Dragi roditelji,
Autorka teksta koji je pred vama obratila nam se s predlogom da objavimo ovaj tekst. Smatramo korisnim da neko ko je i kao saradnik bio uključen u „Porodični bukvar” Milice Novković pruži svoj osvrt na taj priručnik.
Podsećamo čitaoce da je sveštenik Srboljub Miletić već dao pravoslavni osvrt na nju-ejdž filozofiju koju Milica Novković propagira (tekst OVDE). Stav naše redakcije je da se pedagogija koju propagira Milica Novković na više tačaka ozbiljno mimoilazi s Božjom pedagogijom – navešćemo samo primer da Božja pedagogija i te kako koristi nagradu i kaznu u vaspitanju kroz ceo Stari i Novi zavet – a ovaj tekst koji je pred vama sadrži i veoma korisne uvide drugih mimoilaženja sa hrišćanskim učenjem.
***
Po slobodi da pišem, čuvajući ta svoja zapažanja ovde gde ih mogu podeliti i sa drugima, započinjem i ovo – pre svega – jer to nalaže moja savest, a zatim kao dobar način da ovaj zapis bude putokaz drugima kao što je prvobitno to bio i prvi na temu knjige „Porodični bukvar“ o čemu će i ovde biti reči iz neke druge perspektive.
U poslednjem izdanju „Bukvara” Milica je prenela moje zapažanje na temu vaspitanja kroz „Bukvar”, kao što je iznela i lično viđenje u odnosu na moje razumevanje njenog rada. Nas dve smo se srele dva puta. Prvi put na kafi u Bijeljini, a drugi nakon što je usledio njen poziv da moj sin i ja boravimo u njenom domu, a nas dve i još jedna saradnica prođemo kroz neke delove „Bukvara”.
Ja sam u međuvremenu čitala staro (sada novo) izdanje, a prošireno privodim kraju. Budući da su u njega unete neke stvari kojih ranije nije bilo, došlo je i do nekih suštinskih mimoilaženja koja ovde prvi put iznosim, smatrajući da je moja sloboda da javno promišljam bez obzira na nastojanje ka izgradnji ličnog odnosa sa samom autorkom. Možda bih i pre rekla da sam dubinski ušla u sam koncept pedagogije „Bukvara” što je proširilo uvide.
Sama retorika „Bukvara” – ako bismo odbacili mape doktora Parka, koji je te iste mape preuzeo iz taoizma – jeste ono pri čemu ja i dalje ostajem.
Vaspitanje bez nagrade i kazne; bez verbalizma i prezaštićivanja i bez oblika imitatorskog ponašanja su srž „Bukvara”.
Ujedno, kako sam i napomenula u pismu koje je Milica Novković objavila, moj uvid kao majke je i pre „Bukvara” bio „bukvar” u onom osnovnom principu pristupa detetu.
Pa tako Milica piše: „Ako se opredelite za izvorno vaspitanje vaše pravo uvođenja deteta u rad i život ide kroz igru i stoga je morate planirati i organizovati i povremeno se u nju uključivati. Ta spoljašnja motivacija mora biti vrlo ozbiljna. Ne kukajte da imate malo vremena. Morate ga naći u ranom detinjstvu vašeg deteta, a dete će vrlo brzo samo početi da planira i organizuje kreativnu igru. Svaka igra, kao posledica izvornog vaspitanja vodi ucelovljenju deteta, jer uključuje samoaktivnosti i samovaspitanje deteta.”
Ne, ja ne pišem kao pedagog. Govorim kao majka koja rasuđuje i radi na vaspitanju deteta. Formalno obrazovani pedagog nisam, što ne isključuje pravo da kao roditelj – a za majčinstvo još uvek nije potrebna diploma – pišem, promišljam, govorim i nadograđujem se.
Svi koji bi želeli da imaju šire uplive u ovo svakako će „Bukvar” pročitati i sami doneti sud.
Ono o šta sam se ja saplela jeste – mapa.
Njenoj suštini, koja za cilj ima tzv. „zadobijanje duha”, što po principima „Bukvara” i analize na osnovu same mape, čovek – kako sam ja zaključila – može postići uslovno rečeno bez Boga; kroz samovaspitanje i samorad.
Sam pospupak ka zadobijanju istog je manje sporan od onoga što isključuje na tom putu, izdižući se čak i iznad taoizma kao religijskog i filozofskog učenja, težeći ka jednoj univerzalnosti.
I tu dolazimo u susret ili idemo ka definiciji u najmanju ruku jedne ideologije u okviru pedagoške misli koja nas udaljava od Hrista.
Vrlo jasno, jer na putu ka ucelovljenju, Hristos stoji po strani.
Očigledno je da izuzimamo Tavor, a i Golgotu.
Oruđe je u rukama čoveka i isključivo čoveka, a Milica nam daje mape kao rutu koja, ukoliko je poštujemo, garantuje izbegavanje Golgote, pa čak ide dotle da vaskrsavamo i pre Vaskrsenja.
„Moraćete ponovo da učite lekciju u nekom novom telu, ako verujete u reinkarnaciju, samo je pitanje da li ćete znati da iskoristite i tu novu priliku, ako je uopšte bude bilo. Možda ćemo i mi Zemljani, u međuvremenu, biti sprženi ili zaleđeni. A na sprženoj, otopljenoj ili zaleđenoj planeti ništa neće nicati, pa ni biljčica, koju su nekada zvali čovek. Ipak nije sve tako crno i zabrinjavajuće, ukoliko vi, dečak koji vam je pričao, Drvo Dobrica, koji mu je pomogao u temama kojim dečak nije dorastao i ja, koja sam pisala ove redove, ne stignemo da se samoostvarimo u Duhu, u Ljubavi i Dobroti za života, ako izgubimo priliku da „vaskrsnemo” i zadobijemo život večni. Nije crno iz prostog razloga što su milioni i milioni samoostvarenih, vaskrsli.”
Naravno, postoji razlika između taoizma kao religije i taoizma kao filozofije. Ukoliko taoizam kao filozofiju unesemo u pravoslavlje, da li je to paradoksalan pokušaj da se u okviru hrišćanstva lišimo Hrista ili izdignemo iznad Boga unoseći ideju o sledbeništvu vlastitog puta koji kroz harmonizaciju vodi ka ucelovljenju? Ili ponavljamo refren ateističke sociologije da je hrišćanstvo ništa drugo do kompilatorstvo koje je iz svega uzelo najbolje?
U razgovorima smo išle ka razobličavanju postojećih školica za decu i ja sam iznosila mišljenje na temu masovne pojave mentalne aritmetike i raznih drugih olakšanja u učenju koja se uvode u edukaciju dece, čini mi se na prostorima Balkana više nego na nekim drugim. Zapitala sam se i da li postoje nuspojave pri primeri istih tehnika u radu sa decom koja već kao mali roboti čitaju, sabiraju…
Tako isto sagledavam i lične postupke, čak i na dnevnom nivou. Pa stoga sada i sam „Bukvar”, kada sam nakon prvih impresija proširila spoznaje i u praktičnom delu i u teoriji.
Moj pristup svemu jeste težnja ka uvidu.
To je već bogotražiteljski put, što nikako ne znači da ću sve postojeće apriori odbaciti, kao ni sam „Bukvar”, ali dabome da ću o tome razmišljati iz svake moguće perspektive, s pravom na greške koje su ponekad i neminovne.
Kako moje dete raste, raste i posvećenost, promišljanje uvida u samo detinjstvo i onoga što nam predstoji kroz naredni period. I tu počinje ta potreba da isto nadograđujem, ali i kroz interakciju tražim spoznaje drugih.
Uporedo s „Bukvarom” ovog puta čitam i knjigu koju bih – kao što sam i „Bukvar” svojevremeno preporučivala – preporučila roditeljima koji su na ovom putu: „Problem vaspitanja u svetlu hrišćanske antropologije” – Vasilij Zenjekovski.
„Antroposofija se i u svojoj metafizici i u svojoj antropologiji samo nominalno približava hrišćanstvu – faktički to je eklektična sinteza vanhrišćanskih (hinduističkih, hermetičkih itd.) i poluhrišćanskih ideja. U Štajnerovoj antropologiji postoji poneka izolovana zanimljiva i vredna ideja – posebno u pedagoškoj sferi – ali se sve to gubi u beznadežnoj fantastici i gordom mudrijašenju učenja koje nastoji da bez Boga ovlada snagom duha: to otkriva njegovu skrivenu antihrišćansku suštinu.”
Pomenuti citat je otvorio još jedan prozor u kojem vidim kako pojedinci teže apsolutizaciji sistema koji se nudi i u kojem smeru ih to – svesno ili nesvesno – vodi. Priklanjajući se samoj ideji na jedan zatvoren način, lišavaju se odgovornosti i prepuštaju stihiji u kojoj su uvek pacijenti bez prava da sagledaju dejstva koja izazivaju lekovi koje im lekari nude.
S te strane, to je udar na ličnost koja u takvom odnosu zahteva interakciju, a ne slepu poslušnost.
Milica i ja nismo stigle da o istom govorimo.
„Bukvar”, iako nije kako bih ja rekla ohristovljen, sadrži neke od smernica koje na putu vaspitanja roditeljima mogu biti i sigurna sam da jesu od velike pomoći. S napomenom da sve čemu pristupamo ne možemo prihvatiti kao bezuslovnost i kao univerzalnost, jer naš jedini lek je Hristos.
Moja dalja razmišljanja idu u smeru ka zamkama koje nam se na tom putu nude. Bez obzira na odgovornost samih tvoritelja ideja i stepena njene zavodljivosti, prevashodna odgovornost je na konzumentu same ideje koji odlučuje hoće li je prevesti u delo.
U pedagogiji današnjice prisutni su polureligiozni sistemi koji parazitiraju na religioznim sferama, isključujući vezu između vaspitanja i spasenja; vaspitanja i preobraženja, ali i golgote.
Put ka harmonizaciji izgleda nikad lakši pružajući još jednu u nizu obmana, lišavajući nas tajne. Čovek se opet diže „iznad Boga”, a tako mu je jedino zagarantovana – propast.
Blaga sapunica o uređivanju svakog koraka dok su nam vlasi izbrojane; privid moći i samodovoljnosti koji je Boga lišio svakog činjenja temeljeći pedagošku misao na apsolutnoj harmonizaciji duha rukama čoveka.
Pedagogija kojoj su usta puna Hrista, a kojem se želi umaći kroz tehnike polureligioznosti jeste ono na šta bismo kao roditelji svakako morali obratiti pažnju.
Ovo je, onako – zapis u grubom.
O svemu sigurna sam da bi se imalo još šta reći i sigurno je da ću imati i sama kroz dalju želju da svoje znanje u okviru iste teme nadograđujem.
Ja „Bukvar” kao knjigu roditeljstva preporučujem roditeljima, ne odbacujući ga naravno u potpunosti. Bila sam slobodna da svoju misao proširim, razdvajajući žito od kukolja i tragajući po slobodnoj volji, ali nikako ne isključujući pouzdanje koje Park mapom ne može objasniti, jer Hristos je iznad svake svetovne nauke.
Zaključila bih ovo kratko izlaganje onim što je episkop Jovan Purić izrekao:
„Spasenje i oboženje svega i svih u Hristu – jeste ono što je, u svakoj epohi istorije, oslobađalo pedagogiju Crkve od podređenosti i robovanja bilo kom ovosvetovnom pedagoškom kriterijumu i načelu.”
I ujedno pozvala sve da daju komentar na temu – posebno one koji su pratili rad autorke „Porodičnog bukvara” Milice Novković, a svakako i samu Milicu, njene saradnike ukoliko to budu želeli – jer mesta tajnom dijalogu na ovom svetu, barem u ovoj oblasti, nema.
Sve drugo ionako će biti javno, kada stasamo da to isto podnesemo.
Autor: Nikolina Božić
3 komentara