„Porodični bukvar” Milice Novković – da li je to pedagoški priručnik za pravoslavno roditeljstvo?

O „Porodičnom bukvaru” Milice Novković

„Porodični bukvar” gospođe Milice Novković klasičan je primer sholastičko-racionalističke konfuzije ideja i pojmova pozajmljenih malo iz hrišćanstva, malo iz nju ejdža, da bi se sastavio jedan zamišljeni model novog milenijuma i novog „svesnog” čoveka.

Suviše bi prostora i vremena uzela detaljnija analiza. Ali ono što je najbitnije jeste da na oltaru svoga sholastičkog racionalizma, centralno mesto gotovo mesijansko-proročke pretenzije zauzimaju „Ljubav” i „Dobrota”. Očigledno je da je gospođa Novković ova dva pojma pozajmila iz hrišćanstva, ali je isto tako očigledno da oni nemaju isto značenje i ne upotrebljavaju se u istom smislu kao u hrišćanstvu.[1]

Da bi konfuzija bila veća a utisak snažniji, ona ih piše velikim početnim slovom (kao i „Radost” itd.), valjda ih na taj način personalizujući, čineći od njih nekakve vrhovne vrednosti ili, kako ih ona naziva, „kontrolorima razuma” – za koje nam jedino ostaje da nagađamo šta su u stvari i zašto su pisani velikim slovom. Ovim vrhovnim „božanstvima” je sve žrtvovano: i razum, i sloboda, a pre svega i najviše – autoritet (malim slovom) kao takav.

Šta to znači, mislim da nije mnogo teško pogoditi, ako se čovek malo zamisli, i ako ima u vidu da se početak vasionskog zla dogodio onda kada je Denica, heruvim koji je bio jedan od najbližih Bogu, dobio želju da ostvari ideju samoostvarenja i samooboženja: „Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim!” (Isa. 14, 14). To je ujedno i izvor ideologije svetskog bogoprotivljenja, religije samooboženja, zasnovanog na prividu samouverene i gorde samodovoljnosti.

Osim centralnih ali nedefinisanih pojmova Ljubavi i Dobrote, gospođa Novković lako barata i liberalno se služi pojmovima kao što su: „spustiti um u srce” (u pravoslavnoj duhovnosti, odakle ovo potiče, precizno se zna šta to znači, kako se to postiže i sa kojim ciljem – a ne onako kako ona to radi), zatim „biti na svome izvoru”, „stvaralaštvo”, „duboka svesnost”, „razumevanje”, „harmonija”, „partnerstvo”, „izvorni nagoni”, „čovečna i božanska svest”… – i sve tako bombasto i džombasto, kako je i složeno. Uočava se trud da se pomoću uzvišenih pojmova ostavi utisak kako je nešto objašnjeno, a u dubini je potpuno nejasno i nabacano.[2] Nejasnoće su ponekad pokrivene proročko-mesijanskim vizijama novog sveta i novog „čoveka trećeg milenijuma, koji će oplemeniti sve čega se takne”?!? (str. 14) – kao Hristos koji je dodirom lečio.

Nedostatak definicije pojmova kojima se obilno koristi Novkovićka pokušava da pravda navodnim postojanjem „bezbroj definicija” i da pokrije dugim i konfuznim objašnjenjima, poput:

„Ljudi tradicionalne svesti su dali bezbroj definicija duhovnog rasta i ono čuveno: ’Svako mora da radi na sebi’, što mnogima ostaje nejasno i nedorečeno. Iz ravni STVARALAČKOG VASPITANJA jasno je da svaki čovek na Zemlji, za svoga života mora da SAMOSPOZNA svoje izvorne nagone, svoje talente, svoj doneseni potencijal i tako spozna sebe i svoje mogućnosti, da se stvaralački SAMOREALIZUJE, najčešće kroz roditeljstvo i poziv i na kraju da se SAMOOSTVARI kroz sve segmente života. Samospoznaja, samo-realizacija i samoostvarenje se neprestano odvijaju s Radošću, kroz Ljubav i Dobrotu. Takav čovek će spoznati Ljubav prema sebi, čoveku, potomstvu, planeti, da bi u jednom momentu prevazišao zemaljsku Ljubav i ostvario Ljubav prema Bogu, Univerzumu (Univerzum – velikim slovom, izjednačava Boga i univerzum – prim. autora). Reč je o duhovnom rastu u kontinuitetu, o duhovnom rastu i osvajanju čovečne i božanske svesti tokom celog života. Biti na izvoru svome, biti u miru sa sobom i drugima je tajna duhovnog rasta, a biti na izvoru moguće je samo u uslovima bez autoritarnosti.”

Naduvano veliko, a prazno. Blago rečeno, gospođa Novković pokušava da pomiri nepomirljivo – ovaj i ovakav svet i Boga. A tačnije rečeno, poklonik i orni sledbenik svetskih trendova, a ne svetinje i spasenja koje poznajemo iz Jevanđelja: umesto Bogopoznanja, Novkovićeva nudi – samospoznaju; umesto ostvarenja Carstva Božijeg, ona nudi – samorealizaciju, umesto spasenja i slobode slave dece Božije, ona nudi – samoostvarenje… „Jer svi traže svoje, a ne ono što je Hrista Isusa.” (Flp. 2, 21.) A „sve što je u svijetu: pohota je tjelesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja, nije od Oca, nego je od svijeta.” (1. Jov 2, 16.) „A ovo je život vječni da poznaju tebe jedinoga istinoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.” (Jn. 17, 3.)

„Porodični bukvar” svakako predstavlja veliko iskušenje, pa i zamku za ljude koji nemaju želje ili vremena da ulaze u suštinu stvari; koji se „suviše” ne brinu oko uzroka i posledica (neki ovaj odnos čak smatraju za potpuno nepoznato i neispitano polje), koji su voljni da rizikuju ukoliko im je nešto predstavljeno na dovoljno lep i prijatan način, kojima imponuje lako i liberalno korišćenje složenih i dubokih pojmova, ili pak, onih kojima je „dogorelo do nokata”, koji očajnički traže rešenje. A to će svakako odgovarati i ciljevima koje je sebi postavila „Agencija za izdavaštvo, edukaciju i trgovinu – Porodični bukvar”.

Verujem da će ostali smatrati da je mnogo sigurnije, korisnije i lepše sebi i deci čitati Svete Oce, kao što i Sv. apostol Pavle kaže: „Reč moja i propoved moja ne bi u ubedljivim rečima ljudske mudrosti, nego u pokazivanju Duha i sile”. (1. Kor 2, 4.)

A koji duh viri iz „Porodičnog bukvara”? Rekao bih da nas PR ove Agencije poziva da sledimo nekakvog „humanog” vuka u jagnjećoj koži, samouverenog, iskusnog, da budemo njegovi sledbenici, pretvarajući se da smo istovremeno, k`o bajagi i učenici Hristovi.

Razni vaspitni metodi privlače mnoge ljude uglavnom stoga što rešavaju neke od mnogih mogućih problema kod mladih. Međutim, svi ti metodi u sebi sadrže mnogo od ideologija koje su suprotne veri. Čovek reši neki problem, ali s druge strane izgubi mnogo više. Koliko više i čega, to zavisi od jednog do drugog metoda koji se nudi. Ali svi ovi stručni, naučni, sekularni metodi, ne približavaju Bogu već udaljavaju od Njega, jer čovek sebe i svoje najmilije – decu – ne upućuje Bogu već čoveku. A takvih je kroz istoriju bilo mnogo. Na Zapadu postoji mnogo vaspitnih eksperimenata. Ali ni jedan ozbiljan čovek neće reći da zna za sigurno kakvi će krajnji rezultati određene metode biti. Za to su potrebne godine i generacije, kako bi se pokazale prednosti i mane.

Smatram da je „Porodični bukvar” samo jedan u nizu nju ejdž udžbenika iz verovanja u čoveka umesto u Boga. Za tu veru Gospod je rekao: „Idi od mene, sotono; ti si mi sablazan; jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko.” (Mt. 16, 23) Nasuprot tome, hrišćanstvo se sastoji u sticanju Blagodati Svetoga Duha, a ne u udobnom telesnom, takozvanom „normalnom“, komfornom materijalnom životu.[3]

Gospod je sve što postoji stvorio po svojoj Svetoj Volji, Ljubavi i Premudrosti, stoga sve u svetu ima duhovni smisao. Shodno tome i svi procesi u svetu ili sarađuju, ili se protive Božijem Smislu i Promislu. Izabravši za sebe „lepše i prijatno”, naši praroditelji, Adam i Eva, nisu ostali u poverenju – veri Bogu, nego su poželeli da sami postanu „kao Bogovi”. „Videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja” (Post. 3, 6.), bili su prevareni od lukavoga, koji im je rekao: „Nego zna Bog da će vam se u onaj dan, kad okusite s njega, otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro, šta li zlo.” (Post. 3, 5.)

Budimo veoma pažljivi kome i čemu verujemo, jer ulog je veliki i cena visoka. Da bi se pomoću Božijom izbavili od svih zamki lukavoga, ostanimo u veri Hristovoj i ne idimo za ovim svetom, ne budimo njegovi poklonici, učenici i sledbenici.

Svi koji nude nekakve „sisteme” i „metode” u stvari samo udaljuju čoveka od Boga ili ga zamajavaju nepotrebnim stvarima. Posebno ako se ti sistemi reklamiraju kao „novi”, tj. eksperimentalni, nedokazani i nepokazani kroz životnu praksu mnogih ljudi i generacija. Mnogi inženjeri rade na novom modelu kola koji se godinama razvija u laboratorijskim uslovima, uz obilato i strogo korišćenje najnovijih naučnih otkrića i metoda. Uprkos tome, vremenom se pokažu mnogi nedostaci novog modela.

A koliko je uzgajanje i vaspitanje dece složenije i komplikovanije od toga. Svako ponuđeno rešenje, kao na primer običan proizvod ili lek, prolazi kroz mnoge provere stručnih timova u toku mnogo vremena. Kada se potom odobri i stigne na tržište, prođu godine dok se ne pokažu dobre i loše strane. A kada se radi o najdragocenijem, o deci, obično imamo jednog čoveka, nekoliko njih, ili tim plaćenika koji zarađuju na svom „proizvodu” i koji govore: „uzmite ovu krpu i zapušite tu rupu u ponašanju, uverićete se odmah kako ćete kanalisati, zaustaviti i obuzdati nekontrolisani odliv energije.” I naivan čovek uzme krpu i gurne u rupu, i – gle čuda, odmah dobije rezultat kakav traži!

Sve treba da ima duhovni smisao i cilj. Ako ga nema, onda je u najmanju ruku – beskorisno. A beskorisno se uvek pretvara u štetno. Čovek je privremeno na zemlji, a pozvan je na večni život. Šta je privremeno prema večnom? Zbog toga Sveto Pismo kaže: „Premudrost ovoga sveta ludost je pred Bogom.” (I Kor. 3, 19) Tako i sva ljudska nauka i mudrost – ludost je pred Bogom.

Hristos rekao: „Marta, Marta, brineš se i uznemiravaš za mnogo, a samo je jedno potrebno…” (Lk 10, 42.) Samo je jedno potrebno. Tako i roditelji imaju samo jednu dužnost: da od svog deteta izgrade čoveka, ženu po Bogu. Sve ostalo treba da služi tome. Što jasnije i što čistije – to bolje. Kako da to urade? Iskreno. S molitvom Bogu. Ako čovek želi dobru stvar, Bog će mu je dati. Dovoljno je želeti ispravno i po Bogu. Dovoljno je tražiti od Boga pomoć.

Evo kako. Treba obratiti pažnju na stanje njihovog duha, a ne ostavljati ih da lutaju i eksperimentišu po principu: sviđa mi se – ne sviđa mi se, ja volim – ja ne volim, ja hoću – ja neću… i da misle da na taj način „izgrađuju i izražavaju svoju ličnost”. To nije nikakva „ličnost”, to je igračka đavolja, maskirana u „pozitivno” i „negativno”. „Pozitivno” je sve što mi godi, a „negativno” sve što mi ne prija. Da bi se to iskušenje izbeglo, treba imati principijelan stav po najvažnijim pitanjima, koja se tiču duše i spasenja u Gospodu. Treba se malo potruditi da stalno govorimo i podsećamo decu šta je ispravno a šta ne, pre nego što ona urade nešto pogrešno. A i kada urade, treba im govoriti zašto je to pogrešno. Treba postaviti moralne granice, koje su zaštita, čvrsto tlo i sigurno sklonište za dete. Treba deci govoriti o moralu, treba im razvijati osećanje za pravdu, vrlinu, dobar smisao…

Tako i duhovni saveti i svetootačka literatura. Ona nije pisana da čovek uživa u lepim i uzvišenim rečima, da bi ga neko češkao po ušima. Ona je pisana kao smisao i uputstvo za svakodnevni praktični život. Ali, mnogi današnji ljudi čitaju svete oce kao roman ili nekakvu lepu filosofiju, a praktična uputstva očekuju od raznih sistema i metoda, od psihologa, pedijatara, sociologa… od raznih ideologija i ljudskih „mudrovanija” po duhu ovoga sveta, a ne po Duhu Božijem. A duh ovoga sveta je smrt, dok je samo i jedino Duh Sveti – Davalac Života. Nauka to nije. Ona može da vrši sitne popravke, a na kraju svih njih nas čeka – smrt. Pazimo da to nije duhovna smrt, o kojoj sva naša nauka ne zna i za koju se ona slabo interesuje.

„Ljubljeni, ne vjerujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svijet… Oni su od svijeta, zato govore od svijeta, i svijet ih sluša. Mi smo od Boga; koji poznaje Boga sluša nas, koji nije od Boga ne sluša nas. Po ovome poznajemo duha istine i duha obmane.” (1. Jn. 4,1-6.)

„Naš zemaljski svet je obitalište duhova, raznovrsnih i mnogih. Za hrišćansko saznanje on (svet) je prosto probalište, kušalište duhova. I vrlo je teško snaći se. Jer razlikovanje duhova je u isto vreme i dar Svetoga Duha i podvig čovekov. To je čitava nauka. Duh Sveti daje čoveku dar ’da razlikuje duhove – διακρίσεις πνευμάτων’ (1. Kor. 12,10). I to daje ga za veru i ostale vrline, koje sačinjavaju jedan nedeljiv evanđelski podvig. Taj podvig je istovremeno i delo blagodati Božje i delo slobodnog truda čovekovog. Dugo se čovek obučava i vežba u razlikovanju duhova; postepeno se usavršava.”[4]

Autor: protojerej-stavrofor Srboljub Miletić

REFERENCE:

[1] Osnovna karakteristika svih jeresi i prelesti jeste ta da se isti pojmovi ne razumeju i ne upotrebljavaju onako kako se oni u Jevanđelju, u hrišćanstvu razumeju i upotrebljavaju.

[2] Tako nam je francuska revolucija ostavila parolu „sloboda, jednakost, bratstvo”, a komunistička „bratstvo i jedinstvo” (sloboda i jednakost su već tada bile prevaziđene), a da se nisu potrudile da objasne u kom „ocu” leži to naše „bratstvo” i u čemu se sastoji naše „jedinstvo”, odakle nam sloboda? Ipak, nekakvo „naučno” objašnjenje je bilo da smo po zajedničkom ocu-majmunu braća, a jedinstveni smo u pokoravanju vođama i predstavnicima revolucije, koji su imali svu vlast, a sva odgovornost je bila „kolektivna” i pripadala je „svesnoj radničkoj klasi”.

[3] O dve različite mudrosti: „Ko se može, braćo, napuniti mudrošću Božjom osim onoga ko se najpre isprazni od ludosti sveta?” . Vladika Nikolaj, „Beseda o dve različite mudrosti“ (iz Prologa)

[4] https://svetosavlje.org/tumacenje-poslanica-svetog-jovana-bogoslova/6/