Poštovani roditelji, prenosimo još jedan odličan osvrt profesora Slobodana Antonića na stanje u našem školstvu. Povod za tekst je tvrdnja NVO „Labris” da šest udžbenika u Srbiji ima diskriminatorni sadržaj prema osobama istopolne seksualne orijentacije i zahtev da se ti udžbenici zabrane.
Ovog puta se ova NVO zadržala na kritici „samo” šest udžbenika, a u svojoj analizi navodi da „postoji potreba da se problematizuje CELOKUPNA SFERA OBRAZOVANJA KOJA SE ZASNIVA NA HETERONORMATIVNIM OBRASCIMA”.
Cenzura udžbenika u Srbiji zbog „LGBT predrasuda”
U koloniji Srbiji Ministarstvo prostvete, na zahtev jedne LGBT–NVO, zabranjuje šest udžbenika
Ukratko, pomenuta cenzura izgleda ovako:
- Najpre, dve fondacije iz EU plate da NVO iz Srbije, koja se bavi LGBT pitanjima, uradi „Analizu diskriminatornog sadržaja (prema LGBT populaciji) u srednjoškolskim udžbenicima (u Srbiji)” (2014; analiza ovde);
- Zatim, Brisel u svom izveštaju „o napretku Srbije (na EU putu)” napiše „da je potrebno izmeniti školske udžbenike koji sadrže diskriminatorski sadržaj (prema LGBTI osobama)” (2016; ovde, str. 74; slično i ovde, str. 37).
- A onda srpsko Ministarstvo prosvete donese odluku da se šest udžbenika izbaci iz „Plana udžbenika za školsku 2018/19. godinu”, odnosno „da se preko školskih uprava uputi dopis svim školama” da se tih šest udžbenika više „ne koriste u izvođenju nastave za srednje škole” (2018; videti ovde, str. 8).
Pa kakvi su to strašni „diskriminatorni sadržaji” otkriveni u srpskim udžbenicima, zbog kojih je, ovih dana, njih šest zabranjeno za upotrebu?
U njima nema pozivanja da se LGBT osobama uskrati neko pravo – što bi morao da bude jedini sadržaj pojma „diskriminacija”. „Diskriminativni sadržaj” zapravo se sastoji iz sledeća dva zločina.
Prvi zločin je taj što udžbenici biologije, psihologije i medicine sadrže tačne iskaze – čiju istinitost ne dovode u pitanje čak ni autorke Analize – ali koji nisu afirmativni za LGBT populaciju.
Jer, „Analiza” koju je uradila ova sponzorisana NVO insistira na tome da u udžbenicima mogu da stoje samo iskazi koji su „afirmativni i tačni” (str. 75). To znači da iskazi koji su samotačni, a ne i afirmativni – a koji, po mišljenju autorki „Analize”, mogu da dovedu do „predrasuda” prema LGBT populaciji – moraju biti odbačeni kao neprihvatljivi.
Na primer, u jednom udžbeniku psihologije (ovde, str. 189) nalazi se iskaz koji glasi: „Osim heteroseksualne postoji i homoseksualna prostitucija, i to češće muška nego ženska.” U „Analizi” se, međutim, traži da se ova – inače nesporno tačna konstatacija – „izbaci” zato što „ne postoji potreba za isticanjem muške ’homoseksualne prostitucije’, jer se time stvaraju predrasude, koje vode u stvaranje diskriminatornog odnosa prema gej muškarcima” (str. 55).
Dakle, iako je navedena rečenica istinita, ona je neprihvatljiva zato što može proizvesti predrasude koje mogudovesti do toga da neko nekada bude diskriminisan.
Diskriminacija, očigledno, više nije samo izvršeno delo koje je proizvelo negativne posledice. Ona je sada postala svakodelo koje ima potencijal da može da dovede do prestupa.
To je pravna logika, inače tipična za boljševičku jurisprudenciju, kojoj smo se svojevremeno podsmevali. Poznat je slučaj desetoro mladih ljudi u SSSR-u koji su se tridesetih godina 20. veka sastajali da slušaju muziku i piju čaj. Pošto su šećer i čaj u to vreme bili prava dragocenost, mladež je sakupljala kopejke u jednu kutijicu. Pribiranje novca za čaj nije bilo zabranjeno, ali taj novac mogao se upotrebiti i za pomoć kontrarevoluciji. Sve devojke i mladići bili su pohapšeni i osuđeni na robiju od tri do deset godina. To se jednostavno zvalo „socijalna profilaktika” (ovde, str. 54‒55).
E, pa upravo takvu „socijalnu predohranu” danas sprovode komesari EU u Srbiji (nije čudo da se ministri EU vlade zovu baš tako: „komesari”). Prestup je sada postalo i ono što se nije dogodilo, ali bi možda moglo da dovede do prestupa.
Zato, istiniti iskaz koji možda može da dovede do predrasude koja bi možda mogla da dovede do diskriminacije treba cenzurisati ma koliko da je istinit – zato što je već njegov sam potencijal „diskriminatoran“.
Po istom modelu u „Analizi” se zahteva cenzura i drugih iskaza iz udžbenika u kojima se govori, kao u udžbeniku iz zdravstvene nege (ovde, str. 57) o, recimo, „biseksualnosti” kao „faktoru rizika” za prenošenje HIV-a, ili o „grupama sa rizičnim ponašanjem” u koje spadaju i „homo- i biseksualci” (isto, str. 55). Autorke „Analize”, naime, traže da se „biseksualnost ukloni iz faktora rizika” (str. 37), odnosno da se „homo/biseksualnost ukloni iz faktora rizika” (str. 38) – iako je reč o potpuno istinitim informacijama!
Jer, gotovo polovinu svih registrovanih slučajeva HIV infekcije u SAD čine LGBT osobe. Gejevi će između 44 i 86 puta verovatnije da se zaraze HIV-om nego drugi muškarci, dok će ta verovatnoća kod lezbejki biti 40–77 puta veća nego kod drugih žena (izvore podataka videti u mojoj knjizi Moć i seksualnost, 2014, pdf ovde, str. 174).
Uklanjanje ovih istinitih, ali neafirmativnih informacija analitičarke iz ove NVO tražile su i kada je reč o udžbeniku iz internih bolesti. Tu se ukazuje (ovde, str. 94) da „u grupe sa visokom učestalošću hepatitisa B” spadaju i „seksualno promiskuitetne osobe (naročito homoseksualci)”. Statistički to je potpuno tačno. Neka istraživanja pokazuju da „modalni broj muških seksualnih partnera za starije gej muškarce iznosi između 101 i 500” (videti Antonić, isto, str. 173). Zbog toga se u toj populaciji svakako češće beleže bolesti koje se prenose seksualnim putem. Zašto bi ta informacija namenjena budućim medicinskim radnicima bila „diskriminacija”?
Diskriminatorna je, navodno, i rečenica iz jednog drugog udžbenika psihologije (ovde, str. 154) koja glasi: „Objekat seksualnog nagona je po pravilu jedinka suprotnog pola.” U „Analizi” se, međutim, traži „da se izbaci navedena rečenica” (str. 56) – iako je ona nesumnjivo istinita. Naime, i autorke „Analize” pišu da nehetorseksualnih osoba nema više od 10% u populaciji (taj udeo je, istini za volju, višestruko manji, ali neka im i bude; videti moju knjigu, str. 175‒176).
Dakle, ono „po pravilu” iz sporne rečenice odnosi se na najmanje 90% ljudi – što je ne samo tačna upotreba sintagme „po pravilu” već podrazumeva priznanje postojanja i izuzetaka. Ali, LGBT tužitelji neće da budu „izuzeci”. Zato oni traže „da se izbaci navedena rečenica” ili da se zameni rečenicom „objekat seksualnog nagona je jedinka suprotnog i/ili istog pola” (str. 56).
Ovom dopunom ono što je statistički u apsolutnoj manjini (ispod 10%) treba da na neki način postane jednako sa izrazitom većinom (preko 90%). Time se posrednim putem hoće postići normativno izjednačavanje ove dve vrste seksualnih praksi, ali i društvenih odnosa i identiteta koje na njima počivaju. To i jeste ideja tzv. LGBT inkluzije.
Izvor: Kancelarija za ljudska i manjinska prava
Vlade Republike Srbije
Upravo odsustvo LGBT inkluzije onaj je drugi zločin koji se zamera srpskim udžbenicima. Tako „Analiza” (na str. 49) zahteva da se iz jednog udžbenika neuropsihijatrije (ovde, str. 132) izbaci rečenica koja glasi: „Traganje za sopstvenim identitetom i integritetom dovodi adolescente do predvorja želje za suprotnim polom.”
Problem je što se u kontekstu seksualne želje uz heteroseksualnost izričito ne navodi i – homoseksualnost. Isto se zamera i udžbeniku iz psihologije u kome se (ovde, str. 139) kaže: „U adolescenciji, seksualno sazrevanje prati razvoj snažnog interesovanja za suprotni pol i pojava erotske strasti.”
Ovakav sadržaj, protestuju naše analitičarke, „utiče na stvaranje stava da je heteroseksualnost jedina seksualna orijentacija koja postoji” (str. 56) i zato traže „da se citirani deo ’snažnog interesovanja za suprotni pol’ dopuni ’snažnim interesovanjem za suprotan, isti ili oba pola’” (55).
Problem sa ovakvom inkluzijom je to što će se uvek naći neka grupa koja će tvrditi da nije uključena u opšte iskaze, te da je zato i ona diskriminisana. Recimo, i ljudi koji imaju seks sa životinjama nesumnjivo da osećaju snažnu strast prema predmetu svoje želje. Jovan Marić pripoveda o muškarcu s kojim je razgovarao u svojoj ordinaciji, a koji je prelazio i po pet kilometara kako bi polno opštio s kozom. On je, takođe, Mariću pričao da je njegova krava nesumnjivo uživala u snošaju s njim (ovde).
Dakle, ako se po načelu nediskriminatrone inkluzije nabraja sve prema čemu se može javiti seksualna želja, zašto se onda, pored „suprotnog pola, istog ili oba pola”, ne nabroje i životinje (krave, ovce, koze…), mrtvaci, stvari (čizme, najlon čarape, rukavice) i šta sve još ne? Zašto bi se antidiskriminatorna inkluzija zaustavila samo na homoseksualcima?
Problem je što ova vrsta diktata političke korektnosti onemogućava da se izriču opšti sudovi o čoveku, porodici ili društvu. Recimo, iskaz „čovek ima dve ruke”, posmatran iz antidiskriminativne optike, uvek može biti protumačen kao suštinski opresivan prema invalidima („Šta, invalid s jednom rukom nije čovek?!”), ili pak prema sijamskim blizancima („Šta, sijamski blizanac sa četiri ruke nije čovek?!”).
Zbog toga bi u diskursu antidiskriminatorne inkluzije gornji iskaz morao da glasi ovako: „Čovek ima nula, jednu, dve, tri ili četiri ruke.”
Besmislenost ovakvog diskursa svakako da ne treba posebno dokazivati. Ali, on je izraz i aktuelne konfiguracije moći u kojoj se jednoj po broju marginalnoj grupi dodeljuju status i ovlašćenja ideoloških kontrolora. Jedna NVO uspela je, kao što se vidi, da izdejstvuje cenzuru šest udžbenika. Uspela je i to da se ostali autori udžbenika, kao i njihovi izdavači, zastraše pretnjom da će im rad i novac propasti ako u vezi s temama o kojima je ovde bilo reči pokažu „političku nekorektnost”.
Učinak je, nesumnjivo, širenje autocenzure, ali i sužavanje autonomije struke koja će nadalje morati da se rukovodi i vannaučnim zahtevima prilikom uobličavanja osnovnih udžbeničkih formulacija.
No, prava nevolja je u tome što to nije kraj, već početak procesa revizije. Kao što pišu autorke „Analize”, „postoji potreba da se problematizuje celokupna sfera obrazovanja koja se zasniva na heteronormativnim obrascima” (str. 5). Otuda je i njihov „zahtev za promenom sadržaja onoga što se uči ujedno i zahtev za promenom dominantne vrednosti” (str. 7).
Kako pišu autorke „Analize” (str. 76), „obrazovanje predstavlja jedno od mesta koje bi trebalo da podlegne promeni, jer se upravo kroz obrazovni sistem vrednosti prenose i dodatno proizvode”. Kroz obrazovanje, dakle, treba proizvesti nove vrednosti kod dece i omladine, „potrebno je okončanje seksualne opresije koja počiva na principima prisilnog odabira između suprotstavljenih seksualnosti, heteroseksualnosti i seksualnosti drugačije od heteroseksualne, gde se pozitivno vrednuje isključivo heteroseksualnost” (isto). Krajnji „cilj je uspostaviti (seksualnu) normu koja će proširiti granice ljudskog” (isto).
Priznajte da ste pomislili da preterujem kada sam počeo s pričom o onom Marićevom zaljubljeniku u koze i krave. „Uspostaviti normu koja će proširiti granice ljudskog” i „okončati prisilni odabir između heteroseksualnosti i homo/bi-seksualnosti” – nije li tu reč upravo o pomenutom Marićevom zaljubljeniku?
U suverenoj Rusiji ovakva predatorska revizija obrazovnog sistema zakonski je zabranjena. U koloniji Srbiji Ministarstvo prosvete, na zahtev jedne LGBT-NVO, zabranjuje šest udžbenika.
A tu nije kraj. Dokle?
Autor: Slobodan Antonić
Izvor: stanjestvari.com
Komentari