Da li je pogrešno da hrišćanski roditelj utiče na veru svoje dece? Emilija ukazuje na opasnosti, kako materijalne tako i duhovne, kada dopuštamo da deca sama odluče o tome kad budu stariji.
Nije li važno primetiti da je tako malo spasenih među onima koji su se loše ponašali u mladosti? … Koliko je onda velika ta sreća primiti dobro, istinsko hrišćansko vaspitanje, ući sa njime u godine mladosti, i u istom duhu ući u godine odraslog doba.
Sveti Teofan Zatvornik
Biti dobar roditelj – to pred hrišćanina postavlja mnogo veći zadatak nego što je udovoljavanje svojoj deci sa duplom porcijom sladoleda ili organizovanje proslava rođendana sa toboganima i trampolinama.
Podrazumeva planiranje koje zahteva više od plana štednje za zubnu protezu, školarinu, ili svadbeno slavlje. Podrazumeva donošenje odluka koje su mnogo složenije nego što je odluka poput – da li otići na dva manje skupa odmora ili na jedan luksuzni. Biti dobar hrišćanski roditelj podrazumeva odgajanje dece koja će takođe biti dobri hrišćani.
Ako deci uskratimo mogućnost da u svojim mladim godinama razmišljaju i žive kao hrišćani, ne možemo onda od njih očekivati da će na takav način živeti kada odrastu. Koje će dete, odrastajući u današnjem svetu i nikada ne bivajući podstaknuto da voli Boga, samostalno odabrati hrišćanski put u odraslom dobu? Koja će odrasla osoba, kojoj se u detinjstvu nikad nije pričalo o Božijoj ljubavi, poželeti da nauči i poštuje Njegove zapovesti? Koji će odrasli, neupućen u shvatanje spasenja prilagođenom dečijem sposobnošću razumevanja, poželeti da to dublje razume i imati ličnu želju da teži spasenju?
Svet nudi mnogo više opcija koje su „zabavnije“ i koje uključuju prepuštanje strastima, nasuprot opciji da vode duhovnu borbu sa strastima. Kada su deca lišena adekvatnog hrišćanskog vaspitanja koje im pripada, uskraćeni za upliv Božanskog, upravo ovi pogrešni putevi su oni kojima će oni radije ići u odraslom dobu.
Dete nije samo dete, već je Božije dete
Vera nije prosto posedovanje intelektualnog razumevanja učenja Crkve; vera se mora živeti. Ona se ne može steći prosto indoktrinacijom ili ličnim proučavanjem; ona dolazi jedino kao dar od Boga, a kada stigne, moramo je prigrliti svim srcem. Seme vere mora biti posejano još u ranom detinjstvu, još od majčine utrobe, i mora biti zalivano, hranjeno, čuvano i negovano kroz celo detinjstvo. Uz Božiju pomoć, to je jedini put kojim se osigurava da će dete identifikovati sebe da je ono Božije dete.
Deca ne primaju život od svojih roditelja. Roditelji začinju dete i donose ga na svet, ali pre svega, dete mora biti stvoreno: Moja kost nije sakrivena od Tebe, Koji si je napravio u tajnosti; niti moja suština u najdubljim delovima zemlje. Tvoje oči videše me pre nego što sam stvoren, i u Tvojoj knjizi je upisan svaki čovek; dan za danom biva stvoren, a još nikog u njima nema (psalam 138, Septuaginta). Svako dete je rukotvorina istog nebeskog Oca.
Međutim, nisu sva deca vaspitavana tako da dođu do te spoznaje. Ako ona ne prepoznaju Boga kao svog Oca, kako će onda sebe prepoznati kao Njegovu decu? Ako ne spoznaju da su oni Njegova deca, kako će onda težiti da žive po Njegovom liku? Kako će naučiti da Mu budu zahvalna? Kako će naučiti da Ga hvale i slave? Kako će se naučiti poslušnosti? Da li će uopšte mariti za te stvari?
Sveti oci su često naglašavali da je veoma malo ljudi koji su bili duhovno samovoljni u mladosti, a koji su kasnije stupili na put da postanu sveti u odraslom dobu. Koji odrasli čovek će, pošto je uživao u moralno raspusnoj mladosti, želeti da obuzda svoju moralnu raspuštenost radi neke „neviljive pojave“ zvane Bog? Ko će zaželeti da usvoji takvu grupu uverenja koja podrazumevaju tako nepoželjne pojave kao što su pakao ili večne muke? To je skok u veri, gotovo blizak čudu, za koji je malo verovatno da će ga osoba preduzeti.
Politički nekorektno, ali moralno obavezno
Puno se priča u sekularnom društvu o tome da li prepustiti deci da sama za sebe odluče (kasnije u životu) da li žele da budu hrišćani. Postoji pritisak na roditelje da ne bi trebalo da nameću svojoj deci nikakva verska uverenja.Takođe postoji sličan pritisak na samu decu da treba da budu nepoverljiva prema svim verskim uverenjima koja imaju njihovi roditelji, posebno takvima koje potiču iz starih vremena. Postoji pritisak na porodice da prihvate opšti ideal nazvan „porodične vrednosti“, ideal u kojem Bog nije uvažen kao vrhovni autoritet.
Ukratko, hrišćanski stav u vezi sa tim šta znači „biti porodica“ – a pod tim se podrazumeva kako roditelji treba da vaspitavaju svoju decu, i kako deca treba da poštuju svoje roditelje – biva kontinuirano rastakan do besmisla, čime se otvara prostor bujici svih vrsta anti-hrišćanskih obmana koje traže svoje mesto i značaj u savremenoj porodici.
Neverujuće osobe smatraju se slobodnim da koriste svoje civilno pravo da podižu svoju decu kako žele, prema sopstvenim moralnim vrednostima, ili bez njih. Roditelji hrišćani imaju to isto civilno pravo, ali oni često osećaju krivicu pri korišćenju tog prava usled kritike od onih koji nisu njihovi istomišljenici. Necrkvene osobe ne daju ni pet para na hrišćanske vrednosti (osim što ponekad obrate pažnju na njih s ciljem da ih napadnu), ali mnogi hrišćani imaju neprijatnost ili se osećaju posramljeno što poštuju te vrednosti – što čak ide i do te tačke da ih se u potpunosti odriču.
„Ne, ja to ne bih uradio!“, reći će odmah roditelj hrišćanin! Ali hajde, budimo pošteni.
- Koliko nas propusti da povuče svoju decu sa časova u kojima se predaje o polnim odnosima, kontracepciji i prevenciji polnih zaraza?
- Koliko nas propusti da obezbedi redovno prisustvo naše dece crkvi i crkvenoj školi zato što su druge stvari bile „značajnije“ u nekom trenutku?
- Koliko nas propusti da iskaže borbeno neslaganje s darvinizmom koji se plasira u školskim udžbenicima naše dece? Koliko nas smatra da, pošto su psihologija, zdravstveno obrazovanje i druga učenja prihvaćena kao „naučna“, da to onda ne znači da naša deca tako ne usvajaju moralne jeresi?
- Koliko roditelja je osećalo nelagodnost kada su slali svoju decu na ekskurzije u inostranstvo, ali nisu želeli da budu jedini roditelj koji će reći „Ne“? Koliko roditelja je imalo mogućnost da budu pratioci na tom izletu, ali je nisu iskoristili, bilo zbog neuklopivosti u svoj raspored obaveza, finansija, zauzetosti poslom, itd.?
- Koliko roditelja je propustilo da nadgleda šta njihova deca rade na internetu, šta gledaju na televiziji, o čemu se dopisuju preko telefona i šta rade sa svojim društvom? – ne samo da se raspitaju u vezi sa tim, već da nadgledaju?
- Koliko mnogo majki je našlo pornografiju u sobi svojih sinova, ali je propustilo da je ukloni i uništi, bojeći se neprijatnosti (svoje ili svojih sinova) zbog toga što su to videle?
- Koliko mnogo očeva se steglo od muke gledajući svoje ćerke kako izlaze iz stana u provokativnoj odeći ili u oskudnim bikinija na plaži – sa ili bez njihovih „hormonima raspaljenih“ momaka?
Koliko mnogo hrišćanskih roditelja može da kaže da nisu nikad, niti jedan jedini put popustili pod pritiskom paganskog sveta? Samo Bog zna.
Nemojmo se varati, politički je nekorektno biti hrišćanski roditelj. Biti hrišćanski roditelj često je jedno veoma usamljeno iskustvo. Biti hrišćanski roditelj često nije baš poštovano u društvu, a često ni od strane sopstvene dece. To nije uvek lako, ali to se očekuje od nas. Nema dovoljno dobrog izgovora kojim se može opravdati prepuštanje svetu da vaspitava našu decu prema svojim vrednostima. Bog je poverio određenu decu određenim roditeljima iz tačno određenog razloga.
Najveća greška koju roditelji mogu da načine, a posebno hrišćanski roditelji, jeste neuspeh da omoguće sve što je potrebno za spasenje svoje dece. Kao što deca nisu sposobna kada su mala da obezbede sebi sve što im je potrebno za njihov telesni razvoj do trenutka kada dosegnu određenu zrelost, isto tako nisu dovoljno sposobna da sama sebi obezbede sve što im je potrebno za moralni razvoj. Svako dete, naravno, ima savest, ali kojoj dečijoj savesti je omogućeno da dejstvuje slobodno, bez nametljivog uticaja spoljnog sveta na nju putem televizije, vršnjaka i slično? Svi ti činioci rade protiv savesti, protiv moralnih zakonitosti prirode.
Deci su potrebne granice, no osim toga – deci je takođe potrebno i usmerenje, vođstvo i intervenisanje kako bi ostala unutar tih granica. Kako će deca pronaći Boga ako im niko ne pokaže put? Kako će deca uopšte znati da treba da traže (Boga)?
Što se vere tiče, to je prirodna težnja svih ljudi. Svako Božije dete čezne za odnosom sa Njim, čak i ako toga nije svesno. Prirodno je želeti odnos sa Bogom, ali ne smemo prevideti spoljašnje uticaje koji teže da to ugroze. Kao i za sve ostalo – rekao je Sveti Teofan Zatvornik – i veri se čovek mora učiti.
Svakako, svet će reći: „Ne namećite vaše verske stavove svojoj deci; pustite ih da sami odluče kada budu stariji.“ Svet će pitati: „Ako ste tako uvereni da je to u šta verujete istina, zašto se bojite da je vaša deca neće sama naći?“ Ali ova skeptičnost i ruganje su isto ono što je Gospod trpeo dok je bio mučen: „Ako si ti zaista Bog, prorekni ko je taj koji te je udario?“ (Lk. 22:64); kao i dok je bio na Krstu: „Spasi samoga sebe i siđi sa krsta“ (Mk. 15:30).
Ko smo mi pa da mislimo da nećemo biti predmet ovakvog skepticizma i ruganja? Potrebno je da to pretrpimo kada nam se desi.
Za neverujuće ljude nije neuobičajeno da bace kamen, i nije neuobičajeno za njih da se smeju dok to čine, ali od hrišćana se očekuje da ne podlegnu pritisku, pitanjima i preziru. U stvari, od hrišćana se očekuje da,ukoliko je neophodno, da pretrpe čak i kaznu i mučeništvo radi očuvanja svoje vere. Pa kako onda da se od hrišćanskih roditelja ne očekuje da očuvaju istu tu veru u sopstvenim domovima, gde imaju roditeljski autoritet, gde su zaštićeni od spoljašnjih nametljivaca, i kad čak imaju i ustavom zagarantovano pravo da to učine? Ne postoji nijedan izgovor za tako nešto.
Hrišćansko roditeljstvo nije stvar izbora; to je jedna od dužnosti. Sastoji se u tome da se deci obezbedi neophodan duhovni temelj bez kog dete ima male šanse da stekne spasenje. Roditelji koji lišavaju svoju decu mogućnosti za spasenje takođe se neće dobro provesti u večnosti. Naš Gospod je o tome otvoreno rekao: „Bolje je za njih da im obese vodenični kamen o vrat i bace ih u more“ (Mt. 18:6, Lk. 17:2). Neka to upozorenje bude mnogo glasnije u našim ušima od neverničkih saveta!
Nema razloga da se bojimo ove važne odgovornosti; Gospod će nam pomoći u svakom pogledu.
Dalje, mi ne treba da mislimo da moramo nametati deci ljubav prema Gospodu. Ako je nametnuta, takva ljubav nije stvarna, čak ni prema Bogu. U suštini, cilj Hrišćanskog roditeljstva jeste podići dete koje će jednog dana pogledati unazad na svoje vaspitanje i reći: „Hvala Bogu da su me roditelji tako vaspitali. Da sam bio sposoban da se sam vaspitavam, učinio bih to na isti takav način.“ Ako mi, kao odrasli, zaista volimo Boga, ta ljubav će se prirodno odraziti u našem domu, našem ponašanju, u našem načinu života, i na našoj deci. Ona (deca) neće moći da odole ljubavi prema Njemu, jednako kao što i mi osećamo. Ako smo mi sami istinski hrišćani, nikakvo nametanje neće biti potrebno. Međutim, iako nema potrebe za nametanjem ljubavi prema Bogu, tu ljubav svakako treba omogućiti, pojasniti, ohrabriti, negovati i sačuvati – posebno u svetu gde ona nije sasvim dobrodošla.
Na ovaj ili onaj način, svako dete uči ponešto o veri, ali je na roditeljima da ta uverenja neguju, prate i koriguju ukoliko je potrebno. Ako roditelji odluče da ne uče decu veri, neko drugi će to sigurno učiniti – ali bez garancije za kvalitet. Vera u koga? U šta? U Hrista našeg Boga? U ništa? U sujeverje? Sreću? Astrologiju? Vidovnjake? Gatanje? Vračanje? Magiju? Veštičje čarolije i čarobnjaštvo? A možda veru vođe kultova ili zlostavljača dece?
Neka Gospod bude na pomoći hrišćanskim roditeljima da oni budu prvi koji će uticati i podučavati svoju decu!
Autor: Emilija Bačić Tulevski
Prevod: Milorad (lektura S.S.)
Izvor: Bezbožni u osamnaestoj (drugi deo) – O dopuštanju da deca sama odaberu svoju religiju
© Orthodoxwritter.org
© Pravoslavniroditelj.org (prevod sa dozvolom autorke)
Komentari