Pošto je pre neki dan bilo reči o običaju kićenja jelke za Božić, volela bih da sa vama podelim dva sećanja od kojih je jedno proželo najlepše dane moga detinjstva, i rekla bih, na neki način usmerilo moj kasniji život.
Rado se sećam Božića u dedinoj kući u Beogradu u kojoj smo živeli sve do 1969. Moj deda, Rus iz Jekaterinoslava, današnji Dnjepropetrovsk, izbegavši pred Boljševicima 1922 u Srbiju, doneo je u Srbiju samo uspomene na svoju rodinu, jednu ikonu Bogomajke koju je nosio na grudima ispod odela i svoju Pravoslavnu veru koju je držao do kraja života.
U njegovoj kući se, shodno ruskom običaju, kitila jelka uoči Božića.
Sećam se strme Kapetan Mišine ulice i dede kako žuri niz nju sa najlepšom jelkom u ruci, dok mu pod nogama pucketa sneg. Sećam se svećica na jelki i skromnih ukrasa, sačuvanih iz vremena kad je moja majka bila dete, kako tiho svetlucaju u noći pred Roždestvo Hristovo. Sećam se kako me je u toj tihoj svetlosti sa zida gledala Bogomajka svojim blagim pogledom, dok je deda brižljivo pred njenom ikonom (onom istom koju je doneo iz ratnog užasa tadašnje Sovjetije) zažizao kandilo, zakrštavajući se širokim znakom krsta. Sećam se njegovih kratkih molitvi, koje su začinjavale svaku njegovu misao, od kojih mi je ostala tek poneka urezana u sećanju, a koje su počinjale sa: „Gospodi Bože naš!“
Sećam se Ruske narodne priče koju je deda pričao, kako su, kada se Bogomladenac rodio u hladnoj Vitlejemskoj pećini, razna drveta dolazila da Mu se poklone, donoseći mu svoje darove, raznovrsne i prekrasne plodove sa svojih grana. Jedino je mala jelka stajala u uglu i gorko plakala, jer nije imala čime da obdari Božjega Sina koji se od Djeve rodio. I gle, njene suze se od mraza zalediše i pretvoriše u prekrasne, sjajne ledenice, u divne ukrase koje je prinela na dar malome Hristu.
„Eto „, završavao bi deda priču, „Eto, zato i mi danas kitimo jelku. To naš mali dar Gospodu.“
Onda bi zaćutao, i utonuo u svoja sećanja, pamteći verovatno neko davno vreme kada je i on kao mali sedeo u nekoj drugoj sobi pored neke druge jelke sred studene ruske zime dok je kroz fortočku dopirao ledeni vazduh spolja i grejao se pričom neke bake ili možda baš njegove majke, moje prababe po kojoj sam dobila ime.
Sećam se Božićnjeg jutra, kada bi deda radosno ulazio u sobu da me budi sa rečima „Hristos raždajetša! Slavite Jego!“
U uglu sobe stajala je moja jelka, i izgledalo mi je tada, onako maloj, da je toga Božićnjeg jutra izgledala posebno svečano, kao da se i sama raduje što je darivala Bogomladenca svojim suzama.
Drugo sećanje je iz doba moga devojaštva, kada sam počela da idem u Rusku Crkvu Svete Trojice na Tašmajdanu i da pevam u tamošnjem horu kod mog voljenog baćuške Vasilija, Bog neka mu dušu napaćenu prosti, koga mnogi od vas verovatno pamtite. Svake godine, u prvu nedelju posle praznika održavala bi se u ruskoj crkvi priredba za decu pod nazivom „Jolka.“ Pošto je hram Sv. Trojice i tada, kao i sada oskudevao u prostoru i materijalnim sredstvima, otac Vasilije je blagoslovio da se priredba izuzetno te večeri održava u hramu, posle odslužene večernje. Tada bi se mnoštvo dece skupilo oko velike jelke koja je sijala u hramu sva okićena, igrala bi oko nje i pevala i recitovala pesmice. Na kraju bi ponela kući mali dar – obično knjigu i poneki slatkiš i pomorandžu. Svake godine bi im jedna „babuška“ iz parohije čitala bajku o jelki, koja je bila slična, sa manjim varijacijama, onoj koju je deda meni pričao.
Ova dva sećanja su mi ostala utisnuta u pamćenju i sasvim su potisla neka druga, prolazna i mnogo manje prijatna sećanja kao što su nakinđurene „novogodišnje “ jelke po izlozima prodavnica sa obaveznim vozićem koji juri oko podnožja tih jelki i mnoštvom „paketića„, te razni „ChristmasShopping–zi“ i sve ostalo što obeležava proslavu Božića na zapadu, ali nažalost, sve više i kod nas. Da ne pominjem smešne i patetične proslave Nove Godine sa deda mrazevima i ostalim detaljima kojima se najblaže rečeno izruguje naša vera.
I tako, dragi moji, želela bih na kraju da vas sestrinski zamolim da oprezno koristite reči kao što su „jeretički običaji.“ Pre nego što nekoga ili nešto brzopleto spalite na lomači inkvizicije, setite se da su Hrišćanski običaji raznovrsni u raznim zemljama, te da su neki od njih čak uzeti iz nekih drevnih vremena, i potom ohristovljeni, kao što je na primer sasvim izvesno slučaj sa našim srpskim badnjakom, ili sa ruskom jelkom. Neko će reći da su običaj jelke u Rusiju doneli Nemci po uticajem Pjotra ili Ekaterine, što je sasvim moguće. Ali činjenica je da je to običaj koji je poprimio sva obeležja Ruskog ispovedanja vere i time postao Pravoslavan. Jednako kao što je grana hrasta prestala biti simvolom tamo nekog slovenskog boga i osvetila se, postavši znamenjem samoga Hrista.
Razlika između jelke u domu bogobojažljivih Pravoslavnih Hrišćana i jelke koja se kiti „za novu godinu“ ili tek onako, kao paravan za „paketiće“ je ista ona razlika koju svi osećamo kada ugledamo pastelno obojena plastična jaja u atraktivnim korpicama u svim prodavnicama ovde na Zapadu, koja zajedno sa zečićima, pilićima i cvetićima treba da dočaraju neki bezlični i davno rashristovljeni praznik „Easter„, i osvećenog crvenog jajeta donetog iz crkve na sam dan Vaskrsenja Gospodnjeg, koje radosno blagovesti: „Hristos Vaskrse“ Vaistinu vaskrse!“
Ostajte mi u zdravlju i ljubavi Hristovoj.
Izvor: forum Svetosavlja.org
Komentari