Pred vama se nalazi dugo pripreman tekst kao odgovor na pitanja koja mi često, kao pravoslavnom psihologu, crkveni bračni parovi, muževi i žene, postavljaju u vezi sa telesnim odnosima u braku i konkretnije – u vezi sa planiranjem porodice i upotrebom kontracepcije.
Zbog delikatnosti teme koja duboko zadire kako u intimu bračnog života tako i u oblast duhovnog rukovođenja, zahvalna sam ocu Branislavu što je kao pravi pastir ljudskih duša uložio svoje vreme da detaljno pregleda ovaj moj odgovor sa stanovišta vere i pruži mi korisne sugestije.
PITANJA PRAVOSLAVNOM PSIHOLOGU:
Može li se koristiti kontracepcija u braku, da li Crkva dozvoljava upotrebu kontracepcije?
Šta da rade bračni parovi koji u ovom trenutku iz različitih razloga (od zdravstvenih preko drugih ozbiljnih okolnosti) ne bi mogli izneti veći broj dece od sadašnjeg?
Da li je korišćenje kontracepcije odraz našeg nepoverenja u Boga koji najbolje zna koliko mi možemo i koliko dece možemo izneti?
Moj muž kaže da ima veću potrebu za telesnim odnosima, a ja se bojim da neću moći izneti teret i odgovornost još jedne trudnoće – šta učiniti u tom slučaju?
Ne vidim šta može biti loše u korišćenju kontracepcije ako ona ne spada u onu grupu tzv. „abortivne“ kontracepcije (koja na različite načine dovodi do smrti zametka – bilo tako što sprečava njegovo usađivanje u matericu, bilo na druge načine)?
Neki sveštenici su mi rekli da možemo koristiti neabortivnu kontracepciju, dok su drugi izričito protiv.
ODGOVOR PSIHOLOGA
Pomaže Bog,
Tema kontracepcije u braku je velika i važna tema za supružnike koji se trude da žive duhovnim životom i koji znaju za veliku istinu izrečenu od prepodobnog Nektarija Optinskog da se „sreća u bračnom životu daje samo onima koji ispunjavaju Zapovesti Božije i koji se odnose prema braku kao prema Tajni Crkve Hristove“.
Mi, pravoslavne žene i muževi, želimo da imamo takvu istinsku bračnu sreću, a prepodobni Nektarije nas upućuje kako se to u hrišćanskom braku jedino i može ostvariti.
Ovo pitanje je ujedno i jedno od, rekla bih, desetak pitanja koja se najčešće pojavljuju u razgovorima o pravoslavnom bračnom životu (između ostalih, tu su i pitanje bračnih odnosa za vreme postova ili za vreme trudnoće, dojenja, itd.).
Mislim da se, pre ili kasnije, većina pravoslavnih supružnika u jednoj fazi svog bračnog života susretne sa ovom temom.
Da bismo je sagledali na pravi način, krenućemo od početka. Zaista od početka, od Postanja ljudskog roda, pa nadalje do trenutka kada je Bog dao telesni način opštenja ljudima i sa kojom svrhom.
U knjizi Postanja piše 1. 28.
„I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju…. “
Postavlja se pitanje:
Na koji način bi se ljudi razmnožavali da su ostali u Raju? Da li bi to bio telesan način s obzirom na to da je Bog stvorio na ljudima organe za razmnožavanje ili se misli na neki drugi način?
Sveti Jovan Zlatousti nam daje odgovor na ovo pitanje. Imajte u vidu dok čitate naredni odlomak svetog Jovana Zlatoustog da on pod terminom brak ovde misli zapravo na „bračne odnose“, dakle na telesno opštenje muškarca i žene, na telesni način stvaranja potomstva kakvo danas poznajemo.
Na, kako on kaže,„telesnu pohotu, začeće i porođajne bolove”.Ovo naglašavam jer se mnogi mogu u prvom trenutku zbuniti da sveti Jovan Zlatousti smatra da bračna zajednica između muškarca i žene nije bila potrebna:
„Prvosazdani (Adam) živeo je u raju i o braku nije bilo ni reči. Zatrebao mu je pomoćnik (Eva) – i on se javio. I pritom još brak nije bio neophodan. Braka ne bi bilo ni do sada, i ljudi bi ostajali bez braka živeći u raju, kao na nebu, naslađujući se besedom sa Bogom; telesna pohota, začeće, porođajni bolovi i uopšte bilo kakva truležnost nisu imali dostupa njihovim dušama (Adama i Eve). Oni su, poput svetlog potoka koji izvire iz istog izvora, prebivali u tom staništu, ukrašavajući se devstvenošću.”
Zatim na pitanje kako bi se razmnožavali ljudi da su ostali u Raju (i koje izražava dilemu o tome kako bi se produžio ljudski rod ako ne bi bilo telesnih odnosa u Raju), sveti Jovan Zlatousti kaže:
„Koji je brak, reci mi, rodio Adama, koji porođajni bolovi su dali Evu? Ništa ne možeš da mi odgovoriš na ovo. Zbog čega se uzalud bojiš da će prestankom braka da se ugasi i rod ljudski? Hiljade, hiljade anđela služe Bogu i hiljade hiljada Arhanđela stoje pred Njim (Dan. 7:10) i ni jedan od njih nije nastao nasleđem, od rađanja, porođajnih bolova i začeća.
Na taj način Bog bi tim pre mogao bez braka da stvara ljude, kao što je stvorio i prve od kojih su potekli svi ljudi.
… Ako nastavlja da te jako uznemirava ovo pitanje, ja te ponovo pitam: kako je nastao Adam, kako Eva, bez pomoći braka? Zar bi, pitaćeš me, na taj način počeli da nastaju svi ljudi? Na ovaj ili onaj način, neću o tome govoriti, jer se sada objašnjava to da Bog nije imao potrebu za brakom u razmnožavanju ljudi na zemlji.“[1]
Sudeći po rečima svetog Jovana Zlatoustog, seksualni način opštenja i razmnožavanja kakav poznajemo danas nije postojao u Raju, dakle ne pripada rajskom stanju Adama i Eve.
Seksualnost je nastala tek nakon praroditeljskog pada.
Gospod je uredio da se na taj način produžava ljudski rod od tada pa do svršetka veka. Usadio je potrebu za takvim spajanjem i u muškarca i u ženu.
Ta potreba se u psihologiji i savremenom jeziku naziva potreba za seksualnim zadovoljstvom ili za telesnom bliskošću.
Kakva je to vrsta potrebe? Najpre ćemo reći nešto o ljudskim potrebama generalno.
Ljudske potrebe
Postoje fizičke potrebe (potrebe našeg tela), duševne potrebe (potrebe naše duše) i postoje potrebe koje čovek ima u odnosu sa Bogom (potrebe čovekovog duha za Bogoopštenjem).
U fizičke potrebe spadaju recimo potreba za hranom, vodom, vazduhom, kretanjem, odmorom, snom, fizičkom zaštitom od prevelike hladnoće, toplote, itd.
U duševne potrebe spadaju recimo potreba za ljubavlju, bliskošću, poverenjem, pripadanjem, podrškom, saosećanjem itd.
U koju vrstu potreba spada potreba za seksualnim zadovoljstvom? Ona je dvojake prirode, zbog čega mislim da je za nju prikladniji naziv „telesna bliskost“.
S jedne strane, ona pripada grupi telesnih potreba. Međutim, za razliku od ostalih telesnih potreba, neispunjenjem potrebe za seksualnim zadovoljstvom neće doći do fizičke smrti.
Potreba za telesnom bliskošću istovremeno spada i u duševne potrebe. Zbog toga telesni odnos, ma koliko u današnjem društvu postoji težnja da se on svede na neku čisto fizičku stvar i fizičko uživanje, ipak dovodi do stvaranja nevidljivih duševnih veza sa onim sa kojim ulazimo u takav odnos i zbog toga su takvi odnosi van Svete tajne braka po dušu čoveka ili žene veoma razarajući.[2]
Telesni odnosi, brak i rađanje
Kad god se seksualni odnos pokuša redukovati samo na njegovu telesnu komponentu, i otrgnuti od jedinog adekvatnog konteksta za njegov duševni aspekt (a to je stabilna bračna zajednica ljubavi, uzajamnosti, sigurnosti i posvećenosti) i Bogom dane svrhe (da plod tog odnosa bude stvaranje novog života i učvršćivanje jedinstva supružnika) – tada nastaju društvena izopačenja i duševna oštećenja.
Kada seksualnost nije povezana sa ljubavlju, brakom i decom, tada se ona izopačuje i postaje instrument povređivanja duše i izvor svekolike duševne i društvene nesreće.
Primeri: porast seksualnog nasilja i zlostavljanja kao i seksualnog mobinga na poslu i u društvu,[3] abortusi, zatim porast depresije, samoubistva i ubistva nakon raskida veze, ljubavna zavisnost, različiti psihički i fizički poremećaji (poput sve raširenijeg „Porn-induced erectile dysfunction“[4] kao i anksioznog poremećaja indukovanog ekscesivnim seksualnim radnjama, maštanjima i pornografijom).
Jednom rečju, kada se na nekom mestu prekine ta neraskidiva veza telesnog odnosa sa ljubavlju, brakom i rađanjem dece, stvari idu u suprotnom pravcu od onoga što je Božija Volja i samim tim idu ka našoj duševnoj, telesnoj i duhovnoj nesreći.
Crkva ne zabranjuje telesne odnose pre braka iz razloga da bi nas „mučila“ i uskraćivala nam mogućnost da živimo „kao i svi drugi“ (tačnije, da budemo nesrećni i duševno razoreni kao i svi drugi), već nam upravo ta preporuka (zabrana) govori da Crkva jedina poseduje istinu o Bogom danoj svrsi seksualnih odnosa i o jedinom pravom kontekstu (sigurnoj, večnoj bračnoj zajednici ljubavi) u kome će ti odnosi biti činilac naše životne sreće i blagostanja.
Da vidimo, stoga, šta je istina koju nam na ovu temu svedoči Crkva.
Najpre, smisao pravoslavnog hrišćanskog bračnog saveza jeste spasenje.
Brak dvoje hrišćana predstavlja duhovno saputništvo ka Carstvu Nebeskom, uzajamnu podršku u sticanju vrlina i očišćenju od strasti.
Hrišćanski brak od supružnika koji ovaj brak istinski razumeju kao Tajnu Crkve Hristove (prema rečima prepodobnog Nektarija) često traži ograničavanje sopstvene volje, poslušanje, zauzdavanje i suzbijanje svojih strasti, pravo žrtvovanje (ne neurotično) za drugoga, odustajanje od fokusiranja isključivo na svoje prohteve i želje, daje situacije u kojima je potrebno da se odreknemo ili pak samo privremeno uzdržimo od ispunjenja nekih naših želja i prohteva, pa čak, ponekad, i od naših (potpuno razumljivih i sasvim u redu) potreba – recimo, u situacijama kada supružnik boluje od neke teške bolesti i slično.
Seksualni odnosi u pravoslavnom braku imaju funkciju da ojačaju duševno jedinstvo dveju duša i da pruže zadovoljstvo, utehu i podršku na ovom trnovitom ovozemaljskom putu. To je duševna svrha telesnih odnosa u braku, da dvoje zaista po reči Božijoj budu „jedno telo“ i jednomisleni dušom.
Takođe, Bog je odredio seksualne odnose u braku za način na koji se ispunjava Njegova Zapovest o rađanju.
U sabornom dokumentu pod nazivom „Osnovi socijalne koncepcije Ruske pravoslavne Crkve“ saborni um Crkve svedoči ovako:
„Osuđujući pornografiju i blud, Crkva nas nipošto ne poziva da se gnušamo tela ili polne bliskosti kao takvih, jer je telesne odnose muškarca i žene Bog blagoslovio u njihovom braku, gde oni postaju izvor produžetka ljudskog roda i izražavaju celomudrenu ljubav, polno zajedništvo, `slogu duše i tela` supružnika, istomišljenost za koju se Crkva moli u činu venčanja.“
Ako smo iskreni hrišćani, prihvatićemo da iz ruke Božije dolaze obe ove svrhe seksualnosti tako da nećemo težiti da prihvatimo samo onu koja nam u tom trenutku prija ili odgovara, a da drugu nastojimo da nekako eliminišemo.
Jedan od načina na koji se suprotstavljamo jednoj od Boga datoj svrsi seksualnosti jeste – upotreba sredstava za sprečavanje začeća, današnjim jezikom nazvane kontracepcije.
Pre nego što pomislite da će ovo biti liflet protiv kontracepcije, molim vas da zadržite pažnju i poverenje i nastavite da čitate do kraja.
Učenje Crkve o kontracepciji
Sveštenik Grigorije Naumenko o upotrebi kontracepcije kaže ovako:
„Istinska Crkva Hristova u prošlosti nikad nije davala blagoslov za takvu praksu.
To se direktno vidi iz našeg Trebnika, gde se u činu ispovesti u okviru pitanja koja se upućuju ženi nalazi i pitanje – da li su koristile bilje (tj. trave ili praškove slične savremenim pilulama protiv začeća) da ne začnu dete, ili da li su utrobu svoju nečim napojile da ne začnu (to jest, da li je u utrobu bilo stavljeno nešto što sprečava začeće) ili jele nešto da ne bude začeća… da se odluče na šest godina.
U Trebniku se kao potvrda za ovu praksu navodi pravilo VI Vaseljenskog sabora.
Dakle, upotreba sredstava protiv začeća protivreči ne samo duhu i cilju hrišćanske bračne veze, svim učenjima Svetih Otaca i učitelja Crkve po tom pitanju, nego je direktno suprotna jasnim i otvorenim ustanovama i zakonima Crkve.“[5] (ceo tekst na ovom linku)
Tako zaključuje ovaj ruski sveštenik i smatram da se ovim njegovim rečima nema šta prigovoriti.
Međutim, naša Sveta Crkva zna da je glavni cilj našeg života i braka spasenje duše te da u određenim slučajevima, da bi se sprečilo kakvo veće zlo koje će ljude sasvim sigurno odvući u pogibao –dozvoljava, ali pod veoma posebnim okolnostima, u tačno određenoj meri i određenom trajanju za određene supružnike, i upotrebu tzv. neabortivne kontracepcije.
Dakle, Crkva ne blagosilja upotrebu kontracepcije, ali je u određenim okolnostima i na određeno vreme – dozvoljava.
Na sličan način dozvoljava i razvod crkvenog braka i ulazak u novi crkveni brak– to ne znači da Crkva blagosilja razvod kao sasvim validno i ugodno rešenje da se rešite supružnika sa kojim više ne želite da delite život.
Vratimo se temi kontracepcije. Isti sveštenik Grigorije u nastavku piše ovako:
„Ako pastir, da bi predupredio neko gore zlo, uzima na sebe odgovornost da ’olabavi’ Crkvene zakone u toj oblasti, on mora imati u vidu da se sredstva protiv začeća mogu podeliti na dve vrste. Prva su ona koja fizički sprečavaju samo začeće. Druga dozvoljavaju začeće, ali sprečavaju razvoj zametka. Tu već nije reč o sredstvu protiv začeća, nego abortusu, to jest ubistvu.“[6]
Koje su to specifične okolnosti i uslovi pod kojima sveštenici-duhovnici mogu supružnicima dopustiti snishođenje tj. upotrebu neabortivne kontracepcije?
U svojoj Socijalnoj koncepciji, Ruska Pravoslavna Crkva kaže ovako:
“Supružnici imaju pred Bogom odgovornost za punovredno i kvalitetno podizanje dece.
Jedan od načina realizacije odgovornog odnosa prema njihovom rađanju jeste uzdržavanje od polnih odnosa za izvesno vreme.
Uostalom, treba imati na umu reči apostola Pavla upućene hrišćanskim supružnicima: „Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru privremeno, da biste se predali postu i molitvi, pa opet da se sastanete, da vas satana ne iskušava vašim neuzdržavanjem” (I Kor. 7, 5).
Očigledno je da supružnici treba da u ovoj oblasti donose odluke uz uzajamnu saglasnost i uz savet duhovnika.
On treba da s pastirskom opreznošću uzima u obzir konkretne uslove života bračnog para, njihov uzrast, zdravlje, stepen duhovne zrelosti i mnoge druge okolnosti, kao i da razlikuje one koji su u stanju da ’prime’ visoke zahteve uzdržavanja od onih kojima to nije ’dato’ (Mat. 19, 11), vodeći pre svega brigu o očuvanju i jačanju porodice.“[7] (na ovom linku )
Dakle, crkvena pravila u našoj Crkvi ne služe sama sebi, tj. nisu sama sebi cilj već sredstvo za ostvarivanje cilja, tako da ih treba celomudreno razmatrati sa stanovišta njihove Bogom dane svrhe, a u ovom slučaju svrha je očuvanje porodice kao saveza dveju duša, duhovnog saputništva ka Hristu i odgovornog podizanja i odgajanja dece.
Posebni uslovi pod kojima Crkva može dozvoliti upotrebu neabortivne kontracepcije supružnicima mogu, dakle, biti okolnosti povezane s njihovim uzrastom, zdravljem, stepenom duhovne zrelosti, kao i specifičnim okolnostima života bračnog para.
Ja ću za sada obratiti veću pažnju na poslednje pomenuto od strane Ruske Crkve kao okolnost koja se mora uzeti u obzir prilikom procene po ovom pitanju.
Naime, kaže se da treba uzeti u obzir i koja je specifična mera (sposobnost) uzdržanja kod određenih supružnika, jer je ta mera različito data svakom čoveku. Neki su u stanju da „prime” visoke zahteve uzdržavanja a nekima to nije „dato”.
Psihološkim i savremenim jezikom rečeno, radi se o tome da se neki ljudi rađaju s većom potrebom za telesnom bliskošću, neki sa srednjom, neki s manjom. A u braku se nalaze dvoje ljudi različitih po tom pitanju, gde svako ima svoju meru koja mu je data.
Veća potreba ili projava strasti?
Prilikom zrelog i celomudrenog rasuđivanja na temu upotrebe kontracepcije u pravoslavnom braku, treba obratiti pažnju na jedan aspekt koji ima i svoju duhovnu, ali i psihološku komponentu.
U duhovnom smislu, treba razlikovati prirodnu potrebu za učestalijom telesnom bliskošću od pojačane želje za seksualnim zadovoljstvom koja se javlja kao posledica opadanja duhovne pažnje nad sobom i razbuktavanja bludne strasti.
Crkveni hrišćani znaju na koji način se razvija bludna strast, o tome smo pisali i u drugim člancima (link OVDE) – izlaganjem sebe različitim sadržajima koji nam dolaze kroz čulo vida, razvijanjem maštanja, prepuštanjem sebe ulenjivanju, komforu, preteranom slobodnom provođenju vremena u kome um luta za sadržajima na televiziji i internetu, preteranim ugađanjem telu, razvijanjem prevelike želje za ukusnom hranom, željom za sticanjem ovosvetskog ugleda i bogatstva ili za prosto lagodnijim životom bez mnogo briga i obaveza. Ovaj proces prati hlađenje, ulenjivanje i mrzovolja po pitanju duhovne revnosti, proređivanje i sasvim napuštanje postova, molitva, odlazaka na Liturgiju i svetotajinskog života.
Ako želite da preispitate sebe da li se ovaj proces događa sa vama ili sa vašim bračnim partnerom, sledeća pitanja vam mogu poslužiti kao okvir za razmišljanje (navodim u prvom licu, ali na pitanja možete odgovoriti i razmišljajući o bračnom partneru):
- da li tražim razloge da preskočim Liturgiju, da ređe pristupam Svetim tajnama
- da li postepeno izbacujem postove iz svog života izgovarajući se nekim razlozima
- da li osećam pojačanu mrzovolju ili dosadu od crkvenog življenja – radije bih da spavam ili da radim nešto što me više zaokuplja
- da li pojačano osećam uninije pa mi se tada javlja pojačana želja za seksualnim zadovoljstvom
- da li pojačano osećam nezainteresovanost za molitvu, da li sam proredio (proredila) ili potpuno napustio molitveno pravilo
- da li maštam i razmišljam o tome kako bi lakše i opuštenije bilo da živim kao i svi drugi koji ne žive crkvenim životom povodeći se za zavodljivim primerima u spoljnom svetu
- da li često maštam o lagodnijem životu (bilo da ga sam postignem sticanjem novca, bilo da mi na neki način dođe samo – obezbedi mi neko drugi)
- da li prepuštam sebe lenstvovanju, neradu, ugađanju telu, ukusnoj hrani i negodujem ukoliko mi supružnik traži da to promenim
- da li mi prija više druženje/internet dopisivanje sa ljudima van porodice tj. da li osećam neko zasićenje prema mužu ili ženi i uzbudljivije mi je u društvu drugih ljudi
- šta vam najčešće zamera supružnik kada je u pitanju duhovni život? Da li vam to smeta ili iritira kada vam to kaže?
- kada su telesni odnosi u pitanju, da li se iznerviram ili osetim u sebi netrpeljivost prema supružniku ukoliko u tom trenutku ne može da izađe u susret mojoj telesnoj potrebi (npr. zato što je bračni partner bolestan, ili preumoran od angažmana na poslu ili je iscrpljen brigom o svojim ostarelim roditeljima pa mu/joj nije do toga, i sl.)
- itd.
Događa se, dakle, da vremenom, opada revnost za veru i duhovni život, što se svakoj osobi može desiti ukoliko ne pazi duhovno na sebe.
Paralelno sa tim procesom, duša postaje podložna za razvoj svih strasti – pa i bludne.
Razvija se bludna strast i shodno tome javlja se sve veća želja za učestalijim seksualnim odnosom. Dakle, ne potreba za bliskošću sa supružnikom, već čisto sebična želja, egoistični strasni prohtev za sopstvenim seksualnim zadovoljstvom.
Npr. ukoliko osoba nepažnjom prema svom duhovnom stanju počinje da zapada u uninije, takođe se javlja pojačana želja za sopstvenim seksualnim uživanjem i zadovoljstvom s ciljem da se na nepravilan način ublaže depresivnost i anksioznost nastale kao posledica uninija.
U takvim slučajevima, osoba tada počinje da gleda na svog bračnog partnera sve više kao na objekat (sredstvo) za zadovoljavanje te bludne strasti.
Psihološki gledano na ovu situaciju, osobe koje su nesvesne ovog uzroka ili koje iz ohladnelosti svog srca odbijaju da to priznaju, često tu pojačanu želju opravdavaju nazivajući je „potrebom“.
Međutim, kao što vidimo, u ovim slučajevim se ne radi zaista o potrebi. Da bi tu svoju naraslu strasnu želju ostvarili, osobe počinju da insistiraju na učestalijim seksualnim odnosima i veoma protestuju kada im bračni partner ne izlazi u susret u svakom takvom trenutku.
Tada se i sve češće pominje i ideja korišćenja kontracepcije kako bi se omogućili učestaliji seksualni odnosi bez straha od dodatnih opterećujućih posledica.
Svađe su sve češće a da je centralna tema upravo tema telesnih odnosa.
Bračni supružnik najčešće ima doživljaj da nešto tu nije u redu, ali mu (joj) nije najjasnije šta (primer takve dileme pročitajte OVDE).
Smatram da prebrza odluka o upotrebi kontracepcije u takvom slučaju, a bez obraćanja pažnje na duhovni uzrok, može samo pospešiti razvoj strasti u čoveku koji je zapao u takvo ohladnelo duhovno stanje i ugroziti brak, jer kontracepcija tada olakšava toj osobi prepuštanje i udovoljavanje svojim seksualnim prohtevima (dakle, ne potrebama već prohtevima) u bilo koje vreme, s bilo kojom učestalošću, jer skida odgovornost sa eventualnih posledica kao što je još jedno dete, još jedna trudnoća, još veća odgovornost i obaveze muža ili žene u porodici. Upotreba kontracepcije tada samo «maskira» duhovi problem koji na duže staze može da zatruje bračnu ljubav.
Mislim da u takvim situacijama, ne bi bilo celomudreno preporučiti ženi da „čini ustupke mužu“, niti mužu da ustupa ženi (obično se kada su u pitanju muškarci pominje citat da nije muž vlasnik svoga tela, već žena, te da tako i on treba da čini ustupke) bez prethodnog preispitivanja duhovnog uzroka problema, jer, kao što smo rekli, cilj hrišćanskog braka jeste spasenje duše. Tako da svemu što odvodi od tog cilja (a povlađivanje strastima svog supružnika svakako ne vodi ka spasenju a ni sreći u bračnom životu) treba trezveno pristupiti.
Smatram da bi se trebalo najpre pozabaviti upravo ovim duhovnim uzrokom odakle je proistekao konkretan problem u bračnom životu (poželjno bi bilo da bračni par ima zajedničkog i iskusnog duhovnika da se o ovome posavetuje), pa tek onda ako i dalje bude postojala dilema ili okolnosti koje ponovo dovode do pitanja korišćenja kontracepcije – razmatrati dalje.
U braku se nalaze dve osobe, tako da pitanje korišćenja kontracepcije treba razmatrati sa stanovišta duhovne dobrobiti ili štete za svakog pojedinačno (shodno njegovom i njenom duhovnom stanju) kao i sa stanovišta braka u celini.
Dakle, potrebno je veoma voditi računa da se pod vidom veće potrebe zapravo ne odvija duhovni pad iskorišćavanja supružnika kao objekta za zadovoljenje svoje bludne strasti, a ne radi ostvarivanja jedne od dve svrhe seksualnosti a to je jačanje bliskosti i jedinstva (jednomislija) supružnika na putu ka Carstvu Nebeskom.
Tako da, kada se razmišlja o upotrebi kontracepcije u pravoslavnom braku, treba preispitati i o čemu se zapravo tu radi, kakva je okolnost u pitanju i koji su stvarni razlozi za njenu upotrebu.
U tome može biti od pomoći i sledeći životni primer kada nije u pitanju razvoj bludne strasti već su u pitanju ozbiljne objektivne okolnosti i briga za supružnika (primer se nalazi na ovom linku.)
Takođe, da dodam, u dosadašnjem izlaganju nisam posvetila pažnju bračnim okolnostima u kojima jedan od supružnika uopšte nije ni bio niti jeste verujući crkveni hrišćanin – u pitanju su delikatne i specifične situacije u kojima je potrebno odlučiti šta bi bilo celomudreno preporučiti onom supružniku koji jeste verujući hrišćanin.
Na primer, da li se sprečava «kakvo veće zlo» (preljuba, razvod, abortus, napuštanje porodice…) ukoliko se preporuči korišćenje kontracepcije ženi kojoj bi dodatna trudnoća otežala iovako veliko trpljenje u braku od strane necrkvenog muža?
Zatim, da li će se upotrebom kontracepcije sprečiti da žena u takvom teškom braku ostane trudna te da za vreme trajanja ženine trudnoće necrkveni muž sa svojim seksualnim prohtevima potraži rešenje u preljubi?
Suštinski se postavlja pitanje kako da se predupredi neko veće zlo (preljuba, razvod, ostajanje dece bez jednog roditelja, životna opasnost ili psihički slom usled još jedne trudnoće za koju osoba nije spremna, itd.) uzimajući u obzir konkretno duhovno stanje i okolnosti muža i žene ponaosob.
To nisu laka pitanja i ne postoji odgovor koji će važiti u svim slučajevima.
Prirodno planiranje porodice – mehanizam koji je Bog usadio u ženino telo
Na kraju ove zaista široke i važne teme, osvrnuću se na nešto što je u našem srpskom pravoslavnom miljeu slabo vidljivo i istaknuto. Nisam pronašla nijedno pravoslavno predavanje na tu temu, a smatram je izrazito važnom kada su supružnički odnosi u pitanju.
To je prirodno planiranje porodice.
Da je Gospod smatrao da je rađanje dece jedina svrha telesnog odnosa supružnika, On bi učinio da žena začne pri svakom takvom odnosu i da ima dece koliko je biološki moguće (koliko ima jajnih ćelija za vreme svog reproduktivnog perioda). Takođe bi učinio da žena u svakom trenutku tokom svog života može da začne (savremenim jezikom rečeno – da je plodna).
Međutim ono što znamo je da žena može da začne dete svega par dana u mesecu i da postoji veliki broj jajnih ćelija koje ne bivaju oplođene. Takođe, znamo da je ženi dato ograničeno trajanje njenog reproduktivnog perioda nakon kojeg žena ulazi u menopauzu i više ne može da ostane u drugom stanju.
Dakle, postoji jedan poseban mehanizam koji je Bog usadio u telo žene i to sa određenim smislom – jer je rađanje dece samo jedna od dve svrhe Bogom dane seksualnosti.
Suštinu tog mehanizma najsažetije opisuje jedna rimokatolička autorka (mi ćemo ovde preneti samo onaj segment izlaganja koji je potpuno u skladu sa pravoslavnim učenjem o čoveku, supružništvu i telesnim odnosima):
«Kada je Bog stvorio polnost, On je znao šta radi. On je znao da će tim činom na svet doneti novi život i On je znao da će odgajanje tog života značiti i veliku odgovornost.
On je znao da će različiti parovi imati različite sposobnosti u odgajanju dece i da će neki moći da odgajaju više dece od drugih.
On je, stoga, ženska tela učinio plodnim samo par dana u mesecu. Na ovaj način žene mogu voditi ljubav sa svojim muževima, a da ne zatrudne svaki put.
Bog je takođe omogućio da telo žene daje jasne znake koji ukazuju na to da može doći do začeća.
On nam je takođe dao i razum koji može da prepozna te znake.
Te metode (određivanja plodnosti) nazivaju se prirodno planiranje porodice.
Telo žene daje vrlo jasne znake kada je plodno – povećava se temperatura njenog tela, a menja se kvalitet i kvantitet cervikalne sluzi.
Prilikom korišćenja metoda prirodnog planiranja porodice žena prati i beleži ove znake. Uzdržavanjem od polnih odnosa onim danima kada je žena plodna može se izbeći trudnoća u situacijama kada par nije spreman na još jedno dete – zbog materijalne oskudice ili zbog toga što je jedno od njih bolesno ili iscrpljeno, ili iz nekih drugih razloga zbog kojih se oni osećaju nespremnim da preuzmu odgovornost za novi život.“[8]
Više o samoj metodi prirodnog planiranja porodice možete pročitati u zasebnom tekstu (link OVDE)
Za sada ću samo napomenuti da prirodno planiranje porodice nije isto što i „ritam metod“ tj. nije računanje i brojanje plodnih i neplodnih dana koji su naše žene koristile decenijama i vekovima unazad, već podrazumeva praćenje nekoliko telesnih parametara (bazalne temperature tela, cervikalne sluzi i dodatnih telesnih simptoma), što pored svrhe prepoznavanja kada je žena plodna (kada ima ovulaciju) ima još jednu značajnu funkciju, a to je praćenje celokupnog zdravlja žene.
Prirodno planiranje porodice je sasvim sigurno Bogom blagosloven metod jer ne menja Božiji plan o seksualnosti, a takođe podrazumeva i uzdržanje (na neko vreme u mesecu kada je žena plodna ukoliko par nije spreman za još jedno dete) te na taj način otežava razvoj bludne strasti za razliku od upotrebe kontracepcije.
Ritam ženske plodnosti nisu izmislili naučnici, oni su ga samo otkrili. Taj mehanizam, taj ritam dat je ženi od Boga i to sa određenim smislom – da ljudi mogu ostvariti obe svrhe seksualnosti koju im je Bog dao.
Zaključno pitanje i odgovor
Poneki parovi mi postave pitanje: šta ako neko od supružnika ipak ima veću potrebu za telesnom bliskošću nego što to omogućava ovakav prirodni ritam ženske plodnosti, a okolnosti su takve da par nije spreman za još jednu trudnoću?
Moje mišljenje je da je tada potrebno u dogovoru sa mudrim duhovnikom odrediti koji je to „najmanji zajednički imenitelj“, tj. koji je to minimum ispunjenja potrebe za telesnom bliskošću koji važi za onog supružnika kojem je manja mera uzdržanja data, koji je manje u stanju da se uzdržava.
U tom slučaju, upotreba kontraceptivnih (neabortivnih) sredstava može zaista biti u svrhu očuvanja porodične zajednice, bračne sloge i ljubavi u kojoj nosimo bremena i slabosti jedni drugima – ispunjavajući na taj način zakon Hristov prema rečima svetog apostola Pavla. (Gal. 6, 2)
Autor: urednik sajta Ima nade
Izvor: Ima Nade – sajt pravoslavne psihologije
REFERENCE:
[1]Sveti Jovan Zlatousti, Knjiga o devstvenosti
[2]Ovu činjenicu potvrđuju i naučnici objašnjavajući stvaranje duševne vezanosti pod uticajem hormona oksitocinakoji se luči prilikom telesnog odnosa, a takođe i apostol Pavle rečima: „Ili ne znate da ko se s bludnicom sveže jedno je telo (s njom)? Jer, reče, „biće dvoje jedno telo“» (1.Kor 6:16)
[3]Peggy Noonan ,„The Sexual-Harassment Racket Is Over“:
„Kontracepcija izopačuje muškarce kao što to čini i abortus. Kada seksualni odnos prestane da bude nešto ozbiljno, kada prestane da ima potencijal da promeni život, da dâ život, on će za muškarce postati samo još jedan prohtev, želja ista kao i mnoge druge. Kada budu počeli tako da razmišljaju, onda će i seksualne prestupe da doživljavaju kao nešto što nije mnogo ozbiljno, što nosi mnogo manje emocija, što nije mnogo važno. Biće u stanju da ih racionalizuju. To je samo sitna krađa, kutijica žvakaće gume na kasi koju sam uzeo. S vremenom će to postati ispravno ne samo za muškarce već i za žene.“
[4] How can porn induce erectile dysfunction? https://www.medicalnewstoday.com/articles/317117.php
[5] Sveštenik Grigorije Naumenko „Etički problemi u savremenoj pastirskoj delatnosti“, link ovde
[6] U neabortivnu kontracepciju spada: korišćenje kondoma, dijafragme, spermicidna sredstva, kao i metoda prekinutog snošaja. Najprirodniji metod neabortivne kontracepcije naziva se prirodno planiranje porodice (FAM – Fertility Awareness Method, FABMs – Fertility Awareness Based Methods, NaPro Technology, Creighton FertilityCare System ili Krejtonova metoda, Billings Ovulation Method ili Bilinsova metoda, Simptotermalna metoda itd.) o čemu možete pročitati više na OVOM LINKU
[7]Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve (Jubilarno zasedanje Arhijerejskog Sabora Ruske Pravoslavne Crkve, Moskva 13 –16.avgusta 2000.godine). Izdanje na srpskom jeziku, Beseda, Novi Sad, 2011.god. http://www.imanade.org/stav-crkve-o-kontracepciji/
[8]Mary Beth Bonacci, „Real Love: Answers to Your Questions on Dating, Marriage and the Real Meaning of Sex“
Jedan komentar