Postavljamo veoma informativan tekst Slobodana Antonića o novim koracima koje džender ideologija (ideologija koja nameće i promoviše tzv. „rodove“ umesto muškog i ženskog pola) preduzima i u srpskom društvu – putem knjiga za vaspitače i roditelje, ali i kroz novi nacrt Zakona o takozvanoj rodnoj ravnopravnosti (obratite pažnju da se pominje „rod“ umesto „pol“ u samom nazivu ovog predloga zakona, to nije uopšte slučajno).
Mi smo na našem sajtu „Pravoslavni roditelj“ pisali puno tekstova koji se bave podrobno ovom tematikom, tako da nam je drago da profesor Antonić takođe pokriva ovu bitnu oblast pa nama ostaje da samo prenesemo njegov tekst ovde.
Roditelji, posebno obratite pažnju na delove teksta koji se odnose na srpski kontekst.
Redakcija sajta Pravoslavni roditelj
Sledeći korak: rodno neutralno vaspitanje
Gender neutral parenting deo je ideologije radikalnog feminizma. Ovo učenje zahteva, u ime zaštite dece od „rodnih stereotipa“, da se deca vaspitavaju tako da se kod njih ne podstiče stvaranje identiteta dečaka ili devojčice.
Prošle godine i kod nas je preveden priručnik za takav način podizanja dece: „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE“, koji su napisale Kristina Henkel i Mari Tomičić. Priručnik je objavio Kreativni centar – izdavač specijalizovan za literaturu namenjenu deci, roditeljima, vaspitačima, kao i za udžbeničku literaturu, a u ediciji karakterističnog naziva: „Dobar roditelj“.
Pojava tog priručnika skrenula je pažnju tabloida. „Pepeljugina sestra lezbijka!“ i „Užasno: priručnik savetuje roditelje kako da im deca budu gejevi!“, bili su neki od naslova (ovde i ovde). S druge pak strane, izdavač se branio da knjiga „ne promoviše homoseksualizam“, već da je samo „priručnik namenjen roditeljima, vaspitačima i drugima koji žele da decu odgajaju bez rodnih stereotipa“ i bez „elemenata vaspitanja koji stvaraju buduće neravnopravne odnose među polovima“ (ovde).
Pojavio se i komentar u Politici pod naslovom „Nema više muško i žensko“. U njemu autor ne krije da nije pročitao knjigu, ali procenjuje da se priručnik zalaže za „sistem obrazovanja u kome se podriva podela na muško i žensko jer je ona (podela) rodno diskriminativna“ (ovde).
Knjigu sam nedavno kupio i pročitao. I da, ona jeste priručnik za rodno neutralno podizanje dece u pravom smislu tih reči. Prva od autorki priručnika, Kristina Henkel, predstavljena je u knjizi kao „konsultant za rodnu ravnopravnost u (švedskim) vrtićima i školama“ (str. 224). Za nju je naša javnost čula 2009. godine, kada je Henkelova podržala odluku jednog švedskog para da pol svog dvogodišnjeg deteta sakrije od okoline i da ga odgaja na rodno neutralan način. Par je to opravdao tvrdnjom da je „nametanje pola detetu okrutno, jer ga time društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet“. Ovakvu bizarnu odluku Henkelova je podržala rečima da bi „to moglo da učini dete jačim“ (?!; ovde).
Kako praktično izgleda rodno neutralno vaspitanje? Roditelji i vaspitači ne smeju, u kontaktima sa decom i pred njima, da koriste reči „dečak“ i „devojčica“ ili „on“ i „ona“, već isključivo „dete“ i „ono“ (str. 89; 91). To znači da u parku nećemo pitati „Kako se zove ovaj bata?“, već „Kako se zovo ovo dete?“, i da nećemo reći „Ova seka je baš živa“, već „Ovo dete je baš živo“ (str. 89).
Vaspitači i roditelji takođe nikada neće, čak ni na rečima, decu razvrstavati na devojčice i dečake. Time se, navodno, samo „pokazuje deci kako pripadaju dvema različitim kategorijama ljudi“ (isto). Oni će ih posmatrati kao „decu“ koja se mogu deliti na kratkokose i dugokose, smeđooke i plavooke, ali nikako ne na dečake i devojčice (91).
Rodno neutralno vaspitanje vidi se, u ovoj knjizi, i u rodno uravnoteženim nazivima igračaka: čudovišta se nazivaju „čudoviškinjama“, vuk iz priče postaje „vučica“, a Sneško Belić – „Sneška Belić“ (96). Takođe, u ovom priručniku, nikada se ne govori, recimo, o „majci trogodišnjeg dečaka“ ili o „ocu četvorogodišnje devojčice“, već isključivo o „roditelju trogodišnjeg deteta“, ili o „roditelju četvorogodišnjeg deteta“. Dakle, kada je reč o individui, reči poput „majka“ i „otac“, ili „dečak“ i „devojčica“ jednostavno su nepoželjne, čak i ako se tako gubi u preciznosti informacije.
Ova ideologija deci ne dopušta da sama biraju igračke, već zahteva da se dečaci podstiču da se igraju „tradicionalnim igrama za devojčice“, a da se devojčice igraju „tradicionalnim igrama za dečake“ (53). Roditelji greše što od tog usmeravanja brzo odustanu – citira se majka četvorogodišnjeg dečaka koja kaže: „Poklonili smo mu lutku. Čak je u pitanju bila lutka dečaka. Igrao se njom neko vreme, a onda ju je bacio na pod“ (51). Ali to je greška, „za sve je potrebno vreme, sačekajte i probajte ponovo“ (53), kaže se roditeljima i vaspitačima – dok najzad ne uspete da vaš dečak češlja i oblači lutku.
I odevanje treba da se izjednači. Zato se dečaci podstiču da se obuku „u nešto sjajno, zlatno, u odeću od tila“ (73), kao i da probaju haljine, kojima se „pridaju nova značenja: snagatorska haljina, hrabra haljina, haljina za šunjanje i trčanje“ itd. (77). Deca se u obdaništu ohrabruju da, povremeno, „razmenjuju odeću među sobom“ (79), da jedan dan „sva deca nose odeću roze boje“ ili da „mogu da isprobaju šnalice i trake (za kosu)“ (80).
Jednakost prilikom toaletnih radnji obezbeđuje se ne samo podsticanjem dečaka da sede prilikom mokrenja već i obukom devojčica da i one uriniraju stojeći, tako što će im se „pokazati da razdvoje usmine i da stoje široko razdvojenih nogu“ (194).
I uobičajeni obrasci igranja dečaka i devojčica odbacuju se u ovom načinu vaspitanja. Rodno neutralni vaspitači ne priznaju naučne nalaze psihologa koji su utvrdili da se dečaci u svim kulturama radije igraju sa dečacima, u grupi, na širokom terenu, štapovima i kamenjem, a devojčice međusobno, u paru, na užem zemljištu, krpicama ili listovima (o tome sam, uz upućivanje na relevantnu literaturu, opširno pisao u knjizi Ikušenja radikalnog feminizma, cela knjiga ovde, str. 149−153). Od vaspitača i roditelja sada se zahteva da se umešaju i u dečije igre, i da se „dečaci igraju u paru i u manjim grupama“ (124), a devojčice „po tri i u većim grupama“ (127).
Uopšte, deci prilikom igranja, poručuju autorke, ne bi trebalo dozvoljavati da se sama grupišu i spontano zabavljaju. „Kada kažemo da deca sama biraju s kojom će se decom igrati ili koje će se igre igrati, upadamo u zamku. Što se češće deca igraju u grupama prema polu – zasebno dečaci i zasebno devojčice – to je veća verovatnoća da će razviti dva različita sistema pravila o tome kako se treba igrati“ (130). A to je upravo ono što se ne sme dozvoliti – ne smeju postojati specifične igre za dečake i specifične igre za devojčice, pošto je to osnov docnije rodne nejednakosti.
Ova koncepcija vaspitanja podrazumeva i podsticanje otvorenosti za seksualnost u svim oblicima. „Deca imaju pravo na svoju seksualnost i na to da je iskazuju bez osećaja stida ili krivice“ (188). Polni organ devojčica i dečaka najbolje je zvati istim imenom – „piša“. „Ako se dete pipka, dajte mu potvrdu i recite mu da je u redu da istražuje svoje telo: – Vidim da se pipkaš, ali sada treba da jedemo, ali možeš da nastaviš da se pipkaš kasnije“ (190). „Objasnite deci da je piša njihova i da sami odlučuju ko sme da je dodirne i na koji način“ (isto).
Valja imati u vidu da je reč o priručniku u kome se izričito kaže da je namenjen roditeljima i vaspitačima predškolske dece (18). To znači da se detetu od pet ili šest godina sugeriše da ono samo odlučuje o tome ko njegov polni organ „sme da dodiruje i na koji način“. Detetu se, po toj ideologiji, ne može dati sloboda da odlučuje s kim će i kako da se igra, ali ima potpunu „slobodu“ da odluči ko sme seksualno da ga dodiruje i kako (?!).
Očigledna seksualizacija dece u ovom priručniku, međutim, nije praćena upozorenjima o mogućim zloupotrebama od strane seksualnih predatora. Jer, ako petogodišnjak „sam odlučuje“ ko njegov polni organ sme da dodirne i na koji način, zašto ne bi „slobodno“ odlučio da „dozvoli“ da ga „dodiruje“ i kakav pedofil? Neobično je da nema ni jednog saveta roditelju ili vaspitaču kako da decu upozori upravo na takve opasnosti.
Ova ideologija ne dopušta ni da se nastojanje dečaka da poljubi devojčicu tumači „kao nešto romantično“ (113). Time se, navodno, samo iskazuje pogrešno „očekivanje da će sva deca biti heteroseksualna“ (112). Decu treba učiti da „dečaci mogu biti zaljubljeni u dečake, a devojčice u devojčice“ (113; 163), kao i da postoje „porodice duginih boja“ sa „dve mame“ i „dvojicom očeva“ (198−199). U tom smislu trebalo bi im „pričati priče na drugačiji način“, recimo, da je „Pepeljuga postala samo drugarica s princem“, a da se „njena polusestra zaljubila u princezu“ (113−114). Ili, da je princ čekao da ga pronađe i odvede princeza na belom konju, pa su „živeli srećno dok je ljubav trajala“ (163) – a posle je princ, verovatno, otišao sa svojim pažem, a princeza sa svojom šnajderkom?
Jasno je koliko je ovaj način vaspitanja „invazivan“ i nasilan prema deci. On ograničava njihovu istinsku slobodu, hoće da kontroliše njihove igre i tako, u ime političke korektnosti, zapravo kvari njihovo detinjstvo.
Pošto slika govori više od hiljadu reči, molim čitaoce da pogledaju četiri kratka odlomka iz jedne od reportaža koje pokazuju efekte „rodno neutralnog vaspitanja“.
Odmah na početku dokumentarca „Raised without gender“ (ovde, 0:00-0:18) vidimo petogodinju devojčicu koja kaže: „Prošlog leta su me mnoga deca pitala šta sam – dečak ili devojčica; a ja sam odgovarala da nisam ni jedno ni drugo, a zatim da sam oboje“. To nije devojčica, to je dečak.
Sledeća scena na koju bih skrenuo pažnju nalazi se na 1:02-2:02. Vrata kuće u kojoj živi petogodišnjak otvara partner dečakove majke – osoba sa bradicom, našminkana ajlajnerom oko očiju, koja je sebi dala ime Del LaGrace Volcano. Rođena je kao žena, ali sada pripada rodu „interseksualaca“. Ona od dece, s kojom živi u istom domaćinstvu, traži da je zovu „mapa“ (spoj reči „mama“ i „papa“). Pored „mape“ nalazi se još jedno dete, naizgled trogodišnja devojčica. I to je dečak. „Mapa“ kaže da se on i partnerka, majka ovih dečaka, slažu u tome da je „rod štetan“.
Treća scena koju bih preporučio da čitalac pogleda prikazuje obdanište u koje ide stariji dečak (8:47-9:32). Vaspitačica objašnjava da u vrtiću rade tako da se ne drže roda. Umesto lutkama, deca se igraju rodno neutralnim figurama životinja, a slikovnice i bojanke koje prikazuju junake bajki ili superheroje prilično su specifične: Spajdermen sedi spuštenih gaća na toaletnoj šolji (9:07), Betmen igra balet sa bebom u kengur-nosiljki (9:09), Žena-mačka je partnerka muškarca obučenog u kostim Snežane (9:10), Uspavana lepotica rukom odguruje princa koji je došao da je probudi poljupcem (9:24), zla veštica Grdana i Snežanina zla maćeha lezbejski su par koji gaji dvoje ćavolčadi (9:26), a tu su još i četiri crteža lezbejskih „porodica“ sastavljenih od junakinja bajki i stripova (9:30-9:32).
Četvrta karakteristična scena nalazi se na 15:36-16:34. Pojavljuje se još jedna devojčica, koju roditelji vaspitavaju na free gender način. Zapravo, to je dečak. Roditelji dečaka objašnjavaju da je on jedan dan devojčica, drugi dan dečak, a treći dan mačka i da je „sjajno za njega da bude šta hoće“. Docnije i sam dečak ponavlja ono što su roditelji pred njim rekli: „Ja sam devojčica… Ali, danas sam dečak… Posle toga ću ponovo da budem devojčica“ (20:12- 20:25).
– Ma pustite šašave Šveđane, sve to daleko je od Srbije i naše realnosti – reći ćete. Mnogi su čuli za naš Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti (tekst ovde) iz 2017. godine, po tome što čl. 61. st. 10 predviđa kaznu od 1.500.000 dinara za prosvetne ustanove koje nisu obezbedile „korišćenje rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu“ (čl. 35, 4.2). „Rodno osetljivi jezik“ na politkorektnom novogovoru podrazumeva obavezu da govorite i pišete: „školska redarka“, „davačica krvi“, „vršilica dužnosti“, „vlastodržačica“, „drvosečica“, „mašinovođica“ i slično.
Pošto je javnost počela da negoduje zbog nasilja nad jezikom i zdravim razumom, zakon nije otišao dalje od nacrta. Međutim, Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti karakterističan je i po očiglednom kretanju ka „rodno neutralnom“ vaspitanju.
Najpre, ovaj zakon trebalo bi da zameni Zakon o ravnopravnosti polova (2009). Već u samom naslovu vidi se nastojanje da se pol – a ima ih dva (žene, sa XY hormozomom i muškarci, sa XX hromozomom) – zameni rodom, kojih ima neodređeni broj. Fejsbuk razlikuje 71 rod kod registracije korisnika (ovde), a jedan nemački poslanik poželeo je da pokaže apsurdnost „rodne politike“ tako što je govor započeo rečima: „Drage dame, draga gospodo, dragi homoseksualci, drage lezbejke, dragi androgini, dragi bi-rodni, dragi rodno-varijantni, dragi rodno-kvirevi… – i tako dalje, do nekih 60 rodova. Samo taj uvodni deo govora, u kome su svi rodovi bili jednako „ispoštovani“ trajao je preko tri minuta (ovde).
Naš Zakon o rodnoj ravnopravnosti još uvek pod rodom podrazumeva muškarce i žene. No, samo je pitanje vremena kada će ta lista početi da se proširuje. Nacrt zakona pod rodnom diskriminacijom podrazumeva i „javno zagovaranje, podržavanje… rodnih stereotipa“ (čl. 9. st. 3) i zalaže se za menjanje „rodnih obrazaca koji počivaju na stereotipima“ (čl. 11, st. 2), odnosno za „eliminisanje rodnih stereotipa“ (čl. 22, st. 4/3). Posebno se od prosvetnih vlasti i obrazovnih ustanova, kao i od institucija kulture, traži „dekonstrukcija rodnih stereotipa“ (čl. 35, st. 2; čl. 36, st. 4/1).
Nevolja je u tome što je zakon „rodne stereotipe“ definisao sasvim neodređeno, kao „prethodno formirane ideje prema kojima su ženama i muškarcima proizvoljno dodeljene karakteristike i uloge koje određuje i ograničava njihov pol“ (čl. 8, st. 14). Takva vrsta neodređenosti omogućava ovdašnjim feminističkim zastupnicima atlantističke ideologije da praktično svaku karaketristiku u muškom ili u ženskom ponašanju proglase „rodnim stereotipom“ – ukljičiv i obrasce druženja i igranja devojčica i dečaka, igračke koje oni odabiraju, uobičajeni način njihovog oblačenja itd.
Sada je jasno zašto nam, barem rodno-ideološki, Švedska uopšte nije daleko. U SAD se već organizuju kampovi za rodno neutralne dečake koji nose haljine (vest na srpskom ovde; američki izvor ovde), britanski nastavnik matematike nedavno je udaljen s posla jer se obratio sa „devojke“ grupi učenica u kojoj se nalazila i „transrodna“ eks-devojčica koja sada sebe ipak smatra dečakom (ovde), a skorašnjom presudom Ustavnog suda Nemačke tamošnji matični uredi moraće da ponude mogućnost da se, osim kao muškarci ili žene, građani mogu izjasniti i kao pripadnici „trećeg“ roda (ovde).
Imajući u vidu agilnost naših vlasti da što pre „modernizuju“ srpsko društvo i da „dostignu Evropu“, ne bih se začudio da „rodno neutralno vaspitanje“ uskoro i eksplicitno postane način na koji ovdašnje predškolske i školske institucije vaspitavaju našu decu.
Hoćemo li do tada toliko oguglati da ćemo i tu vrstu „reformi“ ravnodušno da prihvatimo?
Autor: Slobodan Antonić
Izvor: FSK
Jedan komentar