Kako treba deca da poste

Kako treba deca da poste

Tekst „Kako deca treba da poste” za Svetosavsko zvonce priređen je prema tekstu Preosvećenog Episkopa hvostanskog G. Atanasija (Rakite) iz „Praktične veronauke”, odnosno 33 pitanja i odgovora objavljivanih u „Pravoslavlju”.

Neki kažu da deca ne treba da poste sredom i petkom i u dane četiri višednevna posta sve do svoje treće ili sedme todine života. Drugi govore da deca mogu biti razrešena tih posnih dana samo na beli mrs (mleko, jaja, sir). Šta je od ovoga ispravno i da li deca treba da poste kao i odrasli hrišćani?

Odgovor na pomenuto pitanje (ili pitanja) ne može biti zasnovan na svetim Kanonima, jer nema nijednog Kanona koji izričito propisuje kako bi deca trebalo da poste.

Deca ne poste i nemaju potrebe da poste KAO odrasli hrišćani. Zato što još ne poseduju grehe, strasti i navike, koje se postom smiruju i zbog kojih je post od Boga zapoveđen, a od svete Crkve ustanovljen i propisan.

Ovo ne znači da su deca potpuno oslobođena posta, i da uopšte ne treba da poste.

Kako će deca postiti i koliko, zavisi od pobožnosti i vere njihovih roditelja. A tu zaista treba imati mnogo mudrosti i rasuđivanja da se ne ogrešimo ni o telesne ni o duhovne potrebe svoga deteta.

Umesno je takođe postaviti pitanje: do kada je „dete” dete? Svima je poznato da dečije doba ima više faza razvoja kroz koje dete prolazi. Ono je najpre – odojče. Zatim dolazi rano detinjstvo (od 2. do 3. godine), pa je dete predškolskog uzrasta, zatim je đak – osnovac, pa tako dalje, do dečaštva i puberteta.

Za neke roditelje njihovo je dete „dete” sve dok ne odsluži vojsku, pa i kasnije. Očigledno, ne može se na sve ove faze „detinjstva” primeniti isti princip u pogledu posta.

U rešavanju toga pitanja, postoje dve krajnosti kojima su roditelji, bar kod nas Srba, često skloni. Ili će nametnuti detetu od ranog detinjstva strogi post (kao što i sami drže), ili će ga „štedeti” od posta čak do njegovog punoletstva, pa često i dalje. I jedno i drugo je štetno po dete i pogubno za njegov duhovni život.

U prvom slučaju, kada se detetu nameće preterani post u ranom detinjstvu, to kod njega može izazvati odvratnost i odbojnost prema postu.

S druge pak strane, ko se odmalena ne navikne ni malo da posti i ne shvati razliku među danima, taj će se teško ikada u životu priviknuti na post i primorati sebe na uzdržanje, što je isto tako pogubno. Izbeći obe ove krajnosti, zaista je prava umetnost.

 

Mnoge majke donose dvomesečne bebe na pričest, pa dalje kroz svo njihovo detinjstvo. Dete tog jutra, normalno bude podojeno, ali to nikakva smetnja nije za njegovo sjedinjenje sa Gospodom u Svetoj tajni pričešća. I tako, dete odrasta u hramu Božjem, telesno odgajano na majčinim grudima, a duhovno na svetoj Čaši. Ono se od prvih dana navikava na hramovni ambijent, svetlost voštanica, miris tamjana, svešteničku odeždu (i bradu), te uzrastajući, u hramu se počinje osećati prijatno kao u domu oca svoga.

Roditelji koji brinu o duhovnom životu svoje dece neće čekati da dete potpuno odraste pa da ga počnu privikavati na post. Oni to počinju postepeno, od 3–4. godine detinjeg uzrasta. Ne zato što je detetu u tim ranim godinama post potreban, u smislu kao odraslima, nego radi privikavanja, da odmalena počnu da razlikuju da nisu svi dani isti u pogledu hrane, što će im ostati kao besceno blago celog života. Što važi za post, važi i za Svetu tajnu ispovesti i pokajanja.

Po učenju Crkve, dete do sedme godine nema greha (tj. ne uračunavaju mu se gresi). Kod braće Grka i Rusa, roditelji privode decu od 4–5 godina svešteniku na „ispovest”, opet ne zbog njihovih grehova, nego da se od malena priviknu na jednu svetu i neophodnu hrišćansku dužnost, bez koje, kada odrastu, nema napretka u duhovnom životu. A ujedno i da uspostave poverenje i slobodu u opštenju sa sveštenikom – duhovnikom.

Zaista, oni roditelji koji se trude da žive po zapovestima Božjim, koji se trude na svome ličnom spasenju, pod rukovodstvom iskusnog duhovnika, umeće da nađu pravi izraz i zlatnu sredinu i u pogledu svoje dece, njihovog posta, pričešća i Svete tajne pokajanja i ispovesti.

 

Preuzeto iz: „Svetosavskog zvonca” br. 9/2011. , Manastir Klisina

 

 

3 komentara

  1. Pomaže Bog!
    Poštovani, sviđa mi se vaš sajt na koji sam danas naišla, i kao roditelju i kao prosvetnom radniku a pre svega kao verujućoj ženi.
    Ono što mi je zasmetalo čitajući ovaj tekst je netačnost podataka o autoru gornjeg teksta. Naime „Praktičnu veronauku“ je napisao vladika Artemije a ne episkop Atanasije (Rakita). Nadam se da je u pitanju nenamerna greška.
    Pozdrav i svako dobro.

    • Pravoslavni Roditelj - urednik says:

      Bog pomogo, sestro Ljiljana,
      Praštajte na zakasnelom odgovoru.
      Hvala Vam na lepim rečima o našem sajtu, zaista se trudimo u meri u kojoj nam slobodno vreme dozvoljava da postavljamo pažljivo odabrane materijale.

      Što se tiče Vašeg komentara za „Praktičnu Veronauku“ – mi smo ovaj tekst u celosti preuzeli iz Svetosavskog Zvonceta, gde je , kako oni sami kažu u prvoj rečenici ovog teksta, u pitanju rubrika u časopisu „Pravoslavlje“ koja se isto zove kao i pomenuta knjiga, odnosno 33 pitanja i odgovora objavljivanih u „Pravoslavlju“ koje je pisao, po svemu sudeći, zaista vladika Atanasije Rakita.

      Ako pronađete da je drugačije, i da se ovaj tekst zaista nalazi u knjizi „Praktična veronauka“ v.Artemija, molimo Vas da nam se javite da ispravimo grešku.

      Svako dobro,
      PravoslavniRoditelj.org

  2. Aleksandra says:

    Hvala Vam sto nas ucite I kroza ovaj na sve koristan sajt. Hvala Bogu I svima koji rade na njemu !
    Svako dobro od Boga.

    Aleksandra

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.