Tekst koji je pred vama je pisala matuška (žena sveštenika) Jelena Fetisova. Redak tekst u pravoslavnom miljeu koji otvara jednu važnu temu vezanu za pravoslavno majčinstvo, a to je – neophodnost da pravoslavna žena i majka nađe vremena za neki kreativan ili drugi ispunjavajući rad. U tekstu se pominje pre svega stvaralački i umetnički rad, ali se misli na svako aktivno korišćenje Bogom danih talanata, a ne njihovo zakopavanje i posledično narastanje dubinskog unutrašnjeg nezadovoljstva u ženi.
Floskula „naći vremena za sebe” nama, pravoslavnim majkama, često zvuči negativno i egocentrično, poput promašenih modela žena, ženstvenosti i porodičnosti kakvi se nude u serijama poput „Seks i grad” i sličnim. Grize nas savest pri pomisli da nam je neophodno da imamo vremena za sebe, za neki rad koji naše misli i talente uključuje i u nešto drugo izvan uloge majke koja brine o deci, žene i stuba porodice. Pravoslavne žene posebno upadaju u klopku da imati vremena za sebe podrazumeva egocentričnost, samoživost i sebičnost – osobine koje nisu dostojne hrišćanki.
U kakva teška stanja mogu upadati pravoslavne majke s više dece zbog takvog stava – to samo one znaju.
Na tu temu iskreno, povremeno duhovito i vrlo otvoreno piše upravo Jelena Fetisova – žena jednog ruskog sveštenika.
Pravoslavne majke koje sebe prepoznaju u ovom tekstu i žele da iskoriste svoje talente – mogu nam se javiti na stranici kontakt i uzeti učešća u uređivanju ovog sajta, pisanju svojih kolumni, bloga, dnevnika i drugih projekata koje iznutra prepoznaju kao nešto što im osvežava duhovne snage a u skladu je s našom spasavajućom pravoslavnom verom.
Redakcija sajta Pravoslavni roditelj
Gde i kako majke da nađu vremena za stvaralaštvo?
Prilično često se čuje pitanje: kako majka s malom decom može naći vremena za neki kreativni rad? Da budem poštena, smešno je s moje strane da dajem neke praktične savete jer je s mojim „tajm-menadžmentom” prilično jadna situacija. Ali zato dobro znam šta se događa s vremenom koje „ne trošim” na kreativnost.
Dakle, oko čega se mlade mame, posebno verujuće, često spotiču?
Počinju sebe da prekorevaju: eto, kako možeš da oduzimaš vreme od deteta i trošiš ga na „baktanje” s bojama, dirkama, muzičkim instrumentima ili nečim sličnim? Žena se spasava rađanjem, a ne „stvaralačkim samoostvarivanjem”! I zato se treba smiriti, ući u kuhinju i ne prilaziti slikarskom štafelaju, a tim pre, kompjuteru…
Za svoje, ne isuviše dugo materinsko iskustvo nekoliko puta sam „zavšavala” sa stvaralačkim radom: napuštala sam lokalne novine, prekidala rad u studentskim novinama, nisam na vreme pisala tekstove za kolumnu, planirajući da ću „od ponedeljka započeti novi život” i noću kuvati supu, a ne pisati tekstove.
Šta mislite, da li sam dobijala obilje slobodnog vremena za bolju negu dece i generalno spremanje kuće? Eh, da je tako!
Ne, prvih par dana sam zaista pokušavala da uđem u ulogu „idealne žene”: od jutra bih ranije počela da spremam kuhinju, čitala bih deci knjige dva puta duže nego obično i pravila smele kulinarske recepte. Ali zatim…
Zatim se ispostavilo da mera emocionalne uključenosti u svakodnevicu šerpi i pelena ima svoju granicu iza koje pucaš: ideš da „popiješ čaj” čitavih 40 minuta, uz internet. Jelo pripremaš dva puta duže mešajući pritom so, šećer i deterdžent za sudove. Spremaš decu u šetnju uz viku i besmisleno odugovlačenje. Opet piješ čaj – i opet uz internet. Kada staviš decu na spavanje, ne pišeš ništa – i uopšteno malo šta radiš. Petljaš se sa sudovima duže od uobičajenog, opet ideš na internet, brbljaš s mužem i po tri sata… I ujutru se budiš nervozna jer ništa nisi uradila.
Stvaralaštvo u malim porcijama ne oduzima vreme za decu – ono prosto dozvoljava mami da ne ubije ono vreme koje će inače biti potrošeno uzalud. To jest, pitanje kako pronaći vreme za stvaralaštvo zapravo je pitanje o tome kako najbolje koristiti vreme koje si ti i onako već odavno pronašla za čaj, glupava lutanja po internetu i lenjivo razvlačenje po stanu tokom spremanja kuće koje se oteglo.
Da li je ipak moguće nekako se sabrati i to „prazno” vreme ne trošiti na čaj, ali ni na „stvaralako samougađanje” kakvim nam se ono ponekada čini, već na nešto korisno?
Pokušala sam da se opametim i da umesto „beskorisnog pisanija” noću, ustanem ujutro ranije da bih dodatna dva sata koristila za sređivanje stana i stvaralački razvoj dece. Bojila sam zidove i sve što bi mi palo pod ruku u dečijoj sobi kao i u dvorištu. Deca su zaista imala priliku da pomalo učestvuju u tim bahanalijama entuzijazma. Međutim, kada sam obojila sto u dečijoj sobi u kombinaciju sive i narandžaste i naslikala kamilice na fasadi naše zgrade, muž mi je rekao:
„Znaš šta… bolje je da pišeš tekstove, ovako ćemo komšije da uvredimo”.
Avaj, kreativno angažovanje nije nešto čime se možemo ili ne moramo baviti po svojoj želji. Stvaralaštvo predstavlja način postojanja koji je čovek dobio od Tvorca u trenutku stvaranja. Naša duša je po prirodi stvaralačka. To ne znači da smo svi redom prizvani da pišemo stihove i da se bavimo slikanjem – mi sami prirodno stvaralački živimo svaki trenutak života, periodično stvarajući makar novu maršrutu šetnje s decom ili raspored na polici u kupatilu.
Srećne su mame čije se potrebe za stvaralaštvom u potpunosti ostvaruju u režimu ispunjavanja porodičnih obaveza. Ja, na primer, poznajem ženu koja je do rođenja petog deteta postala pravi umetnik u pripremi kolača: njena deca povremeno dobijaju na poklon torte s lavovima, junacima od palačinki i različitim životinjama, a muž koji je muzičar – piroške u obliku gitare. Neko se ostvaruje u pedagoškom stvaralaštvu, smišlja predivne igre za svoju decu, neko pravi domaće priredbe, smišlja smešne pesmice…
Ali dešava se da je ovo malo. Ili se događa da osoba nije u stanju da se istog trena prestroji i shvati kako da na novi način ostvari neki umetnički talenat u uslovima kada porodica poraste. Najjednostavnija i najočiglednija se čini varijanta „A” – zakopati talente.
Međutim, dar stvaralaštva koji čovek – makar i iz najplemenitijih motiva – prestane da neguje i preobražava, ne nestaje već se krivi, degradira, postepeno deformišući i život svog vlasnika.
Sve češće mislim da takve banalne i tužne stvari kao što su porodične prepirke tipa: „Tvoja mama me je tako pogledala…”, „Tvoj muž mi je to rekao tim tonom…” – predstavljaju tipične primere kada ljudi unakažuju sopstvene stvaralačke sposobnosti. Mašta koja radi „na prazno”, neiskorišćeni talenat pisca, glumca ili scenariste – eto šta stoji iza beskonačnog stremljenja žene da pretvori svoj život u melodramu, a muškarca – u herojsku tragediju.
A koliko otrova izlivaju na glave sopstvene dece roditelji sa neostvarenim željama koje su zakopane negde tamo, u dalekoj mladosti! Najgore je ako su bile zakopane „radi dece” – o, deco, čuvajte se! Podsetiće vas na to…
Sigurnije je ne zakopavati. Ni dar stvaralaštva radi dece, ni decu radi stvaralaštva.
Da, dok su deca mala, majka ne može u punoj meri da se okrene umetnosti ili pisanju, ali to se i ne traži.
Nedavno sam sa užasom shvatila da se događaj, koji pamtim kao „jučerašnji”, dogodio pre 14 godina. Četrnaest godina je kao jedan tren! Znači, kroz takav jedan „tren” moja starija ćerka će imati dvadeset godina, a neko od vaše dece će već ući u brak i otići da živi u drugi grad. I tada će vremena da se stvara biti na pretek – samo da poremećeni odnosi s bližnjima ne ubiju i želju za stvaralaštvom!
Dakle, bližnji su na prvom mestu, ali je neophodno odvojiti i neki makar mali predah za svoju profesiju ili hobi koji bi osvežavao duševne snage, podržavao stvaralački duh, dišući kojim će žena postepeno navići da stvaralački osmišljava i proste svakodnevne stvari kao što su sakupljanje igračaka s decom, pripremanje doručka i pripremanje za šetnje. Par sati uveče za tekst, jedna slika mesečno, naslikana u šest ujutru dok svi spavaju, jedna pesma u šest meseci – makar nešto što će čuvati punoću života i duševnu ravnotežu.
A vreme nije potrebno tražiti – možemo jednostavno koristiti vreme tokom kojeg „surfujemo” po internetu prikrivajući uninije zbog sopstvene nerealizovanosti ili tokom kojeg se prepiremo s bližnjima.
Autor: Jelena Fetisova, matuška (žena sveštenika)
Prevod: Stanoje Stanković
Izvor: Pravoslavie.ru
Komentari