Енџи је са осмехом дошла на девети абортус, али тада се све променило

Енџи је са осмехом дошла на девети абортус, али тада се све променило

У књизи Еби Џонсон „Зидови говоре: приче бивших радница у клиници за абортус”[1] сабрана су лична сведочанства жена које су радиле у тим клиникама. Приче су различите, а свака представља случај који им се нарочито урезао у сећање чак и након што су напустиле посао. Једна прича, названа „Чести посетиоци”, говори о младој жени која је урадила девет абортуса.

Неименована ауторка поглавља каже да су „честим посетиоцима” називали жене које су урадиле више абортуса. Жене које раде у клиникама посвећене су промовисању и пружању абортуса, али су чак и неке од њих с негодовањем гледале на жене које су више пута абортирале. Ова медицинска сестра каже:

Када је Енџи ушла на врата да девети пут абортира, чак и оне међу нама чија је плата директно зависила од броја обављених абортуса завртеле су главом и рекле: „Ма није могуће! Па то је стварно превише…”

Премда то није било у складу с мојим уверењима, желела сам да Енџи покаже неки знак кајања. Нисам хтела да се тако осећам, јер су многе жене долазиле да абортирају два, три па чак и четири пута. Али девет? Чинило ми се да то заслужује макар трунку кајања или чак мало правог, старомодног стида.

Енџи није показивала ни трачак кајања нити икаквог бола када је дошла у клинику. Са смехом је урадила први абортус и сваки након њега. Тако се понашала и кад је дошла девети пут. Сестра описује како је то изгледало:

Чинило се као да су за њу доласци у нашу клинику представљали прилику да изведе малу импровизовану комедију. „Је л’ може неко да ми ископира прошли формулар, а ја ћу само попунити датуме?”, шалила се. Када је папирологија завршена, Енџи је покушала да се шали с девојкама у чекаоници. „Није то ништа”, уверавала их је. „Урадила сам то осам пута и нимало се не кајем.” Енџи ми је била веома симпатична, али сам се згранула због такве неозбиљности и површности.

Енџи није показала нимало гриже савести нити жаљења:

Током година тешила сам на стотине жена и држала их за руке док су уплашене прилазиле столу. Неке су плакале, а зглобови на рукама би им побелели колико су ми стезале руку. Друге су привијале Библију на груди и мрмљале молитве, тражећи опроштај још и пре него што би лекар почео, док су њихове бебе још биле безбедне у материци. Много пута жене би легле на сто а затим све време лежале млитаве и отупеле. У мислима су биле на хиљаде километара далеко одавде. Али Енџи… Енџи ниједном није ни покушала да се оправда. Када бисмо пробале да причамо с њом о контрацепцији и покушале да закажемо саветовање, она би се само осмехнула и одмахнула руком.

Енџи је користила абортус као контрацепцију. Није се трудила да се упозна с неком другом методом. Можда би урадила још девет абортуса – али овог пута се нешто догодило.

Без сумње је чула разлоге и изговоре заговорника абортуса. Сигурно јој је речено да се абортусом само уклања лоптица ћелија, комадић ткива, неразвијена маса. Но, након деветог абортуса, била је радознала и хтела је да својим очима види то „ткиво”. Питала је сестру да јој покаже „остатке” абортуса, и ова је пристала. Енџи је била у 13. недељи и беба је била сасвим оформљена.

Размишљала сам како да поређам делиће. Да ли би било најбоље да их набацам на гомилу тако да не буду препознатљиви, или да их саставим, као што иначе радимо како бисмо потврдили да ништа није остало унутра. Није постојао протокол за такве ситуације, па сам на крају решила да саставим делове.

Сестра је погрешно проценила Енџину реакцију:

„Хвала”, рекла је, а на лицу јој је и даље био препознатљиви осмех. Када јој се поглед зауставио на посуди, гласно је удахнула и сасвим занемела, први пут откако је дошла. Неколико тренутака касније, читаво тело јој се затресло, а глатка, нежна кожа на рукама видно се најежила.

Када је пружила руку да додирне бебу, покушала сам да удаљим посуду. Ухватила ме је за зглоб и зауставила ме. Неколико тренутака обе смо ћутале док је она и даље нетремице гледала у садржај посуде. Коракнула сам уназад, а Енџи се по инерцији нагла напред и пала на колена, и даље ми стежући зглоб. Остале девојке у соби за опоравак обратиле су пажњу на нас, па ми је нагло постало непријатно.

Увидевши да је погрешила, сестра је више пута покушала да однесе посуду с крвавим делићима тела. Али Енџи је грчевито држала остатке свог детета не дозвољавајући радници да јој их отме из руке. Сестра даље каже:

[Енџи] је била скамењена на поду клинике. „То је беба”, рекла је, испрва сасвим тихо. „То је моја беба”, рекла је. Све је гласније говорила док јој се бујица речи изливала из уста, речи од којих је свима било непријатно. „Шта сам урадила? Шта сам урадила?”, непрекидно је понављала уз јецаје. Неке девојке у соби такође су се расплакале. Друге су рукама покриле лице или га сакриле у наслон фотеље.

Сестра је најзад успела да јој отме посуду. Енџи је почела да хистерише. Друге сестре су такође покушале да је умире.

Колегинице су похитале да ми помогну да је смирим. Након неколико минута, било је јасно да се неће умирити. Нисмо могле ни да је подигнемо с пода. Кратко смо се посаветовале и решиле да је одвучемо у тоалет. Барем ће се јецаји и кукњава мање чути због дебелих врата док не смислимо шта да радимо.

Енџи је млатила рукама и ногама, а док смо је вукле ходником, почела је да вришти. Мора да смо приредиле праву представу другим девојкама у соби за опоравак. На крају смо Енџи некако сместиле у купатило и затвориле врата. Предложила сам јој да се умије хладном водом и „да се прибере”. Иако мало пригушени, њени крици су се и даље чули кроз врата.

Енџи је почела да преклиње сестре да јој дају искасапљену бебу да је понесе кући. Није хтела да се растане од детета, иако је било мртво. Преклињала их је да јој га донесу. Оне су одбиле. Наставила је да јеца и запомаже у купатилу и тако узнемирила читаву клинику.

На крају су сестре отвориле њен картон и пронашле број особе коју је навела за хитне случајеве – био је то број који клиника позива у случају компликација због којих је пацијенткињи угрожен живот. Позвале су број и добиле њеног тадашњег момка. Након што је дошао, требало му је 45 минута да је наговори да изађе из купатила. Обоје су плакали док су напуштали клинику.

Енџи више никада није дошла у клинику. Ауторка приче не зна шта јој се након тога десило. Пред њом је био тежак и болан пут јер је најзад увидела да је одговорна за смрт деветоро деце. Можемо само да се надамо да је пронашла утеху.

Након тога је у клиници строго забрањено да се женама показују абортиране бебе. Још један инцидент попут овог са Енџи успорио би посао у клиници и утицао на њен профит. Више жена би схватило да су бебе већ оформљене, а то би довело до мањег броја абортуса. Да би све било глатко, брзо и исплативо, женама је забрањено да виде бебе након абортуса.

Недуго потом, сестра која је Енџи показала њену бебу напустила је абортивну индустрију. Није открила разлог за ту одлуку, али нема сумње да је на њу утицала прича о Енџи и њеној емотивној агонији.

Колико жена одлази у клинике за абортус не знајући да су њихова деца већ развијена? Колико пацијенткиња које се враћају да ураде још абортуса не зна да се њиховим бебама кидају удови један по један, а потом бацају у ђубре или продају?

Тог дана је све особље клинике схватило да је истина највећи непријатељ абортуса. Овај догађај подсетио их је на то колико је важно сакрити чињенице од жена у том осетљивом тренутку како би успели да им продају абортус. То је једини начин да на тим женама зараде.

 

Аутор: Сара Терзо

Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић

Извор: Woman laughs before her ninth abortion – then she sees her aborted baby

 

[1] Abby Johnson, The Walls Are Talking: Former Abortion Clinic Workers Tell Their Stories (San Francisco, CA: Ignatius Press, 2016) 71–77

 

Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.

Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.

Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.

За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:

Imanade.org

Не брините за новац – уколико нисте  у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.

Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.