Ponavljamo ovaj važan tekst na našem sajtu, jer je svake godine u ovo vreme , na žalost, vrlo aktuelan. Često se pravoslavni ljudi pitaju „a zašto jednostavno te paradere ne ignorišemo, zašto ne ostanemo taj dan svi u svojim hramovima ili kućama, i ne damo im pažnju koju oni toliko žele“.
Odgovor je sledeći:
Zato što je gej-parada samo PRVI korak onoga što oni žele da postignu. Ne treba njima samo da jednom godišnje „proparadiraju“ Beogradom i pokažu ljudima da postoje, već je to korak kojim hoće da odškrinu vrata (kao što sektaši primenjuju tzv. princip „foot in the door“, da makar uspeju da im potencijalna žrtva ne zalupi vrata) za sistematsko sprovođenje ideologije koju oni zastupaju a koja se zove „džender“ ideologija.
Cilj je da se tom ideologijom promeni svest i hrišćanski vrednosni sistem kao i tradicionalna porodica, a prvi korak je da se izbore za to da „samo malo prošetaju, pa kome to može da smeta“.
Pravoslavni psiholog iz Rusije Tatjana Šišova detaljno objašnjava čemu sve vodi ta totalitarna „džender-ideologija“, iz čega svaki pravoslavan roditelj može da zaključi da ne sme sedeti skrštenih ruku jer je pred Bogom odgovoran za svoju decu da ih zaštiti od promocije razvrata koja će se , ako dozvolimo sada gej paradu, preći sa ulica Beograda jednom godišnje u školski sistem svakoga dana u živote naše dece.
Treba zaustaviti tu „foot in the door“ fazu LGBT ideologa na vreme. Za to ne smemo kao hrišćani da budemo umorni.
GENDERNO Modifikovani Organizmi
Poštovani pravoslavni roditelji,
Ovim tekstom otvaramo novu rubriku na našem sajtu – „Porodični glas“. U pitanju je rubrika koja izražava stavove pravoslavnih roditelja prema određenim društvenim pojavama koje su u potpunoj suprotnosti sa vrednostima pravoslavne vere , svetošću braka, porodičnim vrednostima i sa pravoslavnim vaspitanjem dece. Jedna od tih društveno raširenih pojava je i „Džender“ (engl. gender, na ruskom gender) ideologija ili na srpskom Rodna ideologija – nametanje koncepta da ne postoji samo muški i ženski identitet, da biološki pol nije ni na koji način povezan sa onim kako se mi „iznutra“ osećamo, te da tako možemo biti po polu muškarci, a po „rodu“ nešto sasvim drugo, a po seksualnoj orijenataciji nešto sasvim treće ili četvrto (oni najekstremniji zastupnici rodne ideologije tvrde da seksualnih orijentacija ima onoliko vrsta koliko ima ljudi). Koliko je to perfidna ideologija i na koji način ona već danas u našim školama i našem društvu utiče na mlade naraštaje (a koja nema nikakvu naučnu zasnovanost!) govori i tekst ruskog psihologa Tatjane Šišove koji je pred vama. O ovom nemiloj temi ćemo prikupljati i prevoditi još korisnih tekstova, jer je dužnost pravoslavnih roditelja da zaštite decu od pojava koje čine direktnu štetu njihovoj duši, moralnom razvoju, duhovnom životu i na kraju krajeva – spasenju.
Redakcija sajta „Pravoslavni roditelj“
***
GENDERNO Modifikovani Organizmi
Postoje stvari o kojima je bolje ne znati i ne razmišljati. Ali samo dotle dok one ne predstavljaju realnu opasnost. Recimo, u miru obični građani ne moraju da po zvuku prepoznaju bombardere i da umeju da gase požare od napalm bombi. A u ratu je posedovanje ovih znanja mnogima spaslo živote. I u informacionom ratu, sve je nalik ovome. Ako se on rasplamsava negde u dalekom svetu, možemo i ne ulaziti u detalje kako sluđuju naivne građane na drugom kraju sveta. Ali predugo biti u blaženom neznanju nije poželjno, inače će te pobediti a da ti i ne shvatiš šta se dogodilo i zašto.
„Genderno pitanje“ – je u klasi onih problema, sa kojima se treba upoznati, iako se to i ne želi. Ali treba savladati gađenje, jer protivnik je već prešao naše granice, pa je čak uspeo i da se ukopa na našoj teritoriji. Još nedavno u Rusiji čak nisu ni znali za reč „gender“, a danas već „po-genderu“ se rade diplomski radovi, dobijaju naučne titule.
Međutim, vreme je da se ponešto objasni. Čini se – pa, u čemu je problem? Postoje muškarci i postoje žene. Dobro ajde, pored njih – krajnje retko – postoje i hermafroditi. Međutim u Evropi i Americi više ne misle tako. Tamo su izgleda, ozbiljno poverovali, da je biološki pol (muški i ženski) – jedno, a „gender“ (ono kim se čovek oseća) – nešto sasvim drugo. I da gendera nema dva već više. Učenici u ovim državama uče na časovima, da postoje transgenderi, transseksualci, transvestiti pa čak i pangenderi. Tako zovu čoveka, koji sebe ne ubraja ni u žene ni u muškarce. To može biti neka mešavina (nečega više a nečega manje), može biti bez-polnost. A možda da – zbog verodostojnosti, prvo citiramo kako to na engleskom pametno zvuči – another gender altogether. Verovatno bi to trebalo prevesti kao „obopolnost“.
.
Kako se rađala nova nauka
Ali pre nego što zaglibimo u toj močvari, krenimo od izvora. 1955. godine psiholog Džon Mani (John Money) je počeo da objavljuje prilično ekscentrične stavove. On je tvrdio da se deca rađaju „genderno-neutralna“ i da tek potom u procesu socijalizacije usvajaju modele ponašanja, karakteristične za muški i ženski pol. Istina, devojčice i dečaci imaju različite hromozome i anatomski se oni donekle razlikuju, ali sve su to, smatrao je američki ekspert, sitnice. Glavno je – kakve modele ponašanja dete dobije u prve tri godine života. Ako bi se dečaku u detinjstvu uradila operacija promene pola i zatim se on vaspitao na odgovarajući način, on će se navići da se oseća devojčicom i biće devojčica.
Uskoro je iskrsla mogućnost da se ova teorija proveri u praksi. Roditelji malog Brusa Rejmera, videvši Mani na televiziji, obratili su mu se za pomoć. U njihovoj porodici se dogodila strašna tragedija. Sasvim nedavno, samo osam meseci pre toga, oni su se tako radovali dolasku na svet zdravih slatkih blizanaca, ali, eto, desila se automobilska nezgoda u kojoj je jedan od sinova unakažen: njegov muški organ je bio skoro potpuno uništen. Mani je utešio očajne roditelje i prihvatio se posla. Kada mu je bilo godina i deset meseci, dečaka Brusa su kastrirali, nazvali Brenda i počeli da ga/je oblače u haljinice sa čipkicama. Rodbina i prijatelji su mu/joj poklanjali lutke a njegovom bratu blizancu – autiće. Senzacijama skloni novinari su razneli ovu vest po svetu i teorija američkog naučnika se brzo pretvorila u dogmu. Sada su i u drugim zemljama doktori savetovali roditeljima koji se nađu u sličnim problemima, da promene sinovima pol i da se preorijentišu na vaspitavanje devojčice. Mani se proslavio. Slučaj iz njegove prakse je ušao u udžbenike. Istina, on 20 godina nije imao vesti o svom pacijentu. 1966. godine Mani je izdao novo izdanje svoje knjige „Muškarac i žena, dečak i devojčica“ u kojoj se pripovedalo o fascinantnom uspehu eksperimenta sa Brusom.
Međutim, posle godinu dana, predmet eksperimenta je u param-parčad razbio tvrdnje svog kreatora. Pojavivši se pred šokiranom javnošću, porasli i uozbiljen Brus (koji se sada zvao Dejvid), je ispričao da se nijednog trenutka nije osećao kao devojčica, bez obzira na sve pokušaje roditelja, psihologa i lekara. Odbijao je da se igra lutkama i da uči kuvanje, trčao je, skakao i tukao, kao i svaki dečak, i zato su ga, drugovi u razredu koji nisu znali za njegovu operaciju promene pola, već su jednostavno videli da je „Brenda“ nekako „čudna“ i siroto dete prozvali „pećinska žena“. U drugom razredu „Brenda“ je želela da bude đubretar, a u osmom – automehaničar.
Na kraju, kada je „Brenda“ napunila četrnaest godina, psihijatri koji su pokušavali da je izleče od prekomerne muževnosti, su ubedili roditelje da sinu kažu istinu. I tinejdžer je osetio ogromno olakšanje. „U mojoj glavi je odjednom sve stalo na svoje mesto, – sećao se kasnije Brus-Brenda-Dejvid. – Ja sam shvatio da nisam budala i da nisam lud.!“
Do trenutka kad je odlučio da objavi svoju priču, on je već bio oženjen, imao troje usvojene dece i radio kao čuvar u klanici.
A šta je bilo sa nesrećnim-eksperimentatorom? On je priznao svoju grešku, odrekao se sumanutih i opasnih ideja (jer je tinejdžer koji nije bio obavešten o uzroku svoje „različitosti“ bio na ivici samoubistva)? – Nipošto! Naučnik je jedino prestao da ovaj slučaj spominje u medijima. Ali svojih pogleda na gender nije ni pomislio da se odrekne. Tim pre što je do tada već genderna teorija dobila moćnu podršku onog dela svetske elite, ozbiljno se prihvatio menjanja sveta po globalističkim receptima. A to, kako je to već svima očigledno, označava ne samo ukidanje suvereniteta država, već i rušenje tradicionalnih vrednosti i stavljanje izopačenih predstava na njihovo mesto u bukvalno svim oblastima. Između ostalih (a, možda i u prvom redu!) u oblasti polnog morala. I zato, ma koliko takvih žrtvi kao što je Brus da diže svoj glas, ma koliko njih da razobličava šarlatanstvo „velikih inovatora“, njihove sumanute ideje se sve jedno prezentuju kao nesumnjiva istina i uporno se utuvljuju u glave miliona ljudi. Potpuno isto se dešava sa teorijom o poreklu čoveka od majmuna: svaki put kada se pronađe da je otkriće neke „karike koja nedostaje“ – falsifikat, mediji pažljivo prećutkuju istinu.
I u školskim programima, i u muzejima sveta i t.d. falsifikati se do dan danas smatraju za istinu.
A poslednjih godina na Zapadu su već prešli sa propagandne artiljerijske pripreme u fazu aktivnih dejstava i počeli su da donose zakone, koji pod pretnjom ogromnih globa ili čak zatvorskih kazni teraju ljude da poštuju „gendernu ravnopravnost“, to jest da se mire sa izopačenjem muške i ženske prirode, da daju homoseksualcima, lezbejkama, biseksualcima i ostalim sodomitima pravo da zaključuju zvanične bračne zajednice, da usvajaju decu, da budu vaspitači u dečijim obdaništima i učitelji u školama i da otvoreno, ne krijući se, sluđuju deci mozgove na časovima „seksualnog prosvećivanja“ koji su uključeni u obavezan školski program.
Sa mojom koleginicom i koautorkom I.J. Medvedovom, ja sam još pre nekih petnaestak godina počela da govorim o opasnosti od takve „zaštite ljudskih prava“. Činilo se u mnogo čemu da mi preuveličavamo, da se bavimo „alarmizmom“, izmišljamo „strašila“. Na sreću (mada prava sreća bila bi da se uopšte nikada i ne suočimo sa ovakvim stvarima!), naše društvo je ipak uspelo da se osvesti pre pada u genderno-orijentisano Kraljevstvo iskrivljenih ogledala. I sada sa užasom gledamo na orgiju koja se tamo odigrava, koja bukvalno svakog meseca postaje sve čudovišnija.
Čemu vi učite moje dete?
Kada sam dobila na čitanje knjigu Mirjam Grosman „Čemu vi učite moje dete?“, ja nisam, priznajem, od nje očekivala ništa novo. Sredinom 90-tih, radeći nad rukopisom knjige „Naslednici cara Iroda“, I.J. Medevedeva i ja smo „uzduž i popreko“ izučile temu seksualnog-prosvećivanja, prostudirale brdo programa i skripti i bile smo uverene da nam više ništa u toj oblasti ne može iznenaditi. Ali prevarila sam se! Izopačivanje u sferi polnog morala ide takvim tempom, da programi stari petnaest godina, od kojih nam se dizala kosa na glavi, u poređenju sa današnjim izgledaju skoro pristojni. Danas SIEKUS (Sex Information and Education Council of the US – organizacija koja „implementira svestrano seksualno obrazovanje“) i drugi „planeri porodice“ ubeđuju učenike da su seksualna orijentacija i genderni identitet – potpuno različiti pojmovi. Prvi označava to – ka kome ti osećaš privlačnost, a drugi – predstavnikom kog pola ti sebe osećaš. I izbor je tu tako ogroman (cela stvar se ne ograničava više samo na homoseksualce i lezbejke), da čoveku i ceo život ne mora biti dovoljan da bi se odredio ko je on zaista. Na primer, na jednom američkom seksualno-prosvetiteljskom portalu za devojke, prikazano je čak 23 siluete, obojene u razne nijanse roze boje, koje simbolizuju lezbejstvo. Drugi internet portal propoveda da je seksualna orijentacija – nešto potpuno individualno: koliko ljudi – toliko i seksualnih orijentacija. A da bi otkrio ko si ti zaista, potrebno je naravno da se sve proba. To se potpuno ozbiljno naziva samoindentifikacijom, traženjem sebe pa čak i ličnim rastom! Skraćenica LGBT (LGBT), za koju većina naših „ličnosno nerazvijenih“ sunarodnika naivno pita: „A šta je to?“, već je uspela da se, na „progresivnom“ Zapadu, dopuni petim slovom: Q – questioning. Ona označava decu, mlade i odrasle, koji se još uvek nisu opredelili za svoj „identitet“. Što je, uostalom, takođe potpuno normalno, kako nas uveravaju prosvetitelji.
Oni su, možda, čak i najcenjenija kategorija građana, nego svi ostali. Jer to je tako kreativno: večito nešto smišljati, izmišljati, eksperimentisati, tražiti i ne zaustavljati se na postignutom!
Knjiga M. Grosman obiluje iskazima tinejdžera i njihovih „seks-nastavnika“. Izjavama koje je ovde nemoguće citirati zbog njihove izuzetne nepristojnosti. Ali jedan citat, ja ću ipak sebi dozvoliti da navedem, da bi čitaoci bar donekle mogli da predstave kuda nas prizivaju ovi tvorci „Vrlog novog sveta“.
„Čitajte pažljivo, jer se možete zbuniti, – upozorava Grosman. – Kejt (koja se ranije zvala El) se rodila kao dečak, i vaspitali su je kao dečaka. U mladosti ovaj dečak je na nekoliko godina „postao žena“, ali je potom „prestao da bude žena i postao genderno-neutralan, to jest nikim“. Njegova (njena?) ljubavnica Katarina je odlučila da „postane muškarac“ i nazvala se Dejvid. Kejt (koja je u stvari El) i Dejvid (Katarina) su živeli zajedno formirajući „heteroseksualni par“. Ali kada je Dejvid (u stvari Kejt) „otkrio u sebi svoj homoseksualni nagon“, njihovi odnosi su se prekinuli“, posle čega je Kejt Bronštejn (bivši El), na osnovu svog bogatog ličnog iskustva, napisala manifest od 300 stranica pod nazivom „Kako postati pravi muškarac, prava žena, otkriti svoju istinsku suštinu ili postati neko sasvim drugi“. Sebe je ona (on?) posle dugih traženja uvrstila (uvrstio?) u sortu „sasvim drugih“ i nada se da „demontira opšteprihvaćen genderni sistem“, pa još i na nivou cele planete!
Ovo već više i nije Kraljevstvo krivih ogledala već bi se moglo nazvati ludnica za „Genderno Modifikovane Organizme“!
A raste, raste ova ludnica pred našim očima. Američki studentski kampusi se sve češće opremaju „genderno-neutralnim“ domovima i toaletima. Na univerzitetu Vesli već ne traže da se navede pol studenta, već mole da se „opiše istorija njihovog gendernog identiteta“. U Harvardskoj školi biznisa brucošima je dozvoljeno da se izjasne kao pripadnici jednom od tri a ne dva pola. U koledžu Smit i drugim ženskim koledžima, gde su se do nedavno obučavale isključivo devojke, sada se pojavljuju i dečaci. Ne, u realnosti dečaci kao i ranije ne mogu da se upišu, da se tradicija ne bi kršila. Međutim neke od devojaka za vreme školovanja … postaju dečaci! Pa su eto, prinuđeni su da ih puste da završe školovanje u tom novom polu. U četiri kampusa Kalifornijskog univerziteta, studentima medicinsko osiguranje plaća hormonsku terapiju i operacije promene pola. A u Masačuseckom univerzitetu, tvrdnja da je svet podeljen na muškarce i žene se kvalifikuje kao „transfobija“ i smatra se vrednim osude.
U ovom novom okruženju, zamisli Kejt Bronštejn o radikalnoj gendernoj perestrojki (tranziciji) svetonazora već više i ne izgledaju tako neverovatno. U krajnju ruku, njeno (njegovo?) predavanje „O muškarcima, ženama i o nama – ostalima“, ima ogroman uspeh. Kejt nastupa sa ovim predavanjem i na Jelu, i u Braunu, i u Emori i na Univerzitetu Minesote i na univerzitetu Južne Floride… Osnovna ideja koju profesor(ka) pokušava da prenese slušaocima je da polna bipolarnost ljude drži u grču, okiva njihovu slobodu. Zato je smatrati sebe dečakom ili devojčicom „neprirodno i nepotrebno“.
Zašto dečaci vole da se biju i da voze automobilčiće?
Ali šalu na stranu (mada je u ovom slučaju pre smeh kroz suze), postoje potpuno objektivni naučni podaci koji dokazuju besmislenost „genderne teorije“. „60-tih godina prošlog veka – piše M. Grosman, – diskusije o gendernoj neutralnosti novorođenčadi su izgledale razumne, međutim u XXI veku ovo je neprihvatljivo. Pre 50 godina u nauci je vladalo mišljenje, da Y-hromozom skoro da i ne sadrži važnu informaciju. Naučnici su smatrali da ovaj hromozom odgovara samo za formiranje muških polnih priznaka, a da je ostalo „genetsko smeće“. A pošto muškarci i žene imaju u suštini jednu te istu genetiku, onda su i razlike među njima uslovljene ne biološkim već socijalnim faktorima: onime kakve postavke društvo emituje dečacima i devojčicama i šta od njih očekuje.
Međutim posle biotehnološke revolucije takve rasprave su vrhunac neobaveštenosti. Danas genetičari znaju da je Y-hromozom ugrađen u posebne delove DNK. A posebnost njihova je u tome što oni postoje jedino kod predstavnika muškog pola. Drugim rečima, dečaci i devojčice se razlikuju od momenta začeća. Mani i ostale pristalice genderne teorije tvrde, da dečaci vole da trče, skaču, da se biju i da voze autiće, zato što ih tako vaspitavaju od najranijeg detinjstva.
– Gluposti! – protestvuju neurobiolozi. – Njima se sve to sviđa, zato što kod njih, mozak radi na taj način. Za to je „kriv“ gen, koji je odgovoran za proizvodnju testosterona. Ako se ne stvara testosteron, onda se mozak ploda razvija po ženskom tipu. Ove razlike se pojavljuju još dok je embrion veličine zrna pasulja, a buduća majka često još i ne sluti da je trudna.
Mnogobrojna naučna istraživanja, organizovana poslednjih decenija, svedoče o tome da su razlike u ponašanju između dečaka i devojčica (na primer velika osetljivost devojčica prema nijansama osećanja drugih ljudi) vezane za karakteristike ranog razvoja mozga. Novorođenčad, koja imaju samo jedan dan, i još nisu uspela da usvoje nikakve „genderne stereotipove“, već pokazuju izražene polne razlike u ponašanju: dečaci duže zadržavaju pogled na objekte koji se kreću, a devojčice na licu čoveka (vidi.: Jennifer Connelan, Simon Baron-Cohen, Sally Wheelwright, Anna Batki,Jag Ahluwalia. Sex differences in human neonatal social perception. Infant Behavior and Development. 23 (2000). 113–118). Devojice od godinu dana, opet na primer, pokazuju više interesa ka slikama lica, dok dečaci više obraćaju pažnju ka automobilima. I sa godinu dana i sa dve, devojčice u proseku češće sa mamama uspostavljaju „kontakt oči u oči“. Svetlana Lučmaja, Simon Baron-Koen i Piter Ragat, 2002. godine, su pronašli zanimljivu korelaciju takvih kontakata sa prenatalnim nivoom testosterona (muškog hormona): što je on bio viši, to je dete kraće držalo pogled na drugog čoveka (vid.: Svetlana Lutchmaya, Simon Baron-Cohen, Peter Raggatt. Foretal testosterone and eye contact in 12-month-old human infants. Infant Behaviour @ Development. 25 (2000). 327–335).
Ali avanturistima koji pokušavaju da svet prekroje po svojim utopijskim dezenima, nisu interesantne naučno dokazane činjenice. Nauka im je potrebna u funkciji sluškinje – samo dotle dok potvrđuje njihove sumanute izmišljotine. Zato, iako je naučnih radova, koji potvrđuju postojanje urođenih genetskih razlika između muškog i ženskog mozga i vezanih za te razlike karakteristika u ponašanju, već veoma mnogo, pristalice „genderne slobode“ uporno ponavljaju svoje. I koriste sva sredstva da bi drugima koji se ne slažu sa njima nametnuli tu svoju „slobodu“.
.
Nauka potvrđuje Bibliju
Ovako šokantne uspehe u propagandi izopačenosti Zapad je postigao zahvaljujući obmani. Ljude su ubedili da je homoseksualnost urođena. A pošto je to navodno tako, besmisleno je protestvovati: protiv prirode se ne može. Tim pre što su prirodu i sve što je prirodno u XX veku počeli da poštuju kao nad-vrednost. Parole „što je prirodno nije sramota“, „budi to što jesi“ i t.d. odjednom su ovladale ljudskim mozgovima, dovodeći neke ljude do ludila.
Naravno, da ljudi nisu otpali od vere, ovakva prevara ne bi imala uspeha. Sećajući se zastrašujuće sudbine Sodoma, oni bi, uz proteste, odbacili ponudu da ponove njegov smrtonosni put. I sa lakoćom bi odbacili „zaključke“ da sodomiti navodno imaju drugačiju prirodu, što bi značilo da oni i nisu krivi, i da ih jednostavno treba prihvatiti takvima kakvi jesu. Verujući ljudi znaju da Gospod nije stvorio zlo, da je On blag i bezgrešan. I da ako sodomija nije greh zašto je onda bio uništen Sodom? Međutim sećanje na ovo uništenje je zauvek ušlo u istoriju čovečanstva kao strašno upozorenje o neizbežnosti Božije kazne za sodomski razvrat, koji im je postao normalan način života društva.
Ali ljudima koji su izgubili veru, Bog nije merilo. Oni ovakve zaključke nazivaju sujeverjem i zahtevaju naučnu argumentaciju. Pa dobro, Gospod se i za to pobrinuo. Za poslednjih 20 godina u SAD, Australiji i skandinavskim državama je sprovedeno osam obimnih istraživanja jednojajčanih blizanaca. I svi ovi naučnici su došli do zaključka da homoseksualnost nije urođena. Stvar je u tome da jednojajčani blizanci imaju iste gene i da se unutar utrobe razvijaju u istim uslovima. Zato ako bi homoseksualnost ili lezbejstvo bili urođeni to bi se ispoljilo kod oba brata ili obe sestre. Međutim istraživanja pokazuju drugačije. 2002. godine Birman i Brjukner su sproveli ispitivanje nekoliko desetina hiljada tinejdžera koji su se školovali u SAD.
Među jednojajčanim blizancima homoseksualna privlačnost se poklopila samo kod 7,7% momaka i 5,3% devojaka. Australijsko istraživanje, koje su sproveli Bejli i drugi, 2000. godine, dalo je nešto viši rezultat – 11% i 14%, ali i to ne menja suštinu. Doktor Vajthed, koji je odbranio disertaciju u oblasti biohemije i statistike, smatra, da homoseksualna privlačnost nije uslovljena urođenim faktorima, već nekim događajima koji su se dogodili jednom od blizanaca a drugom nisu, ili sa individualnom reakcijom jednog od blizanaca na događaj koji se dogodio oboma. Na primer, jedan je možda bio žrtva seksualnog nasilja a drugi nije; jedan od braće se poveo za nemoralnim uticajem okoline dok je drugi pokazao veću otpornost (vid. Istraživanje: homoseksualnost nije genetski uslovljena -http://www.pro-life.by/bioetika/medicine/issledovaniya-gomoseksualizm-ne-obuslovlen-genetiticheski/ ).
Šta je još neophodno da znaju roditelji?
Odavno je poznato da ženski alkoholizam i ženska narkomanija imaju mnogo teži oblik nego muški. A nedavno su se pojavili naučni radovi koji dokazuju, da i izopačena genderna propaganda ženama nanosi mnogo veću štetu (iako, naravno i za muški deo populacije ona je daleko od neškodljovog). Dr. Lajza M. Dajmond, profesor na univerzitetu u Juti, u toku deset godina je pratila za „razvojem seksualnog identiteta“ oko stotine mladih žena koje su izopačile svoju žensku prirodu (lezbejki, biseksualki i „ne opredeljenih“). To je prvo ovako dugotrajno istraživanje u istoriji ovog problema, i otkrića koja su dostignuta, po rečima autorke, „ozbiljno i sistemski“ protivreče ranijim predstavama o ovom problemu. Počevši od toga da većina ispitanica nije čak ni pomišljala na svoje netradicione sklonosti, dok nisu počeli da o tome razmišljaju pod uticajem postojeće propagande.
Da, one su imale, kao i velika većina devojaka u celom svetu, bliske drugarice, sa kojima su delile svoje devojačke tajne. Ali im ni na pamet nije padalo da prema dugaricama gaje ljubav i nežnost neke druge vrste sem čisto prijateljske, sve dok ih neki autoritet nije „prosvetlio“ u vezi normalnosti i poželjnosti takvih istraživanja. Posle „inicijacije“ potraga je nastavljana. 2/3 ispitanica su mimimum jednom za vreme istraživanja menjale svoj „identitet“, a 1/3 – dva i više puta. Pri tom kako je vreme prolazilo, brzina menjanja identiteta se samo povećavala. Po priznanju žena, tokom godina njihova nesigurnost u to ko su zaista one same i ko im je na kraju krajeva potreban, se samo povećavala.
A najtužnije otkriće Lajze M. Dajmond je da nestabilnost polnog identiteta kod žena može biti „zapuštena“, kao što biva zapušten razvoj mnogih drugih patoloških procesa. I dešava se to opet pod uticajem razvratnih informacija ili uticaja okruženja. Drugim rečima, ako bi devojke na vreme bile zaštićene od uticaja onih koji ih nagovaraju da skrenu sa puta prirodnosti, one se ne bi pretvorile u seksualno zabrinuta stvorenja neodređenog pola već bi, ulazeći u bračni uzrast, postale normalne žene i majke. Briga za moralni rast ćerki je od Boga poverena na njihove očeve i majke. Što bi se reklo, „ko čita neka shvati i zna“.
Na sreću naših roditelja a na žalost domaćih i zapadnih sodomita, Rusija je zakonski zabranila popagandu homoseksualizma i raznih vrsta „netradicionalnih odnosa“ među decom i omladinom. Ovo je velika podrška ali je rano da se roditelji uspavaju ili da spuste ruke. Njihova budnost i inicijativa, bez sumnje će uticati na primenu zakona u praksi. A od toga će sa svoje strane zavisiti duhovno-moralno, psihičko a u mnogome i fizičko zdravlje naše dece.
autor: Tatjana Šišova, psiholog
prevod sa ruskog: HadžiSlobodan Stojičević
izvor: „GMO – GENDERNO Modifikovani Organizmi“
.
Komentari