Posumnjala sam da sam trudna i bila sam van sebe od straha. Bilo je oko ponoći kada sam se vozila kući iz bioskopa i naprečac odlučila da svratim u prodavnicu i kupim test za trudnoću – čisto da bih sebe umirila. Bilo mi je sramota da me blagajnica vidi kako odmah idem u toalet, pa sam se odvezla preko puta do Ševronove benzinske pumpe.
Kada sam ušla u prodavnicu na pumpi, primetila sam da tu radi momak kog sam znala iz srednje škole. Brzo sam otišla u toalet, nadajući se da je bio prezauzet da bi me primetio – strašno mi se žurilo. Potom sam se brzo vratila u svoj kamionet, nadajući se da sam ostala neprimećena.
Međutim, tada sam ugledala dve ružičaste linije na testu kako prkosno zure u mene. Šta to znači? Ponovo sam pročitala uputstvo.
Trudna? Svet je stao. Nije MOGUĆE.
Raskinula sam s momkom dve nedelje pre toga i osećala sam se kao najusamljenije biće na svetu. Bila sam između poslova i dotad nisam ni pomišljala na to da postanem majka. Nisam još bila našla ni pravog momka. Sedela sam u hladnom kamionetu na benzinskoj pumpi u ponoć, iskolačenih očiju. Potpuno izgubljena.
Misli su mi se uskovitlale. Nijedna od velikih ideja koje sam imala za svoj život nije uključivala nikakvu malenu osobu koju bih svuda nosala sa sobom. Svi su mislili da sam veoma odgovorna osoba, a ako uskoro ne učinim nešto, svi će saznati da je istina sasvim drugačija.
Kakva bizarna situacija. Čitavog života sam bila protiv abortusa, ali u tom ciklonu straha koji me je gušio, abortus se izdvojio kao jedina moguća opcija.
Mogla bih se diskretno i brzo otarasiti tog malog bića i niko nikada ne bi morao ni da sazna. Činilo mi se da mi je to jedini izbor. Kao da uopšte i nemam drugi izbor. Prestravile su me sopstvene misli o tome kako bih bila nevešta majka i prezrena od svih koji su se nekada ugledali na mene.
Ove beznadežne misli prekinulo je kuckanje na prozoru.
„Jesi li dobro?” Bio je to radnik na stanici, Kvin, moj nekadašnji prijatelj iz srednjoškolskog hora.
Rukama sam pokrila lice i rekla: „Jesam”… Ali Kvinu to nije bilo dovoljno. Otvorio je vrata i rekao: „Dođi u prodavnicu”.
Ušla sam u prodavnicu koračajući iza njega i primetila da za nama ulazi i jedna mušterija. U tren oka Kvin je s čiviluka dohvatio kačket za bejzbol i stavio mi ga na glavu sve do očiju. Rekao je: „Sedi” i pokazao na mali sto sa strane. Sela sam, a on me je ogrnuo velikim, crnim kožnim kaputom i otišao da usluži kupce.
U tih nekoliko trenutaka pokušala sam da smislim bilo kakvu laž da bih se otarasila Kvina, ali dok mi je prilazio sa očima punim saosećanja, znala sam ništa neću moći da sakrijem. Između jecaja (i kupaca) ispričala sam mu sve što se dogodilo.
Kvin mi je naveo stih iz Biblije: „Jer ja znam misli koje mislim za vas, govori Gospod, misli dobre a ne zle, da vam dam posledak kakav čekate”. (Jeremija 29:11).
Mislila sam da Bog ima planove za mene, ali Kvin mi je rekao da Bog ima planove i za moju bebu. Toliko sam želela da verujem da je to samo besmislena loptica ćelija. Želela sam „lak izlaz” iz te situacije… Ali to nikada ne bi bilo lako. Znate, u meni je rastao mali dečak – Kejleb Džosaja.
To što mu tada nisam znala ime nije promenilo činjenicu da je on u tom trenutku postojao.
I tako, nakon što sam nekoliko sati pričala s Kvinom, vratila sam se u kamionet. Ponovo me je obavio vrtlog uskomešanih misli. Međutim, u sekundi sam donela odluku, uzela telefon i u jedan sat ujutru pozvala prijateljicu da joj kažem da sam trudna. Objavila sam vest i od tog trenutka sam znala da sam odgovorna.
Dani su se pretvorili u nedelje i ja sam postepeno obaveštavala i porodicu. Obavestila sam i bivšeg dečka koji se prestravio kad je čuo. Rekao je: „Nikada nisam želeo da budem tata koji dete viđa vikendom.” Rekla sam mu da ga razumem i da sam samo želela da ga obavestim… pa sam to i uradila. Nisam ga navela na izvodu iz matične knjige rođenih niti sam mu tražila da izdržava dete. Samo sam ga zamolila da me jednom godišnje nazove čisto da bismo ostali u kontaktu u slučaju da dođe do neke lude medicinske situacije koja bi zahtevala biološkog člana porodice ili tako nešto.
Skoro tri godine nakon što sam rodila Kejleba Džosaju upoznala sam Pola. Odmah mu se dopao Kejleb, a mene je tek posle primetio.
Dok su drugi dečaci sanjali da postanu vatrogasci ili astronauti, Pol je oduvek želeo da bude tata. Pozvala sam Kejlebovog biološkog oca samo da bih ga zamolila da potpiše neka dokumenta kojima se odriče zakonskog očinstva – na šta je radosno pristao.
Te godine sam se udala za Pola, a on je priznao Kejleba. Kejleb se čak i ne seća vremena kada Pol nije bio njegov tata. Naše malo pleme je u međuvremenu dobilo još tri mlađa brata.
Otvorili smo se prema životu tako što smo prosto imali poverenja u njega, a život je odgovorio tako što nas je obasuo slatkim bogatstvom onako kako to u drugim situacijama ne bismo mogli da doživimo. Svi naši dečaci pravo su čudo – neprocenjiv dar!
Autor: Tabita K.
Prevod za pravoslavniroditelj.org: LJ. P.
Lektura: redakcija
Izvor: She Chose Life for Her Son, Which Lead Her to the Man of Her Dreams and So Much More
Ukoliko ste trudni i u dilemi ste da li da zadržite bebu, nudimo Vam mogućnost da porazgovarate sa psihologom – bilo uživo u savetovalištu u Beogradu, bilo preko Skajpa.
Ne ustručavajte se da zatražite psihološki razgovor – niko Vas neće pritiskati, osuđivati niti ubeđivati.
Jednostavno ćete dobiti priliku da Vas neko pažljivo i bez osuđivanja sasluša, kao i priliku da sa nekim podelite svoja osećanja i razmišljanja u ovako osetljivoj situaciji u kojoj ste se našli.
Za detaljnije informacije posetite sajt Pravoslavno-psihološkog savetovališta „Ima nade“:
Ne brinite za novac – ukoliko niste u mogućnosti da platite, razgovor će za Vas biti besplatan.
Savetovalište „Ima nade” nudi mogućnost besplatnog razgovora samo i isključivo osobama koje su trudne i premišljaju se da li da zadrže bebu, tako da je to potrebno navesti u pismu preko kontakt stranice na OVOM LINKU.
Komentari