Portal „Toma“ (www.foma.ru) nastavlja s ciklusom članaka „Neka žive“, u okviru kojeg psiholozi govore o ženama na ivici abortusa i o realnim razlozima zbog kojih žele da prekinu trudnoću.
Prenosimo razgovor sa Albinom Aldošinom, psihologom iz psihološkog savetovališta za žene u gradu Šahtiju, Rostovska oblast.
Žene na ivici abortusa
Žene koje dolaze na predabortivne konsultacije smatraju, po pravilu, da su odluku o abortusu već donele. Od mene hoće da što pre dobiju potpis, tj. potvrdu da su prošle razgovor s psihologom. U tom smislu, govoreći naučnim jezikom, takvi klijenti su „nemotivisani“ – dolaze na konsultacije za koje zapravo nisu spremni.
Zatim, na pitanje o razlozima abortusa, skoro sto posto tih žena, ne ulazeći u pojedinosti, govori o tzv. „socijalnim“ razlozima. Često navode nedostatak novca i to što, na primer, „deci koju već imam treba priuštiti sve samo najbolje“. Tu su i razlozi nerazumevanja u porodici, nedostatak podrške („Ionako sve ja radim u porodici, ne treba mi još dece“), želja za napredovanjem u karijeri, neadekvatan uzrast za materinstvo itd.
Moj zadatak kao psihologa jeste da, pre svega, pokušam da uspostavim odnos poverenja sa ženom, da joj pomognem da razume šta ona zaista oseća i proživljava u tom trenutku svog života, da oslušne samu sebe i da na osnovu toga napravi sopstveni izbor.
Daću vam primer koji svakako nije redak, ali je veoma upečatljiv. S jednom devojkom uspela sam da uspostavim sledeću vrstu odnosa. Više se ne sećam konkretnih razloga koji su je naveli da donese takvu odluku, ali se sećam kako je bila zadivljena kada sam joj ponudila stručnu pomoć i rekla da bih pokušala da njenu situaciju razmotrim sa strane.
Devojka mi je potpuno iskreno i ozbiljno rekla: „A šta tu ima da se razmatra? Svi idu na abortuse i to je to. A zakon ih ne zabranjuje, profesionalni lekari ih obavljaju u posebnim bolnicama, a ja sam navikla da verujem autoritetu doktora, tim pre što je ona moja dobra poznanica! Kad sam došla kod nje na pregled, rekla mi je: ’Sve će biti u redu!’“. Zatim sam je upitala: „Recite mi, molim Vas, da li bi svakako otišli na abortus kada bi zakon to zabranjivao? Da li biste to možda uradili ilegalno, za novac?“ A ona mi je odgovorila: „Ma šta pričate! Ja sam osoba koja poštuje zakon!“
Potom sam saznala da joj doktorica koju poznaje nije ništa rekla o zdravstvenim posledicama abortusa, o komplikacijama koje mogu nastati kod žene kao odgovor na grubo mešanje u skladan rad organizma. Prosto neverovatno, ali ta devojka se tek na našim konsultacijama po prvi put zapitala i o moralnim aspektima tog problema.
Mislila je da je abortus prosta procedura, kao, na primer, popravka zuba, možda samo malo složenija… Mislila je da je to uobičajena lekarska usluga – ako se ta operacija tako često radi i pritom besplatno, a zakon je ne zabranjuje – onda nema nikakvih problema!
Danas imamo paradoks da aktiviste pokreta koji se bore protiv abortusa optužuju da navodno plaše ljude apelima da se sačuvaju životi nerođene dece. Međutim, u praksi vidimo da brojne devojke i žene (ponavljam da primer koji sam navela nije redak) ne znaju da je abortus strašan korak s kojeg nema povratka, koji ugrožava njihovo zdravlje, a nekad čak i život, i koji menja njihovu budućnost (i posle zahvata, žena je i dalje majka tog deteta).
Navešću vam još jedan čest slučaj. Ispred mene sedi žena koja već ima dvoje dece. Kažem joj: „Čestitam, vi ste majka troje predivnih mališana!“ Pominjući imena rođene dece, počinjem da joj govorim o detencetu u njenom stomaku, s kojim je došla kod mene, i dopunjujem svoj govor karakteristikama razvoja bebe u njenoj fazi trudnoće. Nju je to toliko pogodilo! Donekle došavši sebi, ona počinje da me ubeđuje da to još uvek nije dete, da su im na času biologije pokazivali sliku sa stadijumima razvitka embriona, a u fazi trudnoće u kojoj se ona nalazi – taj embrion je prosto „ribica“!
U situacijama neželjene trudnoće, primećujem sledeće – roditelji počinju da dehumanizuju dete. S druge strane, majka koja je želela dete odnosi se prema njemu od samog početka kao prema svom voljenom čedu, obraća mu se, razgovara s njim, miluje svoj stomak!
Ono što veoma plaši jeste potpuni nedostatak želje, nesposobnost čoveka da se zagleda duboko u svoju dušu, da pokuša da prepozna svoja istinska osećanja i prepozna sopstveni stav prema veštačkom prekidu trudnoće. Stereotip o „normalnosti“ abortusa dozvoljava ženama da posmatraju svoju trudnoću prosto kao jedan od problema, iz kojeg se mogu izbaviti. Ako kod žene postoje neke teškoće (bez obzira na to da li su umišljene ili stvarne) i ako ona ostane trudna, često se javlja tzv. „tunelsko razmišljanje“. Stvara se iluzija da će se posle abortusa sve okončati i sve doći na svoje pravo mesto… Takvo razmišljanje onemogućava ženi da samostalno stekne uvid u ceo spektar mogućnosti, koje ona zaista može iskoristiti.
Na osnovu iskustva, mogu reći da izlaz uvek postoji. Izbor da se sačuva život moguće je napraviti i u, reklo bi se, kritičnim situacijama. Međutim, u takvim slučajevima, ženi je nužno pružiti pomoć sa strane, a mi, psiholozi, pomažemo im da objektivno procene sopstvenu životnu situaciju i da osete da imaju podršku.
Jednom je kod mene na konsultacije došla mlada majka s troje dece. Za razliku od brojnih drugih, odmah je počela da gorko plače i da se žali: „Znam da sam ja majka i da je pod mojim srcem još jedno moje rođeno dete. Neću da moje dete pogine, neću da abortiram, nikada to nisam radila, ali nemam izbora!“
Ispričala mi je svoju životnu priču. Godinu dana ranije, zatrudnela je njena mlađa neudata sestra i majka ju je poslala na abortus. Međutim, sestra – moja pacijentkinja, rekla joj je: „Šta ti je! Ja imam troje dece i vidi koliko sam srećna! Ti ćeš s decom takođe biti srećna!“ Zatim je sestru primila u svoju porodicu. Sestre su živele složno, smenjivale se u kućnim poslovima i brizi o deci, a novac je donosio muž starije sestre. Sada, kad je moja pacijentkinja ostala trudna s četvrtim detetom, njen muž je izgubio posao i cela ta velika porodica našla se u kriznoj situaciji. „Nemam čime da nahranim decu!“, završila je svoju priču.
Naravno, pacijentkinju sam odmah uputila na socijalne aktivnosti našeg Centra,[1] koji može realno pomoći u takvoj situaciji. Već tog dana uzela je potrebne namirnice i dobila novac, koji je mužu bio potreban da bi prošao medicinski pregled radi zapošljavanja u jednom gradskom preduzeću. Čim je ta žena shvatila da izlaz zaista postoji, otišla je od mene s radošću i lakoćom u duši. Muž je uskoro našao novi posao.
Ispostavilo se da njihova porodica živi na privatnom imanju i da sestre mogu i žele da vode domaćinstvo. Parohijani našeg hrama poklonili su im nekoliko koza, što je umnogome rešilo problem prehrane dece – imali su domaćeg mleka, a to im je bila podrška i u finansijskom smislu. Zatim su napredovali i ustrojili veliko domaćinstvo. Stali su na noge, a sada već pomažu našim drugim štićenicima, kojima treba pomoć!
Ta žena je bez problema rodila četvrto dete. A nedavno – i peto. Devojčica koja se rodila posle naših konsultacija sada ima tri godine. Na krštenju smo joj poklonili kolica za lutke i lutku. S radošću trči po dvorištu i svima šapatom govori: „Tiše, detence spava!“ A kako su samo skupo plaćene te njene reči!
Izlaz je uvek moguće naći. Međutim, naravno, tu su pre svega potrebni prava ljubav i žrtva roditelja. A kada roditelji žrtvuju nešto da bi se rodilo dete – nastaje čudo. Ali nužna je i naša pomoć i podrška. Ako ćutimo, ako ne pružamo realnu pomoć – kakvi smo mi to hrišćani?
[1] Albina Aldošina je zamenik direktora samostalne nekomercijalne organizacije „Kompleks-centar socijalnih inicijativa Sveti pravedni Jovan Kronštatski“. Centar je osnovan po blagoslovu episkopa šahtinskog i milerovskog Simona i sprovodi deo socijalnih aktivnosti Šahtinske eparhije. U Centru se pomoć ukazuje i ženama u blagoslovenom stanju koje se nalaze u kriznim situacijama (prim. redakcije).
Razgovor s još jednim ruskim psihologom o istoj temi možete pročitati OVDE.
Autor: Darja Barinova
Prevod za pravoslavniroditelj.org: T. Ć.
Izvor: www.foma.ru
Ukoliko ste trudni i u dilemi ste da li da zadržite bebu, nudimo Vam mogućnost da porazgovarate sa psihologom – bilo uživo u savetovalištu u Beogradu, bilo preko Skajpa.
Ne ustručavajte se da zatražite psihološki razgovor – niko Vas neće pritiskati, osuđivati niti ubeđivati.
Jednostavno ćete dobiti priliku da Vas neko pažljivo i bez osuđivanja sasluša, kao i priliku da sa nekim podelite svoja osećanja i razmišljanja u ovako osetljivoj situaciji u kojoj ste se našli.
Za detaljnije informacije posetite sajt Pravoslavno-psihološkog savetovališta „Ima nade“:
Ne brinite za novac – ukoliko niste u mogućnosti da platite, razgovor će za Vas biti besplatan.
Savetovalište „Ima nade” nudi mogućnost besplatnog razgovora samo i isključivo osobama koje su trudne i premišljaju se da li da zadrže bebu, tako da je to potrebno navesti u pismu preko kontakt stranice na OVOM LINKU.
Komentari