Da li majka desetoro dece zna šta je kontracepcija – priča o Šeri

Da li majka desetoro dece zna šta je kontracepcija – priča o Šeri

Kad god počnem da pričam o kontracepciji, ljudi ne znaju šta da rade niti u šta da gledaju. Zaista je čudno kada o tome priča majka desetoro dece. Čula sam sve šale na tu temu, kao i to da ja očigledno ne znam za takve savremene medicinske izume.

Međutim, i ja sam koristila kontracepciju tako da sam upoznata sa svim argumentima. Ponavljala sam ih u sebi. Gutala sam pilule.

Nakon što sam se udala, lekari su mi rekli da sam rizična trudnica, da trudnoća može da me dovede do toga da mi bude neophodna privremena traheotomija, a da bi svaka naredna trudnoća mogla da dovede i do trajne traheotomije. Kod mene je postojao „medicinski razlog” (sasvim neopravdan, kako se kasnije ispostavilo). „Nema veze”, pomislila sam.

Narednih godinu i po dana bila sam na kontraceptivnoj piluli i pitala sam se šta mi se desilo. Neprestano sam bila ljuta. Ništa me nije usrećivalo. Sve mi je delovalo preuveličano, preterano. Govorila sam sebi da se još oporavljam od porođaja, od toga što sam postala domaćica, da ću se navići.

Ponavljala sam sebi da će biti bolje, ali ljubav i strast koju sam osećala prema mom najboljem prijatelju, prema mom voljenom, postala je samo senka onoga što je nekada bila. Slagala bih ako bih rekla da je razlog prosto to što smo sazrelili.  Zabavljali smo se šest godina i jedno drugom smo veoma zanimljivi, a to osećanje nije izbledelo nakon tri godine braka. Međutim, otkako sam počela da uzimam pilule, sve je stalo. Volela sam muža, ali se između mojih osećanja i želje otvorio nekakav jaz koji sebi nikako nisam mogla da objasnim.

Doživela sam predah prilikom posete roditeljima tokom leta. Očeva porodica ima kuću na plaži gde sam kao dete provodila svako leto i koju sam obožavala. Toliko sam bila uzbuđena što ću ići tamo, da sam se na brzinu spakovala – i zaboravila pilule.

Moj muž je morao da radi, pa nije bio s nama prve nedelje boravka. Poslao mi je pilule brzom poštom uz poruku: „Jedini razlog što sam u stanju da ti ovo pošaljem jeste to što znam da ih jednog dana više nećemo koristiti”. Kada sam pročitala tu poruku, kao da sam se iznova zaljubila u njega. Bacila sam „to” u đubre i tako započela naredno poglavlje našeg života.

Nakon što sam rodila još devetoro dece, ispostavilo se da i pored svih strahovanja lekara, problem koji sam imala s grlom nije bio tako nerešiv zahvaljujući tehnologiji koja je uznapredovala.

Da sam njih poslušala, život bi mi sada bio siromašniji za najmanje šest ako ne i osam osoba s kojima provodim Božić i letnji odmor, s kojima večeram i igram se šuge. 

Dok sam rađala i gajila tih dodatnih devetoro dece, otkrila sam mnogo izazovniji i neverovatniji život od onog koji sam planirala da imam dok sam sanjala o doktoratu i o tome da budem direktor škole.

Ne kažem da život s toliko dece nije bio težak, niti da sada nije težak, niti da neće biti još teži. Težak je, istina, ali moram da kažem da je bio i prelep i ispunjen, da i dalje jeste takav, kao i da nastavlja da bude prosvetljujuće iskustvo iz kog ne prestajem da učim.

Ne kajem se što imam desetoro dece, niti se kajem zbog svih iskustava koje mi tih desetoro dece svakodnevno donosi. Kajem se, međutim, za izgubljeno vreme – za godinu i po dana nepotpunih osećanja.

Štaviše, za vreme svih narednih trudnoća, često sam slušala druge žene kako govore o skrivenoj žudnji za prirodnijim životom. „Volela bih da imam…” „Dogovorili smo se da imamo samo…” „Volela bih da sam imala…”

Shvatila sam da kada se u braku razgovara o broju dece, supružnici koji koriste kontracepciju skoro uvek se slože kod najmanjeg broja – taj dogovor smatra se svojevrsnim polutrajnim ugovorom koji ne podleže promenama mišljenja i želja.

Reći ću ovo ne zato što svako treba da ima desetoro dece, već zato što mi je mnogo žena reklo: „Nikad ne bih mogla da priuštim… prestara sam… ne mogu da izađem na kraj…”, na šta im ja uvek kažem sledeće:

Rešenje koje svet nudi za sve probleme uvek je manje ljubavi. Rešenje koje vera uvek nudi bez izuzetka je više ljubavi. Deca su doslovno plod potrebe za više ljubavi i izvor ljubavi u svetu. Deca će od vas tražiti da volite mnogo dublje i da budete mnogo privrženiji i nežniji. I ona će vas voleti. U deci se ispoljavaju obe strane ljubavi – i ona koja traži da bude voljena, i ona koja voli.

Put vere, put s više ljubavi, put na kom ostajete otvoreni za mogućnost da scenario vašeg života bude iznova i iznova prepravljen – taj put uvek uspeva.

Tačno je da je neophodna žrtva da bi se toliko osoba odgajilo, ali s druge strane nije nikakva žrtva biti okružen s toliko osoba koje te vole.

 

Autor: Šeri Antoneti, pisac, supruga i srećna majka desetoro dece

Prevod za pravoslavniroditelj.org: M. Stajić

Izvor: The Way of More Love- Sherry’s Story

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.