Изгубљена невиност (наставак)

Изгубљена невиност (наставак)

Први део текста можете прочитати на овом линку.

 

Тешки разговори

Наравно, најбоље би било када никада не бисмо морали да дођемо до ове теме. Није пријатно. Било би боље да никада не говоримо о стварима које не би требало ни да се десе. Третирање ове теме на овај начин је суштински било добро, све до пре неку деценију. Међутим, наша деца не живе у моралном вакууму, посебно у овом веку. Aко ће наићи на погрешне поруке негде другде, онда је боље да оно што је исправно прво науче код куће, од људи који их воле и који се брину за њих на хришћански начин. Понекад је немогуће држати децу далеко од свих погрешних ствари у њиховом окружењу, али барем још увек можемо да их научимо да затворе очи и покрију уши. Ако их ми сами томе не научимо, или не обезбедимо да неко морално поуздан то уради у наше име, како ће икада научити истину о ономе што Бог очекује?

А оно што Бог очекује заиста се много разликује од оног чему друштво разуларено тежи. Друштво нам шаље ужасне поруке у вези с пожудом. У ширењу те поруке предњаче телевизија и филмови, који презентују деци свакојаке неморалне сцене и подстицаје, од којих већина чак није морално адекватна ни за одрасле. Наравно, у време када је Библија писана није било телевизијских и филмских представа; није било ни непристојних чет-соба, романа, магазина с непристојним садржајем, нити порнографије у виртуелној реалности. Свето Писмо не помиње ниједну од ових специфичних занимација као грешне, али нам то свакако није оправдање да претпоставимо да Бог нема мишљење о њима. Иако неке грешне забаве могу бити нове, греси који их  подстичу свакако то нису. Као и све друго што радимо, начин на који се забављамо, а посебно на који допуштамо деци да се забављају, биће предмет Суда Божијег на крају времена. Да, Бог нам опрашта када се кајемо, али не можемо сматрати опроштај као дозволу да слободно и намерно грешимо када знамо шта је исправно. Нисмо савршени, али се од нас и даље очекује да се потрудимо.

Док грешност можемо испољавати на многе нове и креативне начине, сами греси данас су исти као и у Библијским временима. Библија, посебно Стари Завет, пун је прича о моралним прекршајима, као и о патњама које то доноси – патњама које воде у смрт и уништење. Ако се икад запитамо да ли су неке савремене активности грешне, једноставно треба да погледамо које нам духовне смернице у том правцу даје Библија. Хришћански принципи моралности су применљиви у свим ситуацијама, без обзира на то како је  се неки посебан случај назива. Тако да, другим речима, начин на који се забављамо предмет је истих оних духовних „то може” и „то не би требало”, као и у другим Божијим очекивањима од нас у другим ситуацијама. Када је реч о приступу према медијима, добро правило је ово: Ако је Бог рекао да је грех нешто чинити, онда је такође грех и дозволити деци да то гледају. (И, уколико нема никакве моралне користи од гледања тих садржаја, онда стварно нема потребе ни ми одрасли то да гледамо.)

Телевизија и друге медијске технологије нису саме по себи грешне. Могу се користити за разне врсте дивних, хришћанских циљева. Међутим, погрешно је што те технологије нашој деци дају отворен приступ систему вредности који у свом већем делу није као Божији – зато што хришћани нису једини који стоје иза тих медијских порука које наша деца примају; заправо смо ми у поприличној мањини. Морални стандард живљења је много нижи на екранима него у хришћанским домовима, посебно када је реч о чедности.

Што више наша деца проводе без надзора гледајући разне облике изопаченог морала у медијима, то ће више расти са убеђењем да је тако прави живот треба и да изгледа. Чак су и секуларна академска истраживања показала, изнова и изнова, да деца усвајају вредности које виде на телевизији. Према наводима медијских експерата: „Телевизија од детињства негује код деце управо оне предиспозиције и преференце које су деца обично усвајала од других примарних извора.” (1) Ово значи да телевизија има могућност да утиче на дечији систем вредности на исти начин као и људи из стварног живота. Дакле, суштински речено, погрешно излагање утицају медија представља једнаку опасност за духовност наше деце као и да смо им дозволили да време проводе с паганима, атеистима и јеретицима.

Медијске поруке су тако утицајни „учитељи” због тога што деца чак и не примећују да она те поруке усвајају. Деца мисле да је то само забава. Осим у најавама неких емисија, тв ликови не постављају нашу децу да седну испред њих да би им рекли: „Данас ћемо те учити како треба да се понашаш у тој и тој ситуацији.” Уместо тога, моралне тврдње и вредносни судови се пришуњају скоро неприметно – готово на исти начин на који се грешна искушења прикрадају у реалним животним ситуацијама. Ова идеја једна је од доминантних тема у мојој књизи из 2007. године – „Виртуелни предатори”. Једноставно речено, родитељи треба да буду свесни вредности којима се њихова деца уче кроз овакве врсте забава. Деца увек уче. Када су поруке које им се пласирају у вези с нечим што је тако искушавајуће и тако примамљиво као што је пожуда, можемо бити уверени да ће очи и уши наше деце бити широм отворене.

 

Слаткиш за очи

Чак иако учимо своју децу хришћанским идеалима чедности и моралне чистоте, ипак није добра пракса да их излажемо супротним примерима, било на ТВ-у или у реалном животу. Звона упозорења се не укључују увек у њиховим главама када виде да се испред њих дешава нешто што је супротно ономе што смо их учили. А осим тога, увек ће бити и нека варијанта перверзије која нама није пала на памет, или нека о којој се стидимо (пред Богом) да причамо деци.

Свети Јован Лествичник саветује: „Трудимо се свим силама да избегнемо било гледање било слушање оног плода који смо обећали да нећемо пробати.” Овај савет је намењен монасима, али када је у питању пожуда – за децу и особе ван брака важи исто. Очигледно је да нема добити у „оштрењу” апетита за нешто што је забрањено имати. Грешност људске природе деци говори да је „забрањено воће” најслађе желети.

Од најранијег периода детињства, чак и док су у мајчиној утроби, Бог од нас очекује да заштитимо своју децу од ствари које могу да им науде. Иако се може десити да не разумеју или да нису довољно велики да би спроводили грехе који им се пласирају, штета која настаје као резултат излагања томе биће иста. То је као кад бисмо пушили у близини бебе и рекли: „Оставићу цигаре пре него што она дође у искушење да пуши, а када буде довољно одрасла да разуме, тада ћу је учити да је пушење опасно.” Међутим, до тада, пасивно пушење испуњава та мала плућа отровом, чак иако њен мајушни ум нема ни најмању представу о томе шта је пушење.

„Када човек чисти себе од људских страсти, Христос се усељава у њега, чинећи га светлошћу од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог.”  Св.Симеон Нови Богослов

Да би наша деца могла да сачувају чедност током младости, морамо најпре за њих изградити чврст темељ хришћанске побожности, много пре него што било какво искушење пожуде почне да помаља своју ружну главу. С обзиром на то да се искушења налазе свуда – у природи, од ђавола, и посебно од друштва које подстиче грешност – постоји само једна ствар која може спасити нашу децу од урањања у грех: свесно, свето овладавање сопственом вољом. Наравно, Божија благодат је такође неопходна, али воља да се прихвати Његова помоћ мора наћи места у дечијем срцу; иначе Његова помоћ нема где да „дође”. Ова врста самоконтроле тешка је и за одрасле хришћане, који су већ чврсти у својој вери. Још је теже младима, који тек почињу да уче о Божијој вољи. За оне чији родитељи се никада нису потрудили да их науче, битка је готово немогућа.

Тешко је обуздати људску природу у ситуацији када смо већ „бацили око” на оно што мислимо да желимо. Оног тренутка када наша деца почну да доживљавају пожуду, више неће бити отворена за савет некога ко од њих захтева да се те пожуде лише. Било би узалудно ставити поводац око врата вуку, и онда очекивати да ће безазлено да шета кроз парк као питоми пас који је добро издресиран; тако ће бити и с било којим тинејџером чија је пожуда остала неукроћена од  тренутка када се први пут појавила. Ако се не потрудимо да децу држимо у оквиру граница Божије благодати, што подразумева да њихову чедност треба да заштитимо и оградимо тврђавом светости пре него што буду у опасности, нећемо моћи да ту тврђаву довољно брзо изградимо када је демон пожуде буде опколио. Далеко је боље предупредити настанак рака, чак и духовног рака, него му дозволити да прво нападне, па онда покушавати да га лечимо.

 

Темељи вере

Свети оци нас уверавају да ако децу одмалена окружимо хришћанским учењима и светим примерима, они тај животни пут неће напустити ни кад одрасту. Једна изрека каже: „Учи дете путу којим треба да иде, па неће од њега одступити ни у старости (22:6)”. Када се деца подижу на исправан начин и када касније у животу наиђу на искушења, они се неће окренути од вере коју су већ заволели свим срцем. Запамтите, вера није људски изум; Бог стоји иза тога. Он је Тај који помаже вернима да сачувају своју веру. За дете чије је васпитање засновано на вери, борба с будућим искушењима може бити тешка, али воља да се с њима избори биће ту. Веру је теже уздрмати када је она чврсто на свом месту много пре него што ишта покуша да је уздрма.

С друге стране, погрешно је претпоставити да је наш посао завршен када добро научимо своју децу. Деци се лако поремети пажња – забораве се, игноришу нешто и слично. Међутим, када их обузме жар физичке страсти, проблем више није у сећању или заборављању, или игнорисању, или поштовању свега чему смо их учили. Некад су ту у питању физичка или емотивна искушења која делују превише снажна да би им се одупрли. Ништа није немогуће уз Божију помоћ, наравно, али када су страст и задовољства надохват руке, колико људи призива Христово Име или тражи да анђели униште те страсти? Многи одрасли имају проблем да то ураде; како се онда од детета може очекивати да уради боље? Чак и монаси понекад изгубе битку с демоном пожуде, монаси који своју хришћанску веру добро познају, и који су посветили свој живот да овладају својом вољом. Ако не заштитимо нашу невину децу од те битке, излажемо их тој суровој и неправедној борби у којој они, мање или више, имају нула посто шансе да победе.

Без обзира на то колико добро учимо децу, Бог од нас очекује да их надгледамо и да будемо сигурни да живе у складу са оним чему смо их учили. Треба да будемо доследни када их проверавамо, и они треба да знају да ће бити проверавани. А подједнако је важно да их проверавамо и без њиховог знања. Идеја да родитељи треба да траже дозволу од деце да буду родитељи постављена је наглавачке. Међу многим наопаким моралним концептима које је свет измислио, овај је један од најбесмисленијих јер иде против природе. У целини хришћанске вере нема ништа што би указивало на то да деца треба да имају ингеренције над тиме шта њихови родитељи смеју да раде. Насупрот томе, на многим местима наилазимо управо на супротан став.

То није ствар угњетавања ни презаштићивања деце, оба приступа носе сопствени ризик од штете по дечији развој. Понекад деца, пре него што науче да буду пажљива, падају с бицикла и одеру колена, али повређено колено зацели, тако да, уколико деца и заплачу због те повреде, те сузе нису због емотивних или духовних последица. Ствари нису тако једноставне када су у питању друге врсте грешака. Ако их пустимо да трче по улици и прегази их ауто, прекасно је. Ако им дозволимо да слободно срљају и изгубе Богом дату чистоту, не могу је повратити. Може им бити опроштено, наравно, и могу променити своје понашање надаље, али и даље остаје чињеница да су окусили грех. А јако је тешко заборавити каквог је укуса нешто.

Није ствар у томе да треба да мислимо да имамо децу која нису вредна поверења и која су по природи лажљива – Бог никога није створио да буде такав. Али пошто су деца лако подложна утицајима, поводљива, незрела, и лако упадну у нелагодност у односу на своје недовољно надзиране вршњаке, родитељи треба да прате шта се догађа са њиховим дететом. Данашњој деци је често непријатно ако их неко воли и води свету бригу о њима, јер је „кул деци” допуштено да раде шта желе. Али, Библија каже веома јасно да ми треба да угађамо Богу, а не људима (Гал. 1:10).

Чак и најбољој деци су потребне границе. У неким случајевима, то подразумева да треба да будемо присутни кад они доносе одлуке о себи, а у другим случајевима ми треба да одлучујемо за њих. (Нпр. није на деци да одлуче да ли су довољно зрела да преспавају код друга или другарице). За неке ствари су родитељи ти који имају ингеренцију да одлуче; а за неке друге ствари чак није ни потребно процењивати и доносити одлуку – одговор увек треба да буде „не”. Одређене ситуације су прилично дискутабилне по питању искушења: интимни састанци, одређена врсте плеса, непристојни филмови и слично. Наравно, често ће бити сиве зоне, ситуације у којима једно дете може да се адекватно снађе, а друго није у стању, међутим, поједине ситуације непримерене су под било којим околностима. Душа детета које има све петице у школи и редовно поспрема своју собу није ништа мање отпорна од душе друге деце када дође до ситуације емотивне или физичке узбуђености.

Штавише, наша деца нису једине особе у ситуацији када их пожуда обухвати. Они су у искушењу истовремено с другим особама које су ту укључене. Поверавање светости наше деце у руке другим особама (и поверавање светости друге деце у руке нашој сопственој деци) није безбедно – ни духовно ни физички. Уз тако бројне примере одраслих особа које нису у стању да добро управљају импулсима сопствене пожуде, не постоји ниједан разлог да помислимо да ће се наша деца с њом снаћи боље. Грех је бацити своју децу преко палубе у тако дубок океан искушења која постоје у многим ситуацијама између младића и девојака – у провалију из које је тешко испливати на сигурно.

Ако децу гурнемо у ситуације за које они нису довољно обучени да се у њима адекватно снађу, онда морамо бити свесни да ће бављење последицама тих грешака бити наша одговорност – овде на земљи и потенцијално у вечности. Док су наша деца још увек деца, то је наш а не њихов посао да одлучујемо која искушења ћемо допустити да парадирају пред њиховим лицима. Не можемо заштитити децу од свега, али није у реду према њима да то чак и не покушамо.

Ако сада у потпуности не поведемо родитељску бригу о деци док су још мали, мораћемо да се бавимо родитељством над њима (и над њиховом децом о којој они неће бити у стању да се у потпуности старају као родитељи) када израсту у немарне одрасле особе. Међутим, оног тренутка када постану одрасли, више нећемо моћи да у већој мери утичемо на њих. У том тренутку, њихове лабаве и немарне вредности биће део њихове природе, чврсто уграђене у њихове душе током две деценије живота када је требало боље водимо рачуна о њима.  Другим речима, они ће постати морално неодговорни услед сопственог избора, а не услед дечије незрелости. Треба о њима да водимо рачуна управо док пролазе кроз незрелост док су још мали, јер се тада и подразумева да су по природи незрели. У супротном, незрелост ће трајно бити утиснута у њихов карактер.

„Особа која не живи како Бог заповеда показује да не верује стварно у Бога.” Св.Климент Александријски

Када је у питању тема заштите невиности наше деце, ту у суштини имамо два задатка. Први, треба да их научимо хришћанској вери и моралности, и други, морамо да им помогнемо да се одбране од свега што је противно томе. То радимо тако што их штитимо од неморалних предлога којих ће неминовно бити свуда око њих, или бар колико је могуће. Ако наставимо да их васпитавамо на овај начин, тада дајемо њиховим драгоценим душама добру могућност да се боре за светост. Са адекватним родитељским руковођењем у младости, наша деца ће научити да живе у складу са својом вером, уместо да усвоје став толико учестао у друштву: да своју веру прилагођавају свом начину живота.

Још увек има деце, тинејџера и младих у свету који су чисти и чедни; немојте никада губити наду да је то могуће. Али ова чистота и чедност мора стално да се чува на један свестан и добровољан начин, а не пуком случајношћу, и да се чува неговањем светог страха од Бога пре него родитељским наметањем. Ако подстичемо децу да буду морална, али их при том не научимо да више преферирају да буду морални, они ће „бацити у канту” наш морал који одриче задовољство оног тренутка када ми окренемо леђа. Ако деца немају свесну жељу да буду чедна и беспрекорна пред Богом, а још увек некако успевају да не падну у блуд, не можемо претпоставити да ће то заувек остати тако. Ако су направила добре изборе произвољно, а не чврсте решености пред Господом да то тако чине, тада су у опасности да сваког тренутка направе грешку. Ако су такво обећање дали самима себи, тада се могу предомислити у сваком тренутку. Ако су такво обећање дали нама, могу се побунити кад год одлуче да су љути на нас, и да направе грешку коју никада неће моћи да врате као што је било. Може им бити опроштено, али се ствари не могу вратити никада као што су биле пре тога.

Обећање да се буде чист и неискварен мора бити дато Богу. Иначе, наша деца ће у неком тренутку изложена једном утицају, у следећем неком другом, па трећем – и биће одвучена у различитим правцима, а да никако не успеју да досегну сигурну луку. Ако неким случајем успеју да избегну грех, то не значи да су пуни врлина већ само да их је Бог, у својој љубави, поштедео. И ма шта неко тврдио или мислио, чедност која није свесно и намерно изабрана током адолесценције не чини особу толико срећном и радосног срца онолико колико је чини када је та особа свесно одабере и обећа да ће је чувати. Деца која проводе превише времена размишљајући, надајући се и јурећи прилике за неморалним искуствима излазе из детињства као хладна, отупела и исцрпљена – и спремна да се оклизну у грех у сваком тренутку. Наша деца нису истински хришћани ако су послушна Богу само зато што још увек нема довољно јаког искушења на њиховом путу. Да би били истински хришћани, Њему се морају покоравати добровољно и из љубави.

Ако смо и сами истински хришћани, неће нам бити тешко да подижемо децу која која ће такође волети и слушати Бога, чак и када дође до осетљивих питања као што су пожуда и искушење. Само онда када смо ми сами неодлучни по питању ствари у вези с нашом вером, и деца ће одрасти неодлучна у вези са својом. Добри Господ помоћи ће нашој деци у свим духовним борбама, чак и у оним најтежим – у ствари, посебно у тим најтежим – али она морају да затраже Његову помоћ. Морају да је траже, да је прихвате и да знају да се не боре против ње када стигне.

Искушења не би била искушења, ако не би нудила нешто пожељно. Да бисмо одгајили свету децу, само треба да их научимо да желе нешто боље од онога што нуде искушења.

 

…………………………………………………………………………………………………………………………………..

 РЕФЕРЕНЦЕ

1. Gerbner, G., Gross, L., Morgan, M., & Signorielli, N. (1986). Living with television: The dynamics of the cultivation process. In J. Bryant & D. Zillman (Eds.), Perspectives on Media Effects (pp. 17-40). Hilldale, NJ: Lawrence Erlbaum Associates, p. 17.

 

Аутор: Емилија Бачић-Тулевски

Превод: Јелена Петрановић (лектура: Сања Станковић)

Извор: Orthodox Writer

Портал „Православни Родитељ” захваљује Емилији Бачић-Тулевски на дозволи да преводимо њене изузетно драгоцене текстове.

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.