Дуго сам размишљала да ли да пишем или не и ма колико да је тешко, мислим да је ипак боље да напишем своје искуство које ће можда некоме и променити став, а ја ћу себи мало олакшати душу бар на моменат.
Абортус – цео свој живот била сам против ове интервенције (сем ако је у питању силовање, здравље и слично); нисам разумела тада како се људи одлуче да прекину трудноћу. Зашто немају наде да ће бити добро? Сећам се једне реченице коју је изговорила једна моја пријатељица када је одлучила да прекине трећу трудноћу: „Знам да ти је тешко да разумеш моје разлоге, али не можеш да разумеш нешто што не доживиш”.
Године су прошле од тада, и ја сам родила два прелепа анђела која сада имају 3 и 2 године. Престала сам да радим пред крај прве трудноће, онда је убрзо дошла и друга, тако да сам све своје време посветила њима, да им што више пружим пре него што се вратим на посао. Око њих двоје немам никакву помоћ и још увек нисам имала ни један једини слободан дан, али није ми жао јер и то ће све проћи и биће лакше када још мало порасту.
Мој проблем почиње пре осам месеци када сам сазнала да сам трудна по трећи пут – то је био такав шок да нисам могла да се саберем данима, не зато што је то било лоше већ што је било у тешком моменту. У моменту када сам била на измаку снаге, преморена, исцеђена као лимун, када је мој супруг имао фазу депресије због многих проблема.
Плакала сам јер сам желела да задржим бебу, а онда сам плакала јер нисам знала како ћу уопште моћи да изађем на крај с двоје мале деце, бебом и свим осталим проблемима и тако сам данима убијала себе. Данима смо муж и ја разговарали, желели смо да је задржимо а опет услови су нам били равни нули и то нас је сваки пут копало два метра испод земље од страха – а како ћемо?
Затим смо одлучили да задржимо бебу па како нам буде, али два дана после тога сам добила поруку да треба да почнем да радим и опет смо били на мукама. Тешка срца смо одлучили да прекинемо трудноћу. Плакала сам сваки дан пре интервенције, а када сам отишла тамо, дрхтала сам, у себи се извињавала својој беби. Када ми је анестезиолог промашила вену први пут, помислила сам да требам да изађем и одустанем од абортуса, али, нажалост, нисам.
Направила сам највећу грешку у свом животу, јер ко сам ја да одлучујем да прекинем један живот, да му не дам шансу да живи као што сам је и ја добила? Не знам шта сам уопште тада мислила, али очигледно да сам била у тоталном трансу, страху, или не знам ни ја ком стању већ!
Од тада нема дана да не помислим колико ми је жао што сам такав избор направила, нарочито када погледам своју децу; не могу себи да опростим што сам била толико слаба и себична; ја која толико обожавам своје пилиће, са којима обожавам да се играм, забављам, смејем, свакодневно шетам…
Не знам како сам могла, али јесам и са тим ћу морати да живим до краја живота само се надам да ћу научити да се носим са овим осећајем кривице који ме прогони.
Један искрен и од срца савет свим женама од мене јесте да ако имају и најмању дилему око абортуса да то ни случајно не раде!
Ако имате дилему и ако дубоко у срцу осећате и поред свих тешкоћа и недаћа да то не треба да урадите, немојте јер ћете се покајати а заиста је тешко живети са тим осећајем.
Мени је јако жао зато што нисам послушала своје срце већ разум, данас 8 месеци касније дала бих све на свету да могу вратити време и исправити грешку, али то је немогуће. Једино што могу да извучем из овога јесте једна животна лекција коју никада нећу заборавити.
Извор: Abortus, težina odluke i kajanje
ЛИЧНЕ ИСПОВЕСТИ ЖЕНА КОЈЕ СУ ИЗВРШИЛЕ АБОРТУС
Преносимо и неколико коментара читатељки са странице на којој је текст првобитно објављен, у којима су изнеле своја осећања након извршеног абортуса.
„Овај текст као да сам ја писала… веома болно искуство… и кајање до краја живота. Шест година касније, овај пут планирано, затруднела сам поново и родила своју трећу девојчицу живу, здраву и прелепу… Не прође дан да не помислим какво би ми било то дете… Замишљам некад лице… И сад ми сузе крену на очи… Сада из ове перспективе свесна сам да сигурно не бисмо умрли од глади, да бисмо се некако снашли, и не могу да нађем ниједан паметан разлог или оправдање зашто сам то урадила. Још теже ми је јер ме је муж молио да задржим бебу, а ја сам ипак донела другу одлуку… Ал време се уназад вратити не може и једино ми преостаје да волим моју дечицу, и ако ова ваша или моја прича позитивно на неког утиче да роди своју бебицу, да ће се све сместити на своје место, може да донесе неку утеху… Ал кајање остаје…поздрав!“ – Наташа
„Ужасно искуство, које ја пролазим у овом периоду. С тим што сам ја била у вези, прва трудноћа, ПЛАНИРАНА, и када се десила он је једноставно одлучио да то неће, и крај… Остала сам сама да се борим са свим тим (имала сам породицу као подршку), али онај који је требао да буде ту није… Огроман бол, осјећај кривице… Али једноставно нисам имала избора… Не прође ни минут да не помислим на то мало створење које сам силом прилика морала убити 🙁
Вјерујте да је тешко и имам осјећај да ме никад неће проћи туга коју осјећам….
Ви имате двоје дивне дјеце, волите их и ако нисте имали другог избора, подржавам вас у потпуности!“ – Нина
„Кајање које се осећа после тога се не може ни са чим упоредити. Дође ми сад сама себи срце да ишчупам од боли коју осећам!“
„Данас сам извршила абортус, у тренутку када сам легла на сто у сали осетила сам да треба да устанем, али нажалост нисам, на буђењу саме сузе су кренуле, и даље само теку… немам деце ово ми је и први абортус, покајала сам се истог тренутка, жене не радите то, мој вам је савет, и ако немате партнере не чините абортус, родите јер та туга ће увек трајатииии.“ – Маки
„Драге моје, и ја сам прошла кроз исто искуство пре два дана, и муж и ја сад плачемо… тешко је јако… Имамо двоје деце, и ја сам се успаничила како ћу треће. А сад само молим Бога да ћу остати опет трудна и да ће ми бити опроштено то што сам учинила. Кајем се до неба, и молим се за чудо…“ – Софија
За крај, један коментар који даје наду, а такође и нама показује да сав рад и труд који улажемо у борбу за спас беба и мајки нипошто није узалудан:
„Неизмјерно ти се захваљујем на овом тексту!!! 💖😘😘🐣🐤❤🌌🌌 Због твоје гријешке и тога што си то подијелила са нама једна беба ће бити рођена!!!!!!!🌌❤🐤🐣🐣 “ –
Сирена Марина
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари