Не залажу се сви лекари за светост у својој професији – чак ни неки од оних који тврде да су православни. У овој истинитој причи о абортусу, контроли рађања и заблуделој хришћанки, Емилија Бачић-Тулевски износи појединости разговора који ће подстаћи родитеље да буду духовно опрезнији кад је у питању одабир лекара за њихову децу, а нарочито тинејџере.
Cлободно искарај ближњега својега, и немој трпјети гријеха на њему.
Лев. 19:17
Пре извесног времена обратила ми се једна педијатрица. Иако себе назива православном хришћанком, у њеном лекарском раду постоје и неки веома неправославни елементи.
Ова докторка наишла је на неке моје чланке и контактирала ме је да ми каже да јој се не допадају. Не свиђа јој се моје отворено противљење ставу да тинејџере треба подстицати да спавају с ким год стигну, а затим да абортирају када ствари не крену по плану. Будући да су оба ова питања у сржи њене праксе, јасно ми је зашто добар део мог писања сматра увредљивим.
У три-четири имејла придиковала је о „бесмислености” напора једне своје бивше колегинице с факултета, младе жене која у својој хришћанској клиници заговара идеал чедности и одбија да тинејџеркама препише хормонске контрацептиве. Такође ми је објаснила да је „боље” да тинејџерка абортира него да после можда занемарује или малтретира нежељено дете. Притом је све време заобилазила теме као што су усвајање или подучавање младих мајки да се брину о својој деци. Осудила је сва мишљења „религиозних фанатика” као што смо ја и њена бивша колегиница и истакла је сопствену „светост”, која се, према њеном мишљењу, очитује у „љубави” коју показује својим пацијенткињама тинејџерима. Када сам јој љубазно и без осуђивања скренула пажњу на Свето писмо и речи светих отаца о тим истим питањима, рекла ми је да више неће да разговара са мном. Од тада ми више није писала.
Нисам овде да судим, али јесам ту да укажем на неколико моралних недоследности које су уредно упаковане под лажном паролом „хришћанске медицине”. Бројни стручњаци рекламирају своје услуге као хришћанске, али неки од њих морају да се врате у недељну школу и науче шта реч „хришћанин” заиста значи.
Многим пацијентима је важно да имају лекара који негује хришћанске вредности. Међутим, то што лекар иде у цркву и носи крстић око врата не значи нужно да се он у свом раду придржава хришћанских вредности. Родитељи неких пацијената не знају да лекари „верници” преписују младима бесплатне кондоме, контрацептивна средства (под девизом „твоји родитељи не морају никад да сазнају”), проповедају им о томе како да „уживају” с неким а да не закаче трудноћу или неку полну болест, као и да је абортус ту да реши проблем на начин који је прихватљив за једног хришћанина.
Медицинска помоћ жртвама
Трудноћа није исто што и прехлада. Ово прво подразумева одређени чин воље.
(Ен Колтер, „Безбожништво: црква либерализма“)
Тинејџерке које су трудне или ће ускоро остати трудне недвомислено су жртве, али нису жртве друштва, државе, медицине или погрешно протумачене религије. Оне су жртве попустљивог, немарног или аморалног родитељства. Тим девојкама треба неко ко ће им помоћи да се врате на прави пут, а не неко ко ће их држати за руке док оне настављају да ходају странпутицом.
Било би још и добро да се комуникација коју сам водила с поменутом докторком завршила на одобравању таквог држања за руку. Међутим, она се упустила у објашњавање суптилнијих елемената своје личне теологије…
Рекла је да су људи као што смо ја и докторка која је отворила хришћанску клинику ужасно наивни. Како је истакла, то што проповедамо високоморална начела нашим клијентима и пацијентима не значи да ће их они поштовати. На ово могу одговорити једино у своје име – разлог зашто дајем такве савете није то што наивно верујем да ће их свако прихватити. Наравно, та нада постоји, али то није мој првенствени мотив. Главни разлог јесте етичка одговорност. Оно што тинејџера у ризичним годинама треба научити јесте да разликује добро од лошег, а не да му се каже да је веома тешко урадити оно што је добро и исправно, нити му треба дати средства да избегне последице лошег понашања. Прва ствар представља изазов, а друга извлачење.
Веома је тешко борити се против антихришћанских утицаја који су дете навели на ризичан пут. Чак и када професионалац покуша да се бори против таквих утицаја, нема гаранција да ће у томе успети. Међутим, треба покушати – бар ја тако мислим. Свој став заснивам на речима нашега Господа Исуса Христа: Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе! (Лк. 17:1). Ако хришћанин у личном или професионалном окружењу види да је нека девојка кренула путем греха, не треба да дигне руке од ње и каже: „Па, мислим да је њу немогуће променити, хајде да јој онда дозволим да ради то што ради и обезбедим јој све што јој треба да иде даље путем греха”. Управо је то тренутак када треба да се још више потрудимо и помогнемо тој особи.
Преправљање теологије
Поменута докторка такође ми је рекла да нема намеру да се повеже с хришћанским школама на медицинском факултету јер су „превише протестантски оријентисане”. Хтела је да каже да жели да заступа своје православне вредности. Казала је да верује у подучавање религије сопственим примером. Међутим, пример који она заступа далеко је од православног. (Штавише, такав пример није прихватљив ни међу католицима или већином протестаната.)
Њена пракса, међу разним другим моралним извитоперењима, подразумева и абортус као одговор на проблем малолетничке трудноће. Иако не тврди да сама врши абортусе, навела је да упућује пацијенте докторима који их врше. Суштинска морална противуречност је очигледна и подсећа на Понтија Пилата који је опрао руке од Христове крви, али је затим невољно наставио да га кажњава предавши га народу иако је знао да ће га распети (Мт. 27:15–26).
Иако Православна црква не прави разлику између абортуса и било ког другог убиства, докторка ми је рекла да она сматра да Црква није у праву. Заговорници права на избор тврде да ткиво ембриона и фетуса није засебно живо биће већ да паразитира на мајци. Ова докторка, међутим, није изнела тај аргумент. Признајући да нерођене бебе имају душу, она просто тврди да се не зна када се душа формира. Каже да то наука не може доказати. Сматра да је све у реду све док на гиљотину шаље само делове бебе, а не цело живо биће.
Мој одговор садржао је два аргумента.
Пре свега, према учењу наше Цркве, душа постоји дуго пре него што се тело у потпуности формира. Душа није нешто метафизичко што се „умеће” у тело након што оно достигне одређену тачку физичког развитка. Напротив. Од тренутка зачећа свака беба је жива душа, и то много пре него што је њено тело у потпуности формирано.
Поменута докторка верује да тело поседује душу и да оно душу не може примити пре него што се сâмо у потпуности не формира. Међутим, у црквеном календару бележи се чак и тренутак зачећа појединих светитеља. Ми славимо њихово стварање од Бога од тренутка када нису већи од једне ћелије у утроби својих мајки.
Потврда да живот почиње од тренутка зачећа налази се у Светом писму.
Псалам 139 (стихове 13–16 истакла ауторка):
Јер си Ти створио бубреге моје, Господе, прихватио ме од утробе матере моје.
Исповедаћу и славити Те, јер си ме страшно удивио; чудесна су дела Твоја, и душа моја зна (то) веома.
Не сакри се кост моја од Тебе, коју си створио у скривености, и састав мој у дубинама земље;
неуобличен (зачетак) мој видеше очи Твоје, и у књигу Твоју сви ће бити уписани;
у дане саздаће се, а никог (још) нема у њима.
Овај псалам показује да нас Господ познаје пре него што су се наша тела уобличила. Како се било који хришћанин може усудити да доведе у питање постојање душе чак и у фази када наше тело није у потпуности формирано? Како било ко може рећи да је абортус просто уклањање беживотних ћелија, а не убиство?
У то нисам улазила с докторком, али такође можемо рећи и да духовни развој (тј. развој душе) није никада завршен. Бројни православни теолози заступају тај став. Ако можемо оправдати убијање нерођених беба на основу тога што њихове душе нису „потпуно формиране“, онда можемо такође оправдати убијање било кога другог ко хода овом земљом. Нико од нас није дошао до врхунца свог духовног развоја. Ниједна од наших душа не представља кристално јасан одраз образа Божијег на који смо призвани.
Други део мог одговора састојао се од питања које се тиче недовољности њене логике. Ако она одбија учење да душа постоји пре потпуног формирања тела, позивајући се на неспособност науке да утврди тренутак када се душа „усађује” у тело, како онда закључује у ком тренутку абортус постаје убиство? Зар се не плаши да некоме напише упут за абортус месец дана, недељу дана или једну секунду након тог тренутка? Када бих ја веровала у закаснело стварање душе, била бих престрављена што на себе преузимам тај ризик.
Секуларна етика и „медицинска” теологија
У неколико текстова сам поменула да већина медицинских факултета нема предмет из хришћанске теологије. Поменута докторка ми је рекла, можда у намери да оповргне ту тврдњу, да је током школовања слушала неколико гостујућих предавача и најмање једног професора који су рекли да су верујућим пацијентима предлагали да се заједно помоле.
Међутим, примери „разговора о вери” које је поменула не значе да су на факултету постојали конкретни часови из теологије, бар не у њеном случају. Реч „теологија” значи „учење о Богу”. На медицинским факултетима проучава се медицина, а не Бог. То што се у неком предмету помиње име Господа или Христа или реч хришћанин, или то што се верујућем лекару дозвољава да се помоли с верујућим пацијентом, нипошто не значи да се ту теологија иоле проучава.
Да би наставни план обухватио област теологије, потребно је да се бави тиме шта Бог каже о одређеном медицинском третману или пореклу одређене болести. У секуларним програмима медицинских факултета, такве дискусије, уколико уопште постоје, воде се само на часовима изборних предмета и у ваннаставним активностима. Чак и у програмима који су хришћански, сумњам да покривено градиво може да парира знању које свештеник стекне током богословског школовања у трајању од пет до дванаест година. Приоритет медицинских факултета јесте проучавање медицине. Лепо је кад поједини доктори понуде да се помоле с пацијентом, али то није исто као и давање моралних или духовних савета.
Можемо рећи да посао лекара, наравно, није да даје моралне или духовне савете, будући да је то задатак болничког или парохијског свештеника. Но, ако се лекар отворено изјашњава као хришћанин, од њега се очекује да у својој лекарској пракси очитује и хришћанску веру.
Међутим, наша докторка убеђена је да се она бави медицином као активна хришћанка. Она верује да својим примером проповеда хришћанство. Нажалост, њен пример је болно обмањујући за пацијенте који вапе за хришћанском љубављу и саветом. Разуме се, није она та која лично смрви главу бебе и исиса јој мозак вакуумским аспиратором, али зато збуњеним, трудним тинејџеркама предочава ту могућност. Она ће их чак и упознати с лекарима који ће им то урадити.
Иако вероватно зна да је сасвим прихватљиво рећи промискуитетним тинејџеркама да треба да престану с таквим понашањем, она то не чини зато што оне нису дошле по такву врсту савета. Вероватно доста њих уопште и не долази по савет. Долазе само по рецепт, имплантат (мисли се на контрацептивни имплантат, прим. прев.) или нешто друго што она у својој клиници продаје да би им интимне односе учинила мање стресним. Чак и када девојка има мање од осамнаест година, закон штити докторку и она може да пружа те услуге било с пристанком родитеља или без њега.
Primum non nocere – пре свега, не наудити
Полажући Хипократову заклетву, студенти медицине и лекари дају обећање да ће помагати, а не причињавати штету. Штавише, према Христовом закону, хришћани су дужни да воле. Не сумњам да поменута докторка жели да помогне, а не да науди својим пацијентима. Но, она просто не разликује једно од другог. Проблем у овој и бројним другим ситуацијама јесте када људи не праве разлику између свете, хришћанске љубави и онога што представља усмеравање некога да крене путем греха. Могућа су бројна морална сагрешења под изговором љубави, али права помоћ јесте она на коју нас је покренула света љубав.
Да бисмо волели ближњег у хришћанском смислу, треба да гледамо шта је у његовом најбољем интересу. Оно што је у најбољем интересу појединца јесте надасве спасење. Љубав или милосрђе значе патњу (1. Кор. 13:4), љубав не чини што не пристоји (1. Кор. 13:5), љубав се радује истини – истини којој нас је Христос научио (1. Кор. 13:6), љубав све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи – у свим ситуацијама, без обзира на њихову тежину (1. Кор. 13:7).
То значи да тинејџерки која је трудна или ће можда затруднети треба помоћи да се врати на свети пут, који ће неизоставно подразумевати патњу. То значи учити ту девојку да живи хришћанским животом. То значи бити радостан и без стида и, као докторка која води хришћанску клинку, заступати вредности које је Господ установио. То значи остати веран тим вредностима и саветовати својим пацијентима да им остану верни, без обзира на све.
У Светом писму се нигде не каже да љубав или милосрђе значе одустајање од морала, побожности или светости. Кад говори о деци, Христос каже: Који саблазни једнога од ових малих мојих (да га наведе на грех или посрнуће – изаберите своје тумачење), боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов и да потоне у дубину морску (Мат. 18:6). Понављам – боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов.
Напослетку, треба да се подсетимо да тинејџерке које су трудне и ће можда затруднети нису једина деца о којима је овде реч и којима је љубав потребна. Љубав је подједнако потребна и њиховим нерођеним бебама, и оне је подједнако заслужују. Без обзира на то колико упорно дотична педијатрица покушава да одбрани свој начин рада у име љубави према деци, она само мисли о деци која у њену ординацију долазе сопственом вољом. Она заборавља на децу коју та старија деца носе у себи, децу која нису тражила да буду рођена и која не желе да буду уништена и одбачена. Та нерођена деца такође заслужују љубав и помоћ. Она не желе, нити је то Божији план за њих, да буду искасапљена и бачена у биолошки отпад. Где је љубав према њима?
Обично не износим своје личне разговоре у јавност, али у овом случају сам то сматрала неопходним. Пре свега, надам се да ћу подстаћи родитеље који шаљу своју децу тзв. хришћанским лекарима (педијатрима, психијатрима, психолозима, породичним лекарима) да промисле да ли су они прави хришћани, пре него што им препусте бригу о духовном здрављу своје деце. Чак и ако доктор никада не помиње Бога или веру у свом раду, све што ради одраз је постојања или непостојања његове вере. То се односи и на савете које даје, третмане које препоручује и моралне основе његовог рада.
Поред тога што желим да скренем пажњу на овај проблем, такође се надам да ће педијатрица која ми је писала наићи на овај мој чланак. Није ми намера да се због мене осети постиђено нити желим да је осрамотим пред другима, али се искрено надам да ће још једном размотрити све што сам јој рекла сада када је прошло одређено време од наше размене имејлова. Надам се да ће можда преиспитати своју представу о милосрђу и љубави. Она зна Христове поруке, али их је просто занемарила у корист нечег новог.
Господе, помози њеним пацијентима. Смилуј се и на њу.
Аутор: Емилија Бачић-Тулевски
Превод за pravoslavniroditelj.org: Т. Ћ.
Извор: Of promiscuity and pediatricians
Портал „Православни Родитељ“ захваљује ауторки на дозволи да преводимо њене изузетно драгоцене текстове.
Коментари