U knjizi Ebi Džonson „Zidovi govore: priče bivših radnica u klinici za abortus”[1] sabrana su lična svedočanstva žena koje su radile u tim klinikama. Priče su različite, a svaka predstavlja slučaj koji im se naročito urezao u sećanje čak i nakon što su napustile posao. Jedna priča, nazvana „Česti posetioci”, govori o mladoj ženi koja je uradila devet abortusa.
Neimenovana autorka poglavlja kaže da su „čestim posetiocima” nazivali žene koje su uradile više abortusa. Žene koje rade u klinikama posvećene su promovisanju i pružanju abortusa, ali su čak i neke od njih s negodovanjem gledale na žene koje su više puta abortirale. Ova medicinska sestra kaže:
Kada je Endži ušla na vrata da deveti put abortira, čak i one među nama čija je plata direktno zavisila od broja obavljenih abortusa zavrtele su glavom i rekle: „Ma nije moguće! Pa to je stvarno previše…”
Premda to nije bilo u skladu s mojim uverenjima, želela sam da Endži pokaže neki znak kajanja. Nisam htela da se tako osećam, jer su mnoge žene dolazile da abortiraju dva, tri pa čak i četiri puta. Ali devet? Činilo mi se da to zaslužuje makar trunku kajanja ili čak malo pravog, staromodnog stida.
Endži nije pokazivala ni tračak kajanja niti ikakvog bola kada je došla u kliniku. Sa smehom je uradila prvi abortus i svaki nakon njega. Tako se ponašala i kad je došla deveti put. Sestra opisuje kako je to izgledalo:
Činilo se kao da su za nju dolasci u našu kliniku predstavljali priliku da izvede malu improvizovanu komediju. „Je l’ može neko da mi iskopira prošli formular, a ja ću samo popuniti datume?”, šalila se. Kada je papirologija završena, Endži je pokušala da se šali s devojkama u čekaonici. „Nije to ništa”, uveravala ih je. „Uradila sam to osam puta i nimalo se ne kajem.” Endži mi je bila veoma simpatična, ali sam se zgranula zbog takve neozbiljnosti i površnosti.
Endži nije pokazala nimalo griže savesti niti žaljenja:
Tokom godina tešila sam na stotine žena i držala ih za ruke dok su uplašene prilazile stolu. Neke su plakale, a zglobovi na rukama bi im pobeleli koliko su mi stezale ruku. Druge su privijale Bibliju na grudi i mrmljale molitve, tražeći oproštaj još i pre nego što bi lekar počeo, dok su njihove bebe još bile bezbedne u materici. Mnogo puta žene bi legle na sto a zatim sve vreme ležale mlitave i otupele. U mislima su bile na hiljade kilometara daleko odavde. Ali Endži… Endži nijednom nije ni pokušala da se opravda. Kada bismo probale da pričamo s njom o kontracepciji i pokušale da zakažemo savetovanje, ona bi se samo osmehnula i odmahnula rukom.
Endži je koristila abortus kao kontracepciju. Nije se trudila da se upozna s nekom drugom metodom. Možda bi uradila još devet abortusa – ali ovog puta se nešto dogodilo.
Bez sumnje je čula razloge i izgovore zagovornika abortusa. Sigurno joj je rečeno da se abortusom samo uklanja loptica ćelija, komadić tkiva, nerazvijena masa. No, nakon devetog abortusa, bila je radoznala i htela je da svojim očima vidi to „tkivo”. Pitala je sestru da joj pokaže „ostatke” abortusa, i ova je pristala. Endži je bila u 13. nedelji i beba je bila sasvim oformljena.
Razmišljala sam kako da poređam deliće. Da li bi bilo najbolje da ih nabacam na gomilu tako da ne budu prepoznatljivi, ili da ih sastavim, kao što inače radimo kako bismo potvrdili da ništa nije ostalo unutra. Nije postojao protokol za takve situacije, pa sam na kraju rešila da sastavim delove.
Sestra je pogrešno procenila Endžinu reakciju:
„Hvala”, rekla je, a na licu joj je i dalje bio prepoznatljivi osmeh. Kada joj se pogled zaustavio na posudi, glasno je udahnula i sasvim zanemela, prvi put otkako je došla. Nekoliko trenutaka kasnije, čitavo telo joj se zatreslo, a glatka, nežna koža na rukama vidno se naježila.
Kada je pružila ruku da dodirne bebu, pokušala sam da udaljim posudu. Uhvatila me je za zglob i zaustavila me. Nekoliko trenutaka obe smo ćutale dok je ona i dalje netremice gledala u sadržaj posude. Koraknula sam unazad, a Endži se po inerciji nagla napred i pala na kolena, i dalje mi stežući zglob. Ostale devojke u sobi za oporavak obratile su pažnju na nas, pa mi je naglo postalo neprijatno.
Uvidevši da je pogrešila, sestra je više puta pokušala da odnese posudu s krvavim delićima tela. Ali Endži je grčevito držala ostatke svog deteta ne dozvoljavajući radnici da joj ih otme iz ruke. Sestra dalje kaže:
[Endži] je bila skamenjena na podu klinike. „To je beba”, rekla je, isprva sasvim tiho. „To je moja beba”, rekla je. Sve je glasnije govorila dok joj se bujica reči izlivala iz usta, reči od kojih je svima bilo neprijatno. „Šta sam uradila? Šta sam uradila?”, neprekidno je ponavljala uz jecaje. Neke devojke u sobi takođe su se rasplakale. Druge su rukama pokrile lice ili ga sakrile u naslon fotelje.
Sestra je najzad uspela da joj otme posudu. Endži je počela da histeriše. Druge sestre su takođe pokušale da je umire.
Koleginice su pohitale da mi pomognu da je smirim. Nakon nekoliko minuta, bilo je jasno da se neće umiriti. Nismo mogle ni da je podignemo s poda. Kratko smo se posavetovale i rešile da je odvučemo u toalet. Barem će se jecaji i kuknjava manje čuti zbog debelih vrata dok ne smislimo šta da radimo.
Endži je mlatila rukama i nogama, a dok smo je vukle hodnikom, počela je da vrišti. Mora da smo priredile pravu predstavu drugim devojkama u sobi za oporavak. Na kraju smo Endži nekako smestile u kupatilo i zatvorile vrata. Predložila sam joj da se umije hladnom vodom i „da se pribere”. Iako malo prigušeni, njeni krici su se i dalje čuli kroz vrata.
Endži je počela da preklinje sestre da joj daju iskasapljenu bebu da je ponese kući. Nije htela da se rastane od deteta, iako je bilo mrtvo. Preklinjala ih je da joj ga donesu. One su odbile. Nastavila je da jeca i zapomaže u kupatilu i tako uznemirila čitavu kliniku.
Na kraju su sestre otvorile njen karton i pronašle broj osobe koju je navela za hitne slučajeve – bio je to broj koji klinika poziva u slučaju komplikacija zbog kojih je pacijentkinji ugrožen život. Pozvale su broj i dobile njenog tadašnjeg momka. Nakon što je došao, trebalo mu je 45 minuta da je nagovori da izađe iz kupatila. Oboje su plakali dok su napuštali kliniku.
Endži više nikada nije došla u kliniku. Autorka priče ne zna šta joj se nakon toga desilo. Pred njom je bio težak i bolan put jer je najzad uvidela da je odgovorna za smrt devetoro dece. Možemo samo da se nadamo da je pronašla utehu.
Nakon toga je u klinici strogo zabranjeno da se ženama pokazuju abortirane bebe. Još jedan incident poput ovog sa Endži usporio bi posao u klinici i uticao na njen profit. Više žena bi shvatilo da su bebe već oformljene, a to bi dovelo do manjeg broja abortusa. Da bi sve bilo glatko, brzo i isplativo, ženama je zabranjeno da vide bebe nakon abortusa.
Nedugo potom, sestra koja je Endži pokazala njenu bebu napustila je abortivnu industriju. Nije otkrila razlog za tu odluku, ali nema sumnje da je na nju uticala priča o Endži i njenoj emotivnoj agoniji.
Koliko žena odlazi u klinike za abortus ne znajući da su njihova deca već razvijena? Koliko pacijentkinja koje se vraćaju da urade još abortusa ne zna da se njihovim bebama kidaju udovi jedan po jedan, a potom bacaju u đubre ili prodaju?
Tog dana je sve osoblje klinike shvatilo da je istina najveći neprijatelj abortusa. Ovaj događaj podsetio ih je na to koliko je važno sakriti činjenice od žena u tom osetljivom trenutku kako bi uspeli da im prodaju abortus. To je jedini način da na tim ženama zarade.
Autor: Sara Terzo
Prevod za pravoslavniroditelj.org: M. Stajić
Izvor: Woman laughs before her ninth abortion – then she sees her aborted baby
[1] Abby Johnson, The Walls Are Talking: Former Abortion Clinic Workers Tell Their Stories (San Francisco, CA: Ignatius Press, 2016) 71–77
Ukoliko ste trudni i u dilemi ste da li da zadržite bebu, nudimo Vam mogućnost da porazgovarate sa psihologom – bilo uživo u savetovalištu u Beogradu, bilo preko Skajpa.
Ne ustručavajte se da zatražite psihološki razgovor – niko Vas neće pritiskati, osuđivati niti ubeđivati.
Jednostavno ćete dobiti priliku da Vas neko pažljivo i bez osuđivanja sasluša, kao i priliku da sa nekim podelite svoja osećanja i razmišljanja u ovako osetljivoj situaciji u kojoj ste se našli.
Za detaljnije informacije posetite sajt Pravoslavno-psihološkog savetovališta „Ima nade“:
Ne brinite za novac – ukoliko niste u mogućnosti da platite, razgovor će za Vas biti besplatan.
Savetovalište „Ima nade” nudi mogućnost besplatnog razgovora samo i isključivo osobama koje su trudne i premišljaju se da li da zadrže bebu, tako da je to potrebno navesti u pismu preko kontakt stranice na OVOM LINKU.
Komentari