Sveti Antonije Veliki je pisao da će doći vreme kada će svet utonuti u tamu, a sveopšte bezumlje će prekriti zemlju crnim krilima.
Tada će oni koji u svjoj duši ne ugase svetlost vere i ne prepuste se strastima, biti smatrani duševnim bolesnicima ili uobraženim fanaticima. Za one koji budu ispunjavali Zapovesti Hristove, taj svet će doneti presudu koja glasi:
„Ako ne postupaš isto kao i svi mi, onda si bezumnik!“
Takvog čoveka će gledati kao neprijatelja koji ostale ljude hoće da liši životne radosti i koji propoveda nekakvo besmisleno i nejasno učenje o grehu i večnoj kazni.
Danas dolazi vreme kada se smatra da etička norma, dostojna savremenog čoveka, treba da se sastoji u neograničenoj slobodi koja omogućava ostvarenje svih prohteva i strasti, ondsno odustvo moralnog filtera.
Ali, u tome i jeste paradoks: čoveka ne čini srećnim ta svedozvoljenost, već se naprotiv dešava da dolazi do nastanka unutrašnjeg nesklada, praznine i dubokog nezadovoljstva u duši. U najboljem slučaju, može se desiti čovek oseća tugu zbog toga što je izgubio nešto dragoceno. A u najgorem, može se desiti da razvratnika obuzme beživotna ravnodušnost i poistovećivanje sa svojim izopačenim nagonima…
„Simvol vere“ savremenog sveta sastoji se u tome da čovekove želje i strasti treba da budu zadovoljene. No, iz iskustva se zna da strast laže i da uvek obećava, ali da nikada ne pruži ono što je obećala. Posle ispunjavanja strasnih želja, čovek ne oseća ni radost ni zadovoljstvo. Za razliku od toga, borba sa strašću i požudom se završava duhovnom radošću. Nakon pobede nad strašću, čovek u duši oseća mir i spokjstvo i doživljava zaista poseban osećaj lakoće i unutarnje prosvećenje kao nagradu za podvig…
Današnji čovek ne može da podražava drevnim praocima u uzdržanju kao monasi drevnim podvižnicima u njihovom asketizmu. No i pored toga opšta ideja je ista:
Stvarni smisao čovekovog postojanja i lepota života, nepoznata sladostrasnim i beskarakternim drušama, se ne pronalazi u zadovoljavanju strasti niti u tome da joj se čovek potčini, već u obzdavanju čulnosti i požude…
Ljudi koji su do dna ispili čašu zemnih zadovoljstava, ali su uz to bili dovoljno pošteni prema sebi samima, govorili su da nisu našli radosti u životu i da nema sreće na zemlji…
Međutim, ljudi kojima ne vladaju strasti, nego u životu imaju uzvišene ciljeve , znaju da postoji sreća. Takvi ljudi, što su im više ciljevi uzvišeni i što više obuzdavaju svoja vulgarna osećanja, postaju sve srećniji, što znači da je istinska radost udeo čistih srcem.
Naravno, postoji još uzvišenija radost, a to je blagodat Duha Svetoga.
Autor: arh. Rafail Karelin
Izvor: „Svetost braka“, izdanje manastira Podmaine, 2009.god.
Komentari