Абортус је насиље и над нерођеним дететом и над женом, и свакако није нешто што жене једва чекају да ураде.
(Претходни део текста прочитајте овде.)
Пре много година написала сам нешто у једном чланку о абортусу и изненадила сам се када сам видела да је једна реченица нашла одјека и да је често цитирају. Видела сам је и у текстовима који заговарају право на живот, и у онима који заговарају право на избор, тако да се чини као да је то нешто о чему се обе стране слажу.
Написала сам следеће: „Ниједна жена не жели абортус као што би желела сладолед или порше. Она жели абортус као што животиња ухваћена у замку жели да одгризе своју ногу.”
Чудно је, зар не, што се и једна и друга страна слажу са овом тврдњом. Абортус је ужасно и потресно искуство. То што се жене толико често одлучују на то само показује да оне мисле да би им наставак трудноће био много горе искуство. У суштини, ми смо пристале на то да хируршки изменимо жене како би могле да држе корак у мушком свету. И још очекујемо да буду захвалне за то.
Нико не прижељкује абортус. Ако нико не жели да га уради, зашто онда жене то раде и то 2.800 пута свакога дана? Ако жене 2.800 пута дневно раде нешто што не желе, онда се нисмо избориле за то да будемо слободне.
Уместо да постанемо слободне, постале смо саучеснице у једном чудном, новом облику угњетавања.
***
Приближава се још један Марш за живот, попут оног одржаног прошле године и оног који ће бити следеће године. Демонстранти се оправдано усредсређују на нерођено дете јер је опасност која му прети најболнија страна ове борбе. Ако постоје различити степени неправде, онда је насиље њен најгори вид, а убиство пак најгоре од свега. Ако постоје различите категорије невиних жртава, онда оне мале и беспомоћне морају имати највише права на заштиту, а малене бебе пак више од свих других.
Најмање што држава може да уради јесте да заштити слабе када их злостављају јачи од њих, а од нерођене деце нема слабијих створења, нити се ичији глас мање чује од њиховог. Зато и непрекидно понављамо да нерођена деца морају бити заштићена из истих разлога из којих штитимо новорођенчад. Заговорници права на живот залажу се за то већ 43 године и наставиће да држе свећу у мраку докле год буде потребно.
Јасни су ми сви разлози због којих је покрет заговорника за живот највише посвећен нерођеној деци. Међутим, слободно можемо рећи да абортус није нешто што жене једва чекају да ураде. Абортус је деструктиван и трагичан. Не бисмо смеле да беспоговорно слушамо излизани аргумент друге стране која нам говори да жене желе абортус и да их он ослобађа. Многе жене које су урадиле абортус испричаће вам сасвим другачију причу.
Право на живот вазда је омражено у јавности и заговорници тог права навикну се на то да их погрешно представљају и неправедно оптужују. Само мали број њих има довољно храбрости да стане на страну нечега што је непопуларно. Међутим, понекад је питање толико важно и толико је очигледно на којој је страни истина да и те како вреди борити се. Који повод или разлог може бити ужаснији од насиља – и то насиља са смртним исходом – против најбеспомоћнијих припадника људске заједнице? Ако нас то не покрене, запитајмо се колико су нам срца отврдла. Ако нас то не покрене, шта ће нас онда икада покренути?
Једног дана више нећемо моћи да поричемо да абортус представља насиље над децом. Када се будуће генерације буду осврнуле на наше доба, можда неће бити благе према нама. Наше равнодушно прихватање абортуса неће им деловати као оправдана грешка. Штавише, лако се може десити да они на наше доба почну гледати са истом мржњом коју људи сада осећају према нацистима и робовласницима. Будуће генерације оправдано могу да кажу: „Не може се рећи да нису знали”, „Уосталом, имали су ултразвук”. Могу видети то крвопролиће као врсту геноцида. Могу судити нашој генерацији и назвати нас чудовиштима.
Једнога дана све ће се преокренути. Када је пре 43 године Врховни суд донео ону пресуду, једна страна у дебати о абортусу однела је победу. Но, пре или касније, и томе ће доћи крај.
Ниједна генерација не може владати из гроба. Долази време када ће једна млађа генерација донети суд о нашој и притом неће бити у обавези да буде блага према нама.
Аутор: Фредерика Метјуз Грин
Фредерика Метјуз-Грин (1952) завршила је основне студије из енглеског језика, а потом и мастер студије из теологије. Њен муж, отац Грегори Метјуз-Грин, некадашњи епископалац, данас је православни свештеник. Обоје су прешли у православље 1993. године.
Фредерика је заговорник права на живот, а такође пише и говори о темама везаним за веру и абортус. Била је потпреседница америчке НВО „Феминисткиње за живот” (Feminists for Life of America). Аутор је неколико књига, укључујући и књигу „Прави избори: послушајмо жене, пронађимо алтернативу абортусу”.
Превод за pravoslavniroditelj.org: М. Стајић
Извор: When Abortion Suddenly Stopped Making Sense
Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.
Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.
Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.
За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:
Не брините за новац – уколико нисте у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.
Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.
Коментари