Kako vaspitati hrišćanina? Šta učiniti da dete koje odraste ne ode od vere, da nauči da razlikuje dobro od zla i da svesno i slobodno bira dobro? Kako približiti detetu celomudrenost u uslovima savremenog društva? O toj temi se radi u razgovoru sa protojerejem Konstantinom Parhomenkom i njegovom suprugom, psihologom Jelisavetom Parhomenko. Razgovor preuzet iz knjige „Eto nasleđa od Gospoda. Baćuška i matuška o vaspitanju sopstvene dece“.
o. Konstantin:
Gospod je mudro sazdao čoveka, nema ničeg suvišnog, besmislenog, nepotrebnog u njegovom biću. Ovo se odnosi i na polnu energiju koja je prizvana da služi dostizanju najtesnijeg jedinstva, nežnosti i ljubavi među supružnicima; zahvaljujući njoj se rađaju deca.
Nakon grehovnog pada svi delovi ljudske prirode su se podvrgli određenim iskrivljenjima. Posebno se grešnom čoveku pomračio um i iskrivilo shvatanje zašto mu je Bog dao polnu privlačnost. Čovek je počeo da misli da je polna privlačnost data radi egoističkog zadovoljstva i mi znamo do kojih žalosnih posledica dovodi grehovno korišćenje ove energije. Znači da je neophodno pravilno koristiti, usmeriti njen smer u Bogom određenim okvirima.
Sva prirodna osećanja zahtevaju ozakonjenje, jer u protivnom mogu da se pokažu na bolestan, protivprirodan način. Na primer, mališan želi samostalnost i ne dobija je – ne treba da nas iznenađuje ukoliko tvrdoglavost i hirovitost postanu na dalje crte njegovog karaktera. Tako je i u vezi sa erotskim osećanjem: ono se normalno budi u adolescentskom uzrastu i ako želimo da dete nauči da se pravilno sa njim ophodi, potrebno je pre svega da se prizna normalnost, pravilnost ovog procesa. Neophodno je prihvatiti erotsku privlačnost kao pozitivnu, od Boga nam datu, silu. Mislim da je to polazna tačka od koje je neophodno početi polno vaspitanje naše dece. Tada je mnogo verovatnije da dete neće tražiti alternativnu informaciju ili eksperimentisati tamo gde su eksperimenti neumesni.
Pravilan, zdrav odnos prema pitanjima ljubavi i seksualnosti kod samih roditelja u velikoj meri garantuje spokojan odnos prema ovim pitanjima i kod dece. Znam dosta porodica u kojima deca potpuno prirodno, kao da se to samo po sebi podrazumeva, odbacuju sve antihrišćanske orijentire u međusobnim odnosima koje propagira masovna kultura. Oni prosto ne nalaze odjek u njihovim dušama, jer u njima već postoji pravilan model odnosa.
Jelisaveta:
Drugi važni momenat koji će pomoći našoj deci da izgrade pravilan odnos prema pitanjima polnosti jeste otvoren razgovor o ovim temama kod kuće. U savremenim uslovima je nerazumno zaobilaziti ova pitanja u svakodnevnim razgovorima, ostavljati ih samo za neke posebne trenutke kada će razgovor biti specijalno usmeren na njihovo razmatranje. Svejedno će se dete susretati sa njima u svakodnevnom životu: časopisi na kioscima, reklama na bilbordima, razgovori prolaznika, itd. Svako vreme u nekom smislu postavlja neke svoje norme, čak i za hrišćane. Mi ne živimo u 19. veku i meni se čini da ako su sve ove teme postale uobičajene za dete, da će ono biti zaštićeno od vulgarnosti i razvrata sa kojima će se susretati ne jednom. Bolje je i tako, jer ga zato neće šokirati fotografija koju je slučajno videlo, na primer. Svejedno tako nešto nije moguće izbeći.
o. Konstantin:
Ja takođe smatram da ako prema obnaženom ljudskom telu u porodici postoji celomudreni odnos, ako je obnažena priroda dostupna u knjigama, umetničkim albumima kod kuće, to će onda predstavljati zaštitu za decu protiv vulgarnosti i savremene razuzdane seksualnosti.
Naravno, neophodno je da nezdravom pokazivanju erotske energije bude suprotstavljeno normalno, a vulgarnom i izopačenom – lepo. Pored negativnih primera, neophodno je da postoje i pozitivni primeri. Možda je korisno posećivanje muzeja, likovnih galerija. Dete koje je naviklo da se nalazi među slikama i skulpturama koje često slikaju obnaženu prirodu, navikava da ima spokojan odnos prema telu, nago telo ne izaziva u njemu ni zaprepašćenje, niti nezdravo interesovanje.
Bilo bi dobro kada bi detetu bilo dovoljno da se radi biranja ispravnog smera u životu samo objasni sve lepo i pravilno. Međutim, u životu je ipak drugačije. I deca i odrasli često postupaju, rukovodeći se ne zaključcima razuma, već željama.
Sećate se kako je Apostol Pavle pisao: „Jer dobro, što hoću, ne činim…“ (Rim. 7:19). I dobro je ako se ove želje osveste, a tako ne biva uvek. Jako mnogo postupaka se učini od strane ljudi pod dejstvom stremljenja koje oni sami ne shvataju. Zato često ljudi deluju uprkos svakoj logici, svakom zdravom razumu.
Rasprostranjeni primer je devojčica koja je rasla bez oca i koja stremi da se uda što pre. Njoj je u mužu potreban otac. Ili rano počinje polni život, tražeći oca u partneru.
Jelisaveta:
Da, što su harmoničniji odnosi u porodici, to je dete zaštićenije od sličnih iracionalnih postupka.
Verujuće roditelje brine činjenica da savremena deca rano stupaju u polne odnose. Razumljivo je da se želi da se deca čuvaju do braka i da brak bude zreo i srećan. Međutim, poznato je da ljudi stupaju u intimne odnose ne uvek zato što duboko vole jedno drugo i čak zadovoljenje polne želje nije uvek osnovni razlog koji nagoni na ove odnose.
U telesnoj blizini mnogi traže duševnu bliskost, spasenje od osećanja usamljenosti, odbačenosti. U pitanju je naravno iluzija i one koji se nadaju da će na taj način da ispune nedostatak ljubavi i shvatanja očekuje razočarenje. Fizička blizina pri odsustvu duhovne obično samo pojačava osećanje usamljenosti.
Međutim, mnogima rukovodi želja da budu voljeni. To se tiče i ranih, nezrelih brakova: oni se često raspadaju jer ljudi u njima traže spasenje od svojih problema, između ostalog i od osećanja usamljenosti. Oni tako žele da se osete voljeni, da sve ostalo, između ostalog i ličnost supružnika idu u zadnji plan.
Od roditelja zavisi da li će se njihovo dete osećati usamljeno, nikome potrebno i zato stremiti da ispuni taj nedostatak ljubavi. Ako roditelji napajaju svoju decu ljubavlju – apsolutnom, bezuslovnom – onda će deca odrastati sa dubokim shvatanjem da je ono u ovom svetu potrebno, važno.
o. Konstantin:
Potrebno kome? Pre svega, Bogu. Ova deca će biti spokojna, sigurna u sebe, duševno bogata.
Ona će biti samodovoljna u dobrom smislu ove reči, to jest, neće zavisiti od drugih ljudi i biće u stanju da se rukovode u svojim postupcima zaključcima razuma, a ne motivima koje ni sami ne shvataju.
Jelisaveta:
Mnogo zavisi od toga koliko roditelji u vaspitanju podstiču dete da razume sebe, svoja osećanja i želje. Ako su roditelji umeli da vide i uvaže u detetu njegovu neponovljivu ličnost, a nisu zahtevali od njega ostvarenje svojih ambicija, ako su bili pažljivi prema njemu, slušali koje su njegove želje i molbe i samog ga učili da analizira svoje ponašanje, onda ono ne bi trebalo da ima problem sa shvatanjem sebe samoga. U protivnom, dete će zaista izuzetno malo znati o sebi, neće shvatati prema čemu ima sklonosti, kakvim talentima vlada, šta zapravo želi od života i ljubavi.
Čovek koji ne shvata sebe će praviti greške, verovatno između ostalog i u tako važnim pitanjima kao što su izbor profesije, izbor saputnika u životu. A greške u ovim pitanjima se suviše skupo plaćaju i od strane samog čoveka i od njegovih bliskih.
Važno je ne zaboravljati da je čovek duhovno i fizičko biće i da obe strane njegovog bića zahtevaju pažnju. Za verujućeg čoveka je važnija duhovna komponenta ljudske prirode, ali i telo igra veliku ulogu u uzajamnim odnosima sa svetom koji nas okružuje.
U određenim etapama života taktilna osećanja (potreba za dodirom) su važnija od gledanja i sluha. Na primer, kod malog deteta. Njemu je potrebna ne samo ljubav i prihvatanje, ne samo stimulusi za razvoj uma, već i telesni kontakt sa bliskima, pre svega sa majkom. To je važan momenat – detetu je potrebno da dobija nežnost na telesno opipljiv način: neophodno je ga pomaze, ljube, nose na rukama. Ako je ono vrlo uskraćeno u ovoj sferi, vrlo je verovatno da će pokušavati da na neki način ispuni nedostatak taktilnih osećanja čak u odraslom uzrastu. Polna bliskost je u naše vreme jedan od najjednostavnijih načina slične kompenzacije.
Ispostavlja se da mnogi stupaju u polne odnose stremeći da ispune ono što nisu dobili u detinjstvu od roditelja: ljubav i nežnost.
Jednom rečju, istinsku prevenciju ranih polnih odnosa kod deteta predstavlja pravilan odnos prema njemu u porodici gde se ono oseća voljenim uvaženim, gde dobija dovoljno pažnje i nežnosti koja se između ostalog pokazuje i telesno.
Najbolja prevencija poremećaja u seksualnom ponašanju je takođe postojanje ljubavi i uvažavanja u porodici. Harmonični odnosi među roditeljima i roditelja sa decom predstavljaju temelj pravilne polne orijentacije ličnosti koja odrasta. Problemi u odnosima deteta sa ocem, sa majkom, kao i postojanje neprestanih problema u odnosima roditelja, odražava se na detetu, postaje za njega psihička trauma.
Iako naravno, sve treba da ima razumne granice. Suvišni telesni kontakt majke sa adolescentom će biti neprirodan i povrediće normalan razvoj njegove ličnosti. Važno je da se sve čini u svoje vreme. Tako je dečaku vrlo važno da dobije dovoljnu količinu nežnosti u ranom uzrastu, jer će u starijem uzrastu on biti ograničeniji od devojčice koja uvek može da dođe kod mame u krevet.
Nijansi može biti mnogo, zato je mnogo lakše govoriti o pravilnim odnosima koji će doneti dobar plod. Roditelji treba da shvate da će odnose sa suprotnim polom deca graditi polazeći iz iskustva porodičnog života koji su imali u detinjstvu. Pritom se taj uticaj neće uvek pokazivati u nevoljnom oponašanju roditelju istog pola, on može imati i neočekivane i, na prvi pogled, nelogične posledice. Dakle, zašto praviti moguće prognoze, još jednom je bolje naglasiti koliko je važno za roditelje da produbljuju i usavršavaju svoje odnose. To naravno, nije uvek lako, ali je neophodno, jer se u porodici dete uči i međusobnim odnosima sa bliskim ljudima i pravilnom usmerenju erotske energije.
Dete treba da vidi međusobnu ljubav roditelja kao i uvažavanje jednog prema drugom. Loše je ako dete živi u atmosferi stalnih sukoba, još gore je ako postaje svedok hladnog međusobnog neprihvatanja supružnika. Takva situacija za dete je još traumatičnija pošto ono dobro oseća okolnosti, ali nije u stanju da shvati, objasni sebi ono što se događa.
Mi smo već govorili da roditelji neizostavno treba da prihvataju i vole u detetu Bogom stvorenu neponovljivu ličnost, a ne svoje predstave o tome kakvo dete treba da bude. Inače će se pojaviti velika verovatnoća da će dete živeti saglasno sa predstavama svojih roditelja, ali će ga pritom osećanje nezadovoljstva svojim životom pratiti stalno.
o. Konstantin:
Želeo bih da se vratim na praktične savete. Najčešće pitanje koje postavljaju roditelji adolescenata: šta i kojoj meri govoriti sa decom „o onome“?
Informaciju je neophodno davati dozirano, u skladu sa dečijim uzrastom. Nikada ne obmanjujući, ali i ne svaljujući na dete ono što ono samo, zbog uzrasta, nije u stanju da shvati i oseti. Neophodno je odgovarati na pitanja deteta i ne više od toga. To jest, ako mališan pita odakle dolaze deca, treba mu reći kako raste malo biće u maminom stomaku. Najverovatnije je da će dečije itneresovanje time biti potpuno zadovoljeno i ono još neće sazreti do pitanja: „A kako izlazi odatle?“ Isto tako nema potrebe da se u svim detaljima govori o ulozi tate u pojavi mališana, dovoljno je objasniti da se deca pojavljuju u maminom stomaku samo onda kada to žele i muškarac i žena.
Jelisaveta:
Punu informaciju o uređenosti muškog i ženskog organizma i začeća trebalo bi otkriti u ranoj adolescenciji, to jest, kada u telu deteta počinje da se budi polno osećanje. Tada dete može ne samo da shvati, već i da prihvati ova znanja. Sve dok informacije koje se tiču polnih odnosa izlaze van granica iskustva deteta (pod iskustvom mislim na buđenje erotske privlačnosti), oni ostaju za njega apstraktni, šta više, čine mu se vrlo čudnim, a ponašanje odraslih, u najboljem slučaju, nekako glupo.
Zapravo, u takvom svetlu se može predstaviti svaki naš fiziološki postupak, ako pogledamo na njega sa strane, udaljujući se od njegove uobičajnosti. Pa, zar ne radimo čudne stvari prilikom uzimanja hrane: žvakanje, gutanje, procesi varenja hrane? Druga stvar je što potreba za hranom postoji uvek i zato se ti procesi čine običnim i potpuno korisnim. Ne govorim sada o tome da sve čisto telesno, otrgnuto od duševnog života postaje ružno. To isto uzimanje hrane, ako se pretvara u cilj sam po sebi izgleda vrlo neprijatno. Potreba i navika mnogo znače za prihvatanje telesnih funkcija. Nije za čuđenje što detetu do određenog uzrasta u našoj kulturi može biti teško da prihvati informaciju o polnim odnosima u punoj meri.
Međutim, ono što smo iznad navelipredstavlja teoriju, a u praksi život često stavlja pred nas neočekivane zadatke. Sećam se kako me je mama osmogodišnje devojčice pitala da li je potrebno da govori ćerki o seksu i na koji način. U pitanju je bila inicijativa devojčice koja je naišla na ova pitanja u školu. U takvim situacijama se ne treba sklanjati, potrebno je odgovoriti. Opet teoretski je tako, ali je ipak kod mene ostala nesigurnost. Jedna od naših ćerki je bila tog uzrasta i sumnjala sam da li bi joj bila korisna potpuna informacija na tu temu. Pošto je ona učila u vanrednoj školi, nadala sam se da neću rešavati ovo pitanje. Međutim, dok sam se nalazila u filosofskim razmišljanjima o tome šta i i u kom je uzrastu korisno znati, naša ćerka je postavila pitanje iznenada. Jedno veče je sela kod nas na krevet i odlučno počela sa svojim karakterističnim: „Znate šta, roditelji…“, ali je nastavak bio jako neobičan: „K. mi je rekla da…“ i dalje je sledio detaljan opis polnog akta. „Nisam joj poverovala. To nije istina?“, pitala je ona.
Mi nismo čistunci ali smo bili ošamućeni i u prvom trenutku nismo znali šta da odgovorimo. Opis „procesa“ je bio ispravan. I istovremeno tamo nije bilo istine jer ako iz intimnih odnosa izuzmemo dimenziju ljubavi, nežnosti, žrtvenosti i pretvorimo ga samo u manipulaciju, u skup mehaničkih postupaka, to će biti bilo šta samo ne ono što treba da bude.
Izbora više nismo imali i potrudili smo se da ispričamo sve maksimalno detaljno, ispunivši, razume se, život tela životom duha. „Pa, dobro“, rezimirala je ćerka, „tako kako vi govorite, to i nije ništa posebno“. Na šta smo joj odgovorili da joj mnoge stvari nisu još uvek jasne zbog urasta, ali će ih vremenom videti u potpunom drugom svetlu.
Mnogo puta od tada sam zahvaljivala Bogu što se sve dogodilo tada i na takav način. Osmislivši informaciju, ona je izgradila pravilan, zreli odnos prema ovim pitanjima, bez senke cinizma i istovremeno težnje koja je karakteristična za sve zabranjeno, skriveno. Do vremena adolescencije sva ova pitanja su za nju postala razumljiva i prirodna. Nakon toga smo prestali da zaobilazimo ove teme u našem kontaktu, često smo ih se doticali u toku razgovora na tu ili drugu temu.
Ne iznosim naše iskustvo kao jedino pravilno. Sigurno je da bi se o svemu moglo govoriti i kasnije. Međutim, kao prvo, najbolje je pomoći u osmišljavanju svih pojava telesnog života u uzrastu manje hirovitosti. Kao drugo, dobro je da se, kada se u organizmu deteta dešavaju promene i kada je interesovanje za ove teme prirodno, to ne podgreva novinom ili, šta više, tajnovitošću.
U uslovima savremenog života neophodno je biti posebno budan. Dobro je što je ćerka odmah došla po objašnjenje do nas inače bi informacija u tom vidu u kome je došla do nje, prelazeći od jednog deteta do drugog, mogla da joj nanese duševnu traumu.
Autor: protojerej Konstantin Parhomenko i psiholog Jelisaveta Parhomenko
Prevod za PravoslavniRoditelj.org: Stanoje Stanković
Ruski izvor: Foma.ru
Komentari