Sredinom devedesetih moju pažnju je privukao i potresao jedan, blago rečeno, čudni događaj. U novinama sam pročitao da u jednoj od australijskih pustinja živi muškarac koji je kao cilj svog života postavio ništa drugo nego da lišava nevinosti što je moguće veći broj devojaka. To da neki lud čovek izfantazira da sebe okiti takvim „trofejima“ možda i nije toliko iznenađujuće; međutim, poražavajuća činjenica je to da su tog čoveka shvatili ozbiljno! Stotine devojaka iz Evrope i Amerike, čuvši za „pustinjaka“ pohitale su, ne žaleći truda, na drugi kraj sveta da bi se „oslobodile“ svoje devstvenosti na takav ekscentričan način.
Nisam bio toliko potresen čak i kada sam čuo za samoubistvo članova sekte Džima Džonsa. I zaista, gorepomenuti slučaj je takvo isto svojevrsno „grupno samoubistvo“. Apsurdnost ove vesti je potpuno prevazilazila sve što sam imao prilike da čujem bilo kada ranije.
Moja nedoumica se razjasnila kroz nekoliko dana, kada sam iznenada shvatio da te devojke, u trenutku kada su odlazile ka Australiji, faktički već više nisu bile istinske devstvenice u duhovnom smislu te reči. Njihova nevinost bila je samo somatska ili biološka – to jest nepotpuna, jer nije bila spojena sa makar najmanjim osećanjem stida, osećanjem neporočnosti svoje duše i tela. Venac telesne nevinosti, njen oklop i neoboriva stena jeste duševna nevinost, duševna devstvenost.
Ovo vidimo iz činjenice da se jedino za ljude koristi reč „devstvo“ upravo zato što oni imaju razumnu dušu, sazdanu po obrazu i podobiju Božijem. Kada se radi o životinjama, ne nailazimo na taj termin iako se, naravno, i kod njih može govoriti o prvim odnosim sparivanja.
Mi ne znamo kada su te devojke bile lišene devstvenosti. Možda ni one same ne bi mogle tačno da odrede taj trenutak. Devstvenost je kod njih nestajala kao voda, koja kap po kap curi kroz pukotinu suda; kada su gledale filmove sa kojima su ih upoznavali od najranijeg detinjstva; ili su listale ženske časopise tipa „Bravo“ i „Kosmopoliten“ i hiljade drugih, njima sličnih; ili kada su se u njihovom prisustvu ponavljale dvosmislene šale koje su kod njih izazivale na početku stidljivo rumenilo i ćutljivu zbunjenost.
A možda je devstvenost uništena nepristojnim dodirima, bludnim pomislima koje su malo-pomalo preuzele vlast nad njihovim umom? Ili ko zna kakvim izopačenostima koje prolazna moda i neumorni psiholozi preporučuju za očuvanje (tobož!) devstvenosti i prevencije polno prenosivih bolesti.
Važnije je to da se na kraju krajeva sasud njihove duše pokazao kao odavno opustošen i da im čak ni na um nije dolazila misao da je telesna devstvenost suštinski važna za početak bračnog života, pa i za postojanje same porodice. Devstvenost je takav dar prinesen suprugu koji više od svega ima moć da sačuva porodicu i postane zalog srećnog života bračnog para.
Nevinost predstavlja najveći životni resurs deteta
Ne bismo počeli da govorimo o sličnim stvarima, tako neprijatnim za čuti i teškim za dušu da se potpuno otvoreno u poslednje vreme nije pokazalo u kolikoj meri našoj deci preti opasnost od gubitka nevinosti. Možda je to danas jedan od najvećih problema sveta u kome živimo i iz koga ističe mnoštvo drugih. Deci se krade detinjstvo još pre nego što ona uspeju da mu se obraduju, pre nego što mogu da se utvrde u dobru i istini. Za mnoštvo odraslih, ogrezlih u bitisanju ispunjenom nečistotom i grehom to nema nikakav značaj. Međutim, nevinost predstavlja najveći životni resurs za dete, pa i za čoveka uopšte.
Nevinošću se hrani lepota deteta, nevinost se odražava u dečijim očima ispunjenim života, očima koje gledaju na svet sa čistotom i zadivljenošću. Iz nje proističe i smelost da se ide u susret životu, svedoči istina i bori za nju. Nevinost je materijal iz koga se i na kome se gradi naše dostojanstvo, ona predstavlja unutrašnju silu koja pokreće svako dobro delo u ovom svetu.
Nevinost je ono što osenjuje vazduh uma na koji silazi svetlost znanja, blagodat Duha Svetoga jer njome (nevinošću) čovek postaje sličan anđelima.
Pribegavam metaforama jer se na drugi način jedva može opisati bogatstvo i lepota te ogromne riznice duše koju čovek dobija na rođenju. Ako pak počnemo da razmišljamo i logički, jasno je da nevinost predstavlja garanciju za jači imunitet i za sposobnost uma da dublje misli, za samo vaspitanje – sve to jer se nevinošću uslovljava unutrašnji svet sa kojim je sve povezano.
No bez obzira što nevinost ima tako ogroman značaj, kod nas sve manje pažnje se obraća prema zaštiti i negovanju čistote kod dece. Umesto toga, mi se brinemo o svemu drugom, često do granice fanatizma: na vreme ih vakcinišemo čak i ako smo čuli da vakcine u nekim slučajevima mogu da predstavljaju opasnost za njihovo zdravlje, dajemo im jake antibiotike čak i uz rizik da im nanesemo nepopravljivi udar za njihov imunitet; kupujemo im odeću, stvari, sladosti i sva mala zadovoljstva sa mišlju – „da imaju sve što mi nismo imali“ – ove reči se kao pevušenje mogu čuti u ustima generacija koje su živele za vreme komunista.
Ne branimo im da gledaju televiziju, štaviše, dogovaramo se sa njima koje će programe gledati. Bez kompjutera ih već nikako ne možeš ostaviti, on se čak i u školi traži, i sada im čak ne možeš odreći ni video igrice od kojih možeš sa uma da siđeš! Za školu im kupujemo najmoderniji mobilni telefon, a ako imamo mogućnosti onda i smart telefon sa internetom.
A ko od nas misli o nevinosti dece? Ko od nas žrtvuje makar dva dinara ili dva sata vremena mesečno za zaštitu nevinosti mališana koji sami sebe ne znaju da odbrane, pa ne znaju uopšte kako i zbog čega to raditi? Ranije su roditelji davali svoj život da bi sačuvali čistotu dece i nevinost devojčica. Danas u najboljem slučaju izlažemo riziku svoje zdravlje nalazeći se u neprestanom stresu jer pokušavamo da svojim sinovima i kćerima obezbedimo najviši životni standard, karijeru i budućnost.
Međutim, kakva budućnost očekuje decu koja se lišavaju nevinosti još pre kraja gimnazije i srednje škole? Kada im je pogled izgubljen, um usmeren na svakojake nezdrave želje, kada su već oskvrnili svoja tela i duše i više ne žele da formiraju porodicu i rađaju decu, kada više ne veruju da postoji ljubav?
Hajde da svi makar malo učestvujemo u spasenju nevinosti naše dece
Svaki roditelj oseća trepet kada njegovo dete prvi put kreće u školu. Raduješ se što eto, sada i on prelazi školski prag. I to je normalno. Ali evo šta čujem od svojih prijatelja: već u prvom razredu deca od svojih vršnjaka, sa kojima se druže u školi uče da što je moguće češće izgovaraju reč „seks“ (škola je u centru Bukurešta). Drugi prijatelj mi govori da je njegov mališan u drugom razredu sa zaprepašćenošću prisustvovao sceni kada se devojčica iz njegovog razreda na rekreativnoj nastavi skinula da bi „vodila ljubav“ sa drugim dečakom. Ona ga je čak i jurila, jer se mališan, kada je video, uplašio i počeo da beži. Na kraju se devojčica zaustavila na sledećem: zamolila je svoju drugaricu da je slika golu i zatim poklonila fotografiju pomenutom dečaku.
U susretu sa čitaocima u jednom od gradova u samom srcu Bukovine, tom zaista bajkovitom kraju, čuo sam da su tamo mališani zavisni od kompjuterskih igrica i da gledaju porno filmove već od petog razreda. Slično su mi govorili i u jednoj od najboljih škola u prestonici.
Takođe su nam poznati i apeli majki čije ćerke u srednjim školama kao što je „Dinu Lipati“ u Bukureštu u pravom smislu te reči pokušavaju seksualno da iskoriste vršnjaci. U hodnicama škole deca se bave gledanjem pornografskih filmova na tabletima, a toaleti u mnogim rumunskim školama su postali gori od pređašnjih domova tolerancije gde su se ipak poštovali zakoni prirode u vezi sa telesnim sjedinjavanjem između muškarca i žene.
Zar mi ne znamo za ovo? Ili smo se već pomirili sa mišlju da ne možemo ništa da uradimo i da nam ostaje samo jedno – da sa užasom prisustvujemo dok nam otimaju duše naše dece i uništavaju im život?! Da li smo uradili makar nešto da bismo se suprotstavili onome što se neumitno nadvija nad nama? Zar smo jedino u stanju da predlažemo našoj deci „sve ono što mi sami nismo imali“? Jer iako smo i mi živeli „u komunizmu“ ništa od ovih gadosti nije oskrnavilo naše detinjstvo!
Počinjemo crkvenu godinu sa ovim razmišljanjima, proniknutim ogromnim duševnim bolom – koju dele, uvereni smo, mnogi roditelji, da bismo vas pozvali: hajde da objavimo i svi mi, koji činimo Pravoslavnu Porodicu, da je ovo Godina borbe za zaštitu nevinosti naše dece. I ne samo da objavimo, već da se i priključimo ovoj borbi u velikom broju.
Očekujemo dakle na adresu elektronske pošte vaše predloge i projekte u kojima bismo mogli svi zajedno da radimo – i da svaki dan makar malo učestvujemo u zaštiti nevinosti naše dece. Na kraju krajeva, roditelji zajedno sa bakama i dekama još uvek čine većinu u našoj zemlji i jedino nam haos, koji se posebno širi pomoću medija, sugeriše osećanje bespomoćnosti: eto, „ne može ništa više da se uradi“. Čak ako bismo makar nekoliko časova mesečno lišili sebe te lažljive medijske sirene dobili bismo mnogo više – u najmanju ruku, hrabrost i nadu da se sve još može izmeniti!
Čim je Bog Koji u Svojim rukama drži ceo svet, Sam poslao Sina Svog da žrtvuje Sebe iz ljubavi prema čoveku, znači da možemo biti uvereni da će nam On pomoći da učinimo nešto za svoju decu i za svet u kome živimo.
Autor: Virdžil Georgiju
Prevod: Stanoje Stanković
Izvor: Pravoslavie.ru
Komentari