Преносимо вам једну веома лепу идеју која се спроводи у оквиру православног манастира у Белорусији – ове јесени је почела са радом прва основна школа у склопу манастира, чији је циљ не само стицање интелектуалних знања као што је случај са осталим (државним и приватним) школама, већ нешто много важније – духовна изградња личности. Протојереј Андреј Лемешонок у својој беседи на родитељском састанку ове школе објашњава важност духовног развоја деце и бриге о њиховој души упоредо са стицањем световних знања.
Верујемо да би у Србији за овакав подухват било пуно заинтересованих православних родитеља.
***
Ради оних који ће бити после нас
Протојереј Андреј Лемешонок: Све, што ми данас видимо у манастиру, – све је то чудо Божије, јер све се то гради захваљујући напорима које улажу наше сестре. И упркос свим људским законима, оно се ипак гради!
Наш задатак – је да деци дамо могућност да се припреме за самостални живот у овом свету, који у злу лежи. У крајњем случају, до петог разреда да припремимо децу за борбу са грехом. То је најважнији задатак, зато што многи родитељи постављају друге задатке: планирају каријеру за своју децу, неки перспективан професионални развој, у домену људских знања. Ми на ово гледамо на сасвим други начин. Јер јако је много младих људи, који су завршили одличне школе – московске и иностране, – и ништа добро тамо нису научили.
Деци је потребна љубав, пажња, које ми најчешће не дајемо довољно због своје заузетости, због неких својих проблема. И она због тога пате. Зато што је дечија душа – нежна и упија све: и ту грубост, коју понекад виде код куће (а да не спомињем улицу), неправду, лаж у којима живи овај свет. Зато је наш задатак – да дамо деци храну, која ће им помоћи да живе лепо, да живе са Богом. Можемо да позовемо образоване, најкомпетентније предаваче, али ако небуде најважнијег, да ли ће то бити исправно? Мислим да не.
Наравно, ми бисмо желели да изаберемо младе људе, који би волели децу и чији би задатак био не да једноставно нешто предају, већ и да се друже са њима, да са њима разговарају, да их разумеју. Мени се чини да је то најважније.
Желели бисмо, да обучавање у нашој школи буде на потребном нивоу. Али најважније је да деца обитавају у атмосфери, у којој живи Бог, а не да све буде подчињено неким људским плановима и задацима. Свако дете је генијално и потребно је развијати ту генијалност.
Чим дете почне да греши (вероватно, родитељи знају, да је прелазни узраст 2-3 године), његово понашање већ више није исто, код детета почиње да се појављује лукавство, он копира родитеље, почиње да имитира, и све је то веома болно. Већ од нижих разреда основне школе деца су заслепљена компјутерима, телефонима и свачиме другим… Зато бисмо желели да се у нашој школи обавезно служи дечија Литургија, да се сва деца причешћују и да сами певају ту Литургију. Планирали смо да то буде средом. Литургија треба да буде центар свега осталог. Зато што ми верујемо речима Спаситеља:Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (вид.:Мт.6:33),- више него најпознатијим светским педагозима.
Али данас, у овом тренутку ми имамо проблеме. На првом месту, мало је родитеља и мало деце а потребна нам је група од минимум тридесеторо деце. Што је више то боље. Зато што, као што и сами схватате, ако деца у нашој школи буду добијала целодневно образовање, мораће да буде предвиђена и исхрана. Али исхрана може бити организована на разне начине: можемо децу да хранимо кашама на води а можемо и разноврсно, све зависи од вас – од родитеља. Педагозима ће такође морати да се дају плате. Поставља се питање, да ће ипак бити потребно да родитељи дају неку школарину да би школа могла да ради. Државне школе имају донације а ми их немамо.
Зато треба донети одлуку – постоји ли уопште могућност да деца уче, да родитељи учествују у овој својеврсној духовној изградњи или то још није могуће? То је једино питање. Ми треба да схватамо да оно што пожелимо то овде и остваримо. Нама је потребно да Христос буде међу нама. Ако ми то схватамо, и ако је то за нас важно, онда треба да одлучимо како да почнемо и како да се даље развијамо. Све зависи од тога да ли ће за ово бити Божији благослов. Ја мислим да ако смо већ успели да изградимо зграду школе, онда Божијег благослова већ донекле има.
Јасно је да није реално очекивати да се сви трошкови за рад школе пребаце на родитеље. Део трошкова на овај или онај начин, ће узети манастир на себе; играчке, намештај, развојну и методолошку опрему ће куповати манастир, а остало ће већ бити у договору са родитељима.
Имамо младог, перспективног директора, имамо добар педагошки колектив који ће деци предавати, играти се са њима, и сви су они школовани људи са педагошким образовањем. Предаваће се енглески, биће позориште и други развојни програми.
Али ја сматрам да је све то у другом плану а у првом плану је – детиња душа. Ако је родитељ пришао Богу, онда мислим да он схвата да детиња душа нема цену. Ако тог схватања нема, онда се, наравно дете може дати у нарочите гимназије, универзитете али то је већ избор сваког човека посебно.
Ово је наш угао гледања: ако дете научи да буде поштено, научи да верује Богу и да живи са Њим, ако пусти Бога у свој живот, онда ће његов живот бити усмерен, осмишљен и многе трагедије које се дешавају у данашњем свету, ће оно моћи да избегне. На жалост, школа је данас таква да сакати децу. Постоје наставници, подвижници који дају педагогији сав свој живот, таквих је било и у совјетско време. Деца цео живот памте такве учитеље, који су имали љубави и доброте. Али систем, сама организација, сама школска атмосфера доводи до тога да се деца, нажалост, сакате за цео живот.
А овде ми желимо предиван храм, и он у принципу већ постоји, али га треба још лепо украсити, јер и лепота делује. Духовна лепота, лепота Православља – је такође својеврсан лек од те наказности, безукуса, помрачења у коме се налази данашњи свет.
Деца ће овде похађати школу до петог разреда, а шта даље, која је перспектива?
Видите, данас ми нисмо у ситуацији да кажемо ни како ћемо ово започети. Али мени се чини да управо до петог разреда дете добија основна знања, темељи се постављају баш у детињству, чак и наука то каже. Зато да бар до петог разреда васпитамо будуће ратнике Христове или оне подвижнике који ће касније долазити у цркве. Јер понеко ће већ одлазити у вечност, а треба да буде оних који ће долазити у манастир, да би се молили за овај свет.
Желели бисмо да учимо децу до десетог разреда. Али погледајте наше могућности. Ми и овако чинимо преко својих могућности, ви и сами видите – градимо цркву у болници (биће посвећен светом Јовану Шангајском и Сан-Францисканском), завршавама зграду школе, гостопримницу (да би људи из других градова могли да долазе овамо и имали нормалне могућности где да одседну и да се помоле), концертну и изложбену салу које су потребне младима да би овамо могли да долазе из свих крајева града и да слушају добре концерте духовне музике. Све је то такође проповед Православља. А сем онога што по Божијем благослову зараде наше радионице – ми немамо других финансија. Зато, планирати образовање до десетог разреда у овом тренутку је једноставно нереално.
Фото Јулије Руденко
19.10.2013.
превод са руског: ХаџиСлободан Стојичевић
извор: Манастир у Минску, Белорусија
Коментари