Abortus je kao levak – obećava da će rešiti sve probleme odjednom. Stoga je žena pod velikim pritiskom da odabere abortus pre nego usvajanje ili roditeljstvo.
U vreme kada se vodio slučaj Rou protiv Vejda, bila sam na koledžu – hipi studentkinja i feministkinja koja je bila protiv rata i volela Majku zemlju. Tog januara zamrzla sam semestar i živela u Vašingtonu gde sam volontirala za feministički „andergraund” časopis Off Our Backs (Skinite nam se s leđa). Kao što možete pretpostaviti, svesrdno sam bila za legalizaciju abortusa. Na nalepnici na braniku mog automobila pisalo je „Ne robujte zabludama, legalizujte abortus”.
U prvom broju časopisa Off Our Backs koji je izašao nakon presude u pomenutom slučaju, nalazila se i moja recenzija jednog filma, kao i članak druge devojke iz časopisa u kom je kritikovala presudu. Presuda nije išla dovoljno daleko, pisala je, jer je dozvoljavala državama da ograniče abortus u trećem trimestru. Vrhovni sud ne treba da se meša u odluku koju donose žena i njen lekar. Žena treba da ima pravo da odabere abortus bilo kada u toku devet meseci trudnoće.
U to vreme nismo u potpunosti znale šta je zapravo abortus. Nismo ništa znale o razvoju ploda u materici. Fetus smo uvek nazivale „lopticom tkiva” i upravo tako smo ga i zamišljale – kao bezobličnu sluzavu lopticu koja niti liči na ljudsko biće, niti je živa. Prošlo je još petnaestak godina pre nego što su parovi koji čekaju bebu počeli da pokazuju snimke sa ultrazvuka na kojima su se videle bebe u stomaku. Bile smo zatečene očiglednom ljudskošću nerođenih beba.
U to vreme smo takođe mislile da će se abortus veoma retko raditi kada bude legalizovan. Abortus je mučno iskustvo pa smo pretpostavljale da će ga žene birati samo kao krajnje rešenje. Mislile smo da se borimo za to „krajnje rešenje”. Nismo mogle ni da zamislimo koliko će on postati uobičajen – danas se svaka peta trudnoća završi abortusom.
Isto tako nismo mogle ni da zamislimo koliko će broj abortusa porasti. Za 43 godine otkako je doneta presuda u slučaju Rou protiv Vejda (tj. od 1973. god, prim. prev.), urađeno je 59 miliona abortusa. Teško je čak i zamisliti tako veliki broj. Pre dvadeset godina, neko mi je rekao da bi nam bio potreban zid dugačak 80 kilometara da zapišemo imena svih izgubljenih beba, kao što su imena vijetnamskih veterana zapisana na memorijalnom zidu u Vašingtonu. Otada je prošlo 20 godina – taj zid bi sada morao biti dvostruko duži. No, ne postoje imena koja bi se ispisala na njemu jer ih te bebe nikad nisu ni imale.
Očekivale smo da će se abortus retko raditi.
Nismo shvatale da će abortus, čim bude dostupan, postati najprivlačnija mogućnost za sve druge ljude u životu trudnice.
Ako ona abortira, možemo se praviti da nikada i nije bila trudna. Niko se time ne dovodi u nezgodan položaj. Abortus ne stvara probleme bebinom ocu, niti ženinom šefu, niti službeniku zaduženom za školarinu trudne studenktinje. Abortus neće osramotiti njene roditelje.
Abortus je kao levak – obećava da će rešiti sve probleme odjednom. Stoga je žena pod velikim pritiskom da odabere abortus pre nego usvajanje ili roditeljstvo.
Jednom mi je žena koja je uradila abortus rekla sledeće:
„Svi oko mene govorili su mi da će ’biti tu za mene’ ako abortiram, ali niko nije rekao da će ’biti tu za mene’ ako rodim bebu”.
Za sve osobe u životu trudnice abortus deluje kao razuman izbor. Žena koja se umesto toga odluči da nastavi neplaniranu trudnoću drugima deluje kao da je nerazumno tvrdoglava. Ponašaju se kao da je našla neki suludi hobi. Misle u sebi: „Kada bi samo otišla i uradila to, sve bi bilo u redu”.
Ali to je zabluda. Abortus ne može da vrati sat unazad. Ne može da pritisne dugme za premotavanje života unazad na vreme kada žena nije bila trudna. Abortus omogućava svima oko žene da što lakše zaborave na trudnoću, a ženi ostaju bol i patnja. Kada žena vidi pozitivan rezultat testa na trudnoću, može se uspaničiti i poželeti da se što pre otarasi trudnoće. Ali život se nastavlja i posle abortusa, mesecima i godinama – i noćima bez kraja – i ona čitavog života može razmišljati o nepovratnoj odluci koju je donela.
Pitanje abortusa se predstavlja kao da je posredi igra nadmoći između žene i bebe. Vidimo ih kao smrtne neprijatelje, uhvaćene u borbi na život i smrt. Nije li to čudan pogled na trudnoću?
Ovo je bez sumnje prvi put u istoriji da se majke i deca doživljavaju kao da su u ratu jedni protiv drugih. Od nas se očekuje da zamislimo dete kako napada majku, pokušava da joj uništi nade i planove, a da ženu posle abortusa zamislimo sa izrazom zahvalnosti na licu zbog toga što ju je taj zahvat oslobodio iz kandži njenog deteta.
Kada biste bili čuvar u rezervatu prirode i kada biste primetili da ženke sisara koje nose mladunce pokušavaju da ih se otarase tako što jedu otrovne biljke ili same sebe povređuju, šta biste uradili? Da li biste to doživeli kao bitku između skotne ženke i nerođenog mladunčeta i pomogli takvim životinjama da pobace? Ne, naravno da to ne biste uradili. Odmah biste pomislili: „Mora da nešto ne valja u ovom okruženju.” Nešto stvara nepodnošljiv stres, i to u takvoj meri da životinje radije biraju da unište sopstveno potomstvo nego da ga donesu na svet. Pokušali biste da utvrdite i popravite činioce koji izazivaju takav stres kod životinja.
Isto važi i za drugu životinju – čoveka. Abortus nam se predstavlja kao nešto što žene žele – takvo tumačenje podjednako nalazimo u retorici zagovornika prava na izbor kao i prava na život. Međutim, žene biraju abortus samo ako im sve druge mogućnosti deluju gore od te.
To bi trebalo da bude „njen izbor”, pa ipak toliko mnogo žena kaže: „Ja, zapravo, nisam imala izbora.”
Drugi deo teksta pročitajte ovde.
Autor: Frederika Metjuz Grin
Frederika Metjuz-Grin (1952) završila je osnovne studije iz engleskog jezika, a potom i master studije iz teologije. Njen muž, otac Gregori Metjuz-Grin, nekadašnji episkopalac, danas je pravoslavni sveštenik. Oboje su prešli u pravoslavlje 1993. godine.
Frederika je zagovornik prava na život, a takođe piše i govori o temama vezanim za veru i abortus. Bila je potpresednica američke NVO „Feministkinje za život” (Feminists for Life of America). Autor je nekoliko knjiga, uključujući i knjigu „Pravi izbori: poslušajmo žene, pronađimo alternativu abortusu”.
Prevod za pravoslavniroditelj.org: M. Stajić
Izvor: When Abortion Suddenly Stopped Making Sense
Ukoliko ste trudni i u dilemi ste da li da zadržite bebu, nudimo Vam mogućnost da porazgovarate sa psihologom – bilo uživo u savetovalištu u Beogradu, bilo preko Skajpa.
Ne ustručavajte se da zatražite psihološki razgovor – niko Vas neće pritiskati, osuđivati niti ubeđivati.
Jednostavno ćete dobiti priliku da Vas neko pažljivo i bez osuđivanja sasluša, kao i priliku da sa nekim podelite svoja osećanja i razmišljanja u ovako osetljivoj situaciji u kojoj ste se našli.
Za detaljnije informacije posetite sajt Pravoslavno-psihološkog savetovališta „Ima nade“:
Ne brinite za novac – ukoliko niste u mogućnosti da platite, razgovor će za Vas biti besplatan.
Savetovalište „Ima nade” nudi mogućnost besplatnog razgovora samo i isključivo osobama koje su trudne i premišljaju se da li da zadrže bebu, tako da je to potrebno navesti u pismu preko kontakt stranice na OVOM LINKU.
Komentari