Од неверујуће феминисткиње до православног публицисте (2)

Од неверујуће феминисткиње до православног публицисте (2)

Тренутак када се беба приликом абортуса бори за свој живот јесте тачка у којој сви феминистички аргументи постају бесмислени.

 

(Први део текста прочитајте овде.)

 

Променила сам мишљење о абортусу након што сам прочитала чланак у часопису Есквајер још 1976. године. Вратила сам се кући након постдипломских студија и док сам листала татин часопис, наишла сам на чланак под називом „Шта сам видео приликом абортуса”. Аутор Ричард Селцер био је лекар који се залагао за абортус, премда никад није присуствовао том захвату. Стога је замолио колегу да му се придружи када то следећи пут буде радио.

Селцер описује како је на столу лежала пацијенткиња у 19. недељи трудноће (што је прилично касно, будући да се абортуси углавном раде до 10. или 12. недеље). Лекар који је изводио захват убо је шприц у женин стомак и у материцу убризгао раствор простагландина који изазива контракције и доводи до побачаја. (Овај метод се више не користи јер се превише често дешавало да беба преживи – роди се изобличена и с траговима хемијских опекотина, али и даље жива. Новије методе, укључујући и метод познат као абортус дилатацијом и евакуацијом, осигуравају смрт плода с много већим степеном поузданости.)

Након што је убризгао хормон у материцу, лекар је оставио шприц да штрчи из жениног стомака. Селцер пише: „Видео сам нешто што нисам очекивао… Померио се шприц који је вирио из жениног стомака. Прво на једну страну. Потом на другу. Шприц је још једном задрхтао и поскочио као пецарошки пловак када га риба повуче.”

Схватио је да је својим очима видео како се фетус очајнички бори за живот. Док је посматрао, видео је како покрети шприца постају све спорији, а потом сасвим престају. Дете је било мртво. Можемо тврдити да нерођено дете нема много тога, али једно засигурно има: жељу за животом. Дете у утроби бори се за свој живот.

Селцер завршава текст следећим речима: „Ма шта говорили они који се боре за право на абортус, мени ће слика друге стране те борбе (борбе детета за сопствени живот) заувек бити пред очима. То се десило зато да са мном више не бисте могли да расправљате о томе.

Јер шта уопште можете рећи против истине коју сам својим очима видео?”

Истина коју је видео дубоко ме је потресла. Мене, девојку која је била против ратова и смртне казне, која је била вегетаријанац, која је чврсто веровала да се социјална правда не може остварити по цену насиља. Па, ово је дефинитивно деловало као насиље. Како сам пристала на то да тако ужасан чин постане средиште мог феминистичког убеђења? Како могу да тврдим да је погрешно погубити убице, да је погрешно убити непријатеља у рату, а да је истовремено у реду убити наше синове и ћерке?

Управо ми се та узнемирујућа мисао тада јавила: абортусом не убијамо странце већ сопствену децу, нашу крв и месо.

Без обзира на то ко је отац, свако абортирано дете јесте син или ћерка управо те жене која је абортирала, исто колико ће то бити и било које друго дете које та жена одлучи да роди.

Некако смо прихватили представу о томе да је абортус неопходан да би жене напредовале професионално и надметале се на тржишту с мушкарцима.

Али како смо пристале да жртвујемо сопствену децу, да то буде цена нашег напретка? Када то човек заиста треба да бира између каријере и живота сопственог детета?

Када сам увидела да је насиље нераздвојиво од абортуса, сви феминистички аргументи постали су бесмислени – на пример, тврдња да фетус заправо није особа јер је мали. Па, и ја сам висока тек 155 цм. Жене су најчешће ниже од мушкараца. Да ли заиста желимо да промовишемо начело да су већи људи вреднији од мањих? Да је у реду убити такве особе ако нам допадну шака пре него што порасту до одређене величине?

Шта је с „нежељеним” дететом? Једна од основних претпоставки раног феминизма била је да жене не треба да заснивају осећај сопствене вредности на томе да ли их мушкарац „жели” или не. Вредне смо једноставно зато што смо припаднице људског рода, без обзира на то да ли нас неко воли или не. Да ли заиста желимо да кажемо да те „нежељене”особе треба убити?

Шта је са женом која је „пожељна” док је млада и привлачна, али с годинама постаје све мање пожељна? У ком тренутку је у реду отарасити се такве жене?

Уобичајено оправдање за абортус јесте да фетус није „особа”. Кажу да „нико не зна када живот почиње”. Али то није тачно: сви знају када почиње живот – нови, јединствени људски живот – у тренутку када се сперматозоид споји с јајном ћелијом. Нова ћелија која тада настаје има сасвим нову ДНК која до тада није постојала на свету. Ако под микроскопом посматрате три поређане ћелије – управо оплођену јајну ћелију, ћелију од оца и ћелију од мајке – на основу ДНК рекли бисте да ћелије потичу од три различите особе.

Када људи кажу да нерођено дете „није особа”, да то „није живот”, заправо мисле да то биће још није порасло и стекло способности које ће добити касније у животу. Међутим, не постоји договор о томе које способности одређују да ли је неко особа. Људи који заговарају право на абортус чак ни између себе не могу да се договоре о томе. Очигледно је да се закон не сме заснивати на тако субјективном критеријуму. Уколико је овде реч о случају где се поставља питање „Могу ли да убијем?”, одговор се мора заснивати на објективним медицинским и научним подацима.

А чињеница је да је нерођено дете, од самог почетка, нова, јединствена особа. Поседује три основне особине неопходне да се квалификује као „људски живот”:

1) живо је и расте;

2) сачињено је у потпуности од људских ћелија;

3) има јединствену ДНК. То је особа, иста као и сви ми.

Нема сумње да се абортусом окончава људски живот. Но, тај губитак се често изједначава с потребом жене да абортира како би слободно управљала својим животом. Нарочито је окрутно представљати абортус као нешто што жене желе, нешто што захтевају, нешто што их ослобађа, јер у ствари нико тако нешто не жели. Сам захват је болан, понижавајућ и скуп – ниједна жена не прижељкује да кроз то прође. Међутим, када је та могућност доступна, почиње да се доима као логичан, разуман избор. Све што је упитно у вези с тим може се протурити кроз онај левак. Да, абортус решава све проблеме, али их решава унутар жениног тела. Потом се од жене очекује да читавог живота тај бол држи у себи и да још буде захвална за дар абортуса.

 

Трећи део текста прочитајте овде.

Аутор: Фредерика Метјуз Грин

Фредерика Метјуз-Грин (1952) завршила је основне студије из енглеског језика, а потом и мастер студије из теологије. Њен муж, отац Грегори Метјуз-Грин, некадашњи епископалац, данас је православни свештеник. Обоје су прешли у православље 1993. године.

Фредерика је заговорник права на живот, а такође пише и говори о темама везаним за веру и абортус. Била је потпреседница америчке НВО „Феминисткиње за живот” (Feminists for Life of America). Аутор је неколико књига, укључујући и књигу „Прави избори: послушајмо жене, пронађимо алтернативу абортусу”.

Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић

Извор: When Abortion Suddenly Stopped Making Sense

 

Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.

Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.

Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.

За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:

Imanade.org

Не брините за новац – уколико нисте  у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.

Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*