanjem u greh od homoseksualaca znači poricati ličnu slobodu i sposobnost čoveka da u potpunosti izabira kako će da postupa. To znači tvrditi da homoseksualci imaju manje kontrole nad svojim polnim nagonom od heteroseksualaca i da su heteroseksualci slobodniji od homoseksualaca. Tvrdnja da homoseksualce prirodno privlače osobe istoga pola nije ništa tačnija od tvrdnje da heteroseksualnu osobu privlače osobe suprotnoga pola i da bi, stoga, ona trebalo da bude slobodna da izražava svoje seksualne nagone u bilo koje vreme i sa bilo kim sa kim to poželi a ko je suprotnoga pola.“
Tvrdnja o „genetici“ je veoma opasna: ako se neko rodi sa „genom“ sklonosti ka kriminalu, da li to znači da ga treba ukloniti iz društva pre nego što odraste ili mu, ko i svakom čoveku, treba omogućiti da svojom voljom bira dobro?
I Parpara naglašava da, kad je ova pojava polne izopačenosti u pitanju, treba razlikovati greh od grešnika:
„Crkva nas poziva da budemo pažljivi i puni ljubavi prema svim ljudima, ali to ne znači da u ljubavi prema svim ljudima mi moramo da prihvatamo svako njihovo ponašanje kao dobro. Crkva vekovima uči da smo prizvani da volimo sve ljude, ali ne i sva ljudska ponašanja. Kada Crkva osuđuje homoseksualno ponašanje, ona ne osuđuje čoveka već njegovo ponašanje. Mi smo pozvani da volimo takve osobe bez obzira na njihov lični homoseksualni pad, da se prema njima ponašamo sa poštovanjem, kao što očekujemo da se prema nama ponašaju u svim našim ličnim padovima.<<
Parpara navodi ugledne američke pravoslavne teologe (takođe sveštenike), Stenlija Harakasa i Pola D. O` Kalahana, koji homoseksualizam svrstavaju u sve druge oblike nemoralnog seksualnog ponašanja (blud, preljuba, prostitucija, incest, skotološtvo – polno opštenje sa životinjama, masturbaciju, itd.) Zašto? Po O` Kalahanu, „ni u jednom od ovih činova ne može da dođe do istinskog ostvarenja jednosti u zajedničenju, zato što su oni izvan Bogom ustanovljenog bračnog jedinstva“, narušavajući ga ili izopačujući. Parpara dodaje da, u oceni homoseksualnosti, niko ne osuđuje samo pojedine homoseksualne činove kao „neprilične, naopake ili odvratne“, nego da je „sama priroda homoseksualnog nagona u suprotnosti sa onim kako nas je Bog stvorio kao ljudska bića, po Svome Liku, kao MUŠKO I ŽENSKO“.
Odgovor sveštenika Teda Stilijanopulosa
Američki pravoslavni sveštenik Ted Stilijanopulos dobio je pitanje od jednog homoseksualca da li može biti kršten u Pravoslavnoj Crkvi, koja ga veoma privlači, s obzirom na to da je „gej“. Sveštenik mu je odgovorio:
„Crkva je zajednica ljubavi koja, sledeći primer Hristov, rado prima u svoj život vere sve one koji iskreno ištu njene darove, prima ih kao pojedinačne ličnosti, sa svim njihovim osobenostima, čak i gresima. I kao što je Hristos usvojio čovečansku prirodu da bi iscelio i oslobodio čoveka u skladu sa njegovim obrazom i podobijem, tako i Crkva širi svoje ruke svima da bi sa svima delila punotu Blagodati i Istine, propovedajući Evangelije, krštavajući i učeći sve kako je Hristos i zapovedio (Mt. 28, 19-20).
Što se tiče vašega primanja u Pravoslavnu Crkvu, ključno pitanje jeste sledeće: da li ste Vi spremni da shvatite Crkvu onako kako ona samu sebe shvata, u svetlosti njene sopstvene misije, ili ste, pak, spremni da je shvatite isključivo na Vaš način? Razmislite o sledećem: zašto Vas Pravoslavna Crkva „snažno privlači“? Da li možda zbog njene drevnosti, upečatljivog bogosluženja ili istorijskog karaktera? I, još, da li ste voljni da preispitate sebe, u svetlu svedočenja Pravoslavne Crkve, i to u njegovoj sveukupnosti, uključujući tu i njeno dogmatičko i etičko učenje i duhovnost? Pomenuli ste da ste homoseksualac i da se pitate da li Vas to što ste homoseksualac onemogućava da postane član Crkve. Verovatno znate da, po predanjskom pravoslavnom učenju, homoseksualna aktivnost jeste greh kao što je to i preljuba, bludničenje i drugi činovi seksualne nečistote. Mi ne možemo da biramo koja će iskušenja da nas snađu, ali možemo da izaberemo kakav će da bude naš odgovor na iskušenje. Ispovest i oproštaj greha su dostupni onima koji se bore da se odupru grehu, ali namera da se nastavi sa praktikovanjem homoseksualnosti bi Vas zaista onemogućila da budete član Pravoslavne Crkve. Štaviše, odbrana homoseksualizma kao prihvatljivog stila života u Crkvi bi bila štetna po crkvenu zajednicu, koja visoko ceni istorijsku etičku praksu koju smo nasledili.
Homoseksualac koji se kaje i koji se bori tako što se uzdržava od homoseksualnih činova može da bude primljen u Crkvu posle uobičajene katihizacije. No, najbolje bi bilo da on, odnosno ona (lezbijka) ovaj svoj problem drže u okvirima Ispovesti, kao što je to uobičajeno sa svakim drugim grehom.<<
Međutim, Stilijanopolus je naglasio da Crkva nije samo protiv homoseksualizma, nego je protiv svih oblika moralne raspojasanosti u oblasti polnog života, koje današnje, tzv. „permisivno“, društvo odobrava. Telo je hram Duha Svetoga, a brak je Sveta Tajna; zato Crkva omogućava grešnicima da joj pristupe kroz pokajanje, ali, ma kako „strogo“ to izgledalo, ne može se odreći Bogom otkrivenih etičkih istina, jer je priziv vernih da budu „carsko sveštenstvo i narod sveti“ (1. Petr. 2,9).
Protojerej-stavrofor Ljubodrag Petrović i pastirska briga o obolelima od greha
Ugledni beogradski sveštenik, osnivač Pravoslavne misionarske škole pri hramu Sv. Aleksandra Nevskog i višedecenijski čelnik Verskog dobrotvornog staralaštva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, prota Ljubodrag (2010.) kao duhovnik je ispovedao na stotine mladih, duhovno ih rukovodeći.
U svom predsmrtnom intervjuu („Crkveni život“ 12/2010.), odgovorio je i na pitanje pastirskog rukovođenja onima koji su krenuli putem homoseksualizma. Evo njegovog iskustva:
„Kao sveštenik mogu da kažem da ima ljudi koji su članovi Crkve, a koji se tako osećaju. Najčešće dođu kod sveštenika pa kažu: „Oče, javlja mi se ta i ta pomisao, da mi se dopada, da me privlači osoba koja je istog pola kao i ja…“ Ima toga i kod mladića, i kod devojaka.
Neke ljude samo muče takve pomisli, a nekada se takve pomisli razviju u čoveku u osećanja, pa i u način ponašanja. To se najčešće desi pod nekim spoljašnjim uticajem: da li nekih sablažnjivih TV-emisija ili filmova, da li časopisa ipi, čak, „naučnih“ knjiga; da li u nekim razgovorima, ili na nečiji direktni sablažnjivi podsticaj… U svakom slučaju, postoji neki podsticaj koji čoveka pokrene da počne da misli o tome, pa onda i da oseća, i da se, potom, ponaša – kako bi rekli Sveti Oci Crkve – neirirodno tačnije protivprirodno, čime istupa iz onog blagoslovenog stanja kako ga je Bog stvorio u početku: muško i žensko, stvori ih… rađajte se i množite se…
Mi, na osnovu duhovnog uvida i Predanja Crkve, znamo da su takve pomisli, osećanja i ponašanja, sa duhovnog aspekta, pogubni i za dušu i za telo čovekovo. Takve neprirodne i protivprirodne pomisli, i osećanja koja iz njih proizlaze, dolaze od demonskog nadahnuća.
Ali, tu su još neke pojave. Danas ima i onih heteroseksualnih osoba koje postaju biseksualne od suviška razvratnog života, to jest iz seksualne razuzdanosti, a nekad, pak, i iz čistog snobizma, zato što je to moda ili trend u svetu estrade ili popularne kulture.
Ima i onih koji postaju homoseksualci i lezbijke zbog neke svoje životne iskompleksiranosti, pa takvim svojim opredeljenjem žele da privuku pažnju drugih, da šokiraju druge, da ih provociraju i da im prkose. Pa, onda, ide takav sa svojim ljubavnikom ili takva sa svojom ljubavnicom ulicom i namerno se provokativno ponašaju, privlačeći pažnju. Smatram da to ne čine zato što im je lepo, nego zato što imaju puno ružnog u svojoj duši, jer su zaraženi grehom i žele da tu ružnoću prošire pred drugim ljudima, da iskvare i druge, a da, pritom, ni sami nisu svesni koliko je to užasno za one koji ih gledaju, a još više za njih same. Uz to, takvi ne miruju, već se organizuju i u javnosti napadaju sve one koji smatraju da je homoseksualizam – greh i da nije od Boga… To su, pred Bogom i pred ljudima, velike gadosti, ne može ih čovek drugačije nazvati – tako ih i Sveto Pismo naziva (Otkr. 21,27; Rim. 1,27; Ef. 5, 12) – a u duši može samo da mu bude žao zbog takvih ljudi i da se moli za takve da ih Bog urazumi i uputi na put spasenja…
Danas se često u medijima govori o „borbi protiv kriminala“, „borbi protiv nasilja“, „borbi protiv narkomanije“, a smatram da bi u te borbe za zdravlje društva trebalo ubrojati i „borbu protiv nametanja homoseksualizma i lezbijstva“, jer je to nešto što je i neprirodno i protivprirodno za čoveka, što kvari život čovekov, što uništava porodicu, što i ličnost i zajednicu vodi ka duhovnim izvitoperenjima samog postojanja, jer se tu bolest predstavlja kao zdravlje i, čak, kao norma zdravlja.
Niko ne mrzi i ne sme da mrzi bolesnika, naročito ne lekar koji treba da ga leči, čak i ako bolesnik mrzi lekara. Ali se moramo, sa ljubavlju i odgovornošću pred Bogom, zalagati da bolesnik postane svestan svoje bolesti i da se izleči. Crkva ne odbacuje nikoga, a sa ljubavlju leči svakoga ko želi da se izleči. Dolaze u crkvu na ispovest takvi mladi ljudi, i devojke i mladići, kod kojih je to veliki duhovni i životni problem. Velika je to duševna borba u njima, veliki teret nose u duši, velika je to tegoba i teskoba čoveku: zna čovek da to ne valja, da je to protivno Bogu, a đavo, ipak, negde nađe mesta u čovekovom umu i srcu da podgrejava takve naopake želje i osećanja.
Ima danas takvih ljudi, i mladih i odraslih, koji idu u Crkvu i koji se bore protiv te strasti i traže pomoć duhovnika. Dolaze i kod mene na ispovest, i to ispove daju kao greh. I ja, sa velikom ljubavlju, savetujem-svakoga od njih da pokuša, najpre, da se uzdržava od takvih grešnih pomisli i želja, i da ih, u duhovnoj borbi, odbacuje kao što se odbacuju bilo koje druge zle i rđave pomisli. Da se bori kao što se mladići i devojke, muškarci i žene, uzdržavajući se od prirodnih, heteroseksualnih polnih želja i potreba, bore da pobede grešne sklonosti i greh u sebi. Da se trudi da izbegne da sebe dovodi u teške situacije i iskušenje da ne bi pao u greh i da bi sačuvao čistotu duše i tela.
Zato savetujem ljudima koji imaju takve pomisli, osećanja ili sklonosti da se protiv toga aktivno bore kroz pojačanu duhovnu borbu u umu i srcu. Oni ne treba da se predaju, već treba hrabro tome da se suprotstave, da se bore najpre protiv takvih pomisli, da ne dopuste da one uhvate korena u njihovom umu i da se ne razviju u želju, a ako se želja već razvila da se lrotiv nje uporno bore i da ne dopuste da takva osećanja ovladaju njima i da se ostvare u životu kao grešno ponašanje.
Koliko je do mene bilo, ja sam se uvek trudio da takvim ljudima pomognem. Neki su se oslobodili tog greha, neki se oslobađaju, neki su još uvek u velikim neprilikama i velikoj borbi, ali u svakom slučaju treba se boriti i ne treba odustajati. Treba se boriti onako kako Crkva uči: kroz molitvu, kroz post, kroz uzdržanje, kroz pokajanje, kroz poslušnost, kroz borbu protiv pomisli. I Bog će pomoći da i ono što nekad čoveku izgleda kao nemoguće postane moguće. Jedna moja bliska rođaka je uspela da pomogne da se nekoliko devojaka sa takvim problemima, uz pomoć Crkve i sveštenika, izvuku iz jednog takvog haosa…
Pitanje je, sada, da li čoveka koji se bori protiv ovakvoga iskušenja, treba pričešćivati ili ne? To samo Bog zna. Mi ne možemo takvoga da odbacimo, nego mu, kao sveštenici, kažemo: „Sinko, vidi, da bi se pričestio, treba da živiš tako i tako, u skladu sa Božijim zapovestima, da prestaneš da činiš greh koji činiš“.
Sveto Pričešće je velika svetinja Božija, ali i sredstvo za pobedu nad grehom, lek besmrtnosti“. Morate zato takvoga savetovati da se trudi, da se bori, da ispovedi svoj greh i da se istinski pokaje, da bi mogao da pristupi Svetom Pričešću i da bi mogao da koristi svetinju Pričešća za pobeđivanje u borbi protiv takvog iskušenja i greha.
Ima nekih u Crkvi koji kažu: „Ako je takav, onda ne treba da se pričešćuje“. A mi kažemo: „Ali, on nije u suštini takav, neko ga je prevario, neko ga je naveo na taj pogrešni put, on je samo na putu da postane takav, i moramo da mu pomognemo da se potpuno ne razboli, da ne stigne do naopakog cilja gde ga je neko drugi ulutio, da ne pređe granicu nepovratnog izopačenja“.
Sveštenik Crkve je onaj koji mora o takvome da vodi duhovnu brigu ako takav hoće da se izleči, i ne može i ne sme da ga odbaci, već mora da ga leči crkvenim lekovima. Takav čovek je duhovno bolestan, ali može da se izleči, jedino što mora da uloži ogromni napor da pobedi zlo i greh u sebi. Žao mi je mnogo takve naše mladeži koja je, u današnje vreme, uvučena u raznorazne poroke i naopakosti, ali, hvala Bogu, imamo, u Crkvi neuporedivo više vrlo čestitih i pobožnih mladića i devojaka, koji se uklanjaju daleko od svega toga, koji se drže puta Božijeg.“
Zaključno razmišljanje
Crkva je, po učenju Svetih Otaca i sopstvenoj samosvesti, bolnica, u kojoj su ljudi prizvani da se leče od greha, primajući pričešće Hristom kao „lek besmrtnosti“ (Sveti Ignjatije Bogonosac). U njoj je čovek na putu očišćenja, prosvetljenja i oboženja, sa nadom da od grumena ilovače postane usvojeni sin ili kći Božja. Greh je, dakle, bolest, a asketika i svetotajinski život su dvojedinstvena terapeutska metoda: asketikom čovek nadilazi slabosti svoje pale prirode, a Svetim Tajnama prima isceljujuću blagodat ohristovljenja.
Samo u tom smislu da se razumeti i stav pravoslavnih o homoseksualizmu, jednoj od bolesti bogootuđenog življenja u palom svetu. Pristupajući homoseksualizmu na taj način, Crkva je, kao i uvek, kadra da se drži svoje bitijne etičnosti, koja nalaže da se odbaci greh, a da se grešniku ukazuje isceliteljska ljubav i pažnja. Jer, greh nije sastavni deo ljudske prirode, nego plod izopačenja; a čovek, svaki čovek, jeste Božja ikona, kojoj treba pristupati sećajući se da je Hristos umro i vaskrsao za sve. Odlučnost u odbijanju ideologije homoseksualizma, koja bi da svet pretvori u karneval praznine, i brižna želja da se pomogne onima koji bi da sebe otkriju u izvornom naznačenju (a nalaze se na putu zablude): eto starog, u Predanju ukorenjenog, stava Crkve; istovremeno, on je i nov, kao Novi Zavet Boga sa ljudima, zasnovan na krsnoj žrtvi i pobedi nad smrću.
Odbacivati greh, a s ljubavlju pomoći grešniku koji se kaje: takav je odnos Crkve prema homoseksualizmu i homoseksualcima. Ni više, ni manje od toga.
Autor: Vladimir Dimitrijević
Izvor: Borba za veru
Komentari