На сајту манастира Лепавине пронашли смо ово драгоцено и лично искуство борбе једног православног хришћанина са раком. С обзиром да се често и међу православнима разговара на тему ове немиле и опаке болести мислимо да ће ово сведочанство о искреној борби са раком бити од користи и другима.
редакција сајта Православни родитељ
Тамо где Бог хоће побеђује се природе чин
Помаже Бог браћо и сестре!
На почетку бих волео да кажем да ова моја прича није прича о неком мистичном чуду, него бих ово назвао причом о вери у славу Бога. Волео бих да ово буде на корист свих нас.
Подсетио бих на речи владике Порфирија кроз причу о апостолу Петру када је ходао по води ка Господу. Наша вера је једноставна и тако треба да јој приступамо; просто примајући јеванђелске речи без много мудровања и претераног уздања у самог себе. Са друге стране како би требали, уздајући се у речи Христове, да свим својим бићем стремимо Њему, тј. Господу.
Преосвећени владика нас је тада подсетио да је Господ пре свега и изнад свега безгранична Љубав.
Заиста, то је тема о којој сам желео овде да кажем пар речи, о нашој вери и љубави Господњој према нама.
Волео бих толико тога у славу Божију да поделим са вама, али ћу покушати што краће, обзиром да прича о којој ће бити речи траје дуже од две године.
Трећи дан Васкрса 2004 г. доктор ми је саопштио да имам тестикуларни рак.
Тог истог дана када се вратих кући доктор ме звао да исте вечери поново дођем у болницу, да би ме сутрадан оперисали; објашњавајући је рекао да би се у супротном могло догодити да не дочекам идућу седмицу.
Када сам видео да он не пристаје да одгодим операцију на неко време прихватио сам то као Божију вољу. Исто вече отишао сам у болницу и сутрадан био оперисан. Следећи дан сам био код куће.
Нећу описивати кроз каква сам све искушења пролазио у том моменту. Само ћу рећи слава Господу што нисам клонуо духом и падао у очајање. Наставио сам и даље да благодарим Господу на сваком моменту, па чак и више него пре болести.
Заплет почиње када доктор на контроли после операције саопштава да морам да примим хемотерапију. Анализа крви је показивала да број ћелија рака у крви наново расте, што показује да је рак метастазирао. Распитивао сам се о последицама хемотерапије у вези са потомством. Добио сам одговор да за то није проблем, јер они сачувају семе у неком тзв.”складишту” ако се деси да после не можете имати децу. На питање о природном зачећу одговор сам добио да прве две године сигурно не бих могао имати деце, док постоји могућност и трајно. Ови одговори су били довољни да одбијем хемотерапију. Доктору је то одбијање био већи шок него за мене вест када је рекао да се рак шири. Вероватно је помислио да ми је досадило да живим, па није могао да разуме моју реакцију. Почела су убеђивања са његове стране и застрашивања о претпоставци да без хемотерапије нећу моћи да живим дуже од шест до девет месеци. Постојала је могућност да умрем за пар недеља, јер рак када напредује, веома се брзо шири. Захвалио сам на његовој бризи и укратко му саопштио да сам Православни хришћанин и какав је мој однос према болести. Након тога је престао да ме убеђује у вези хемотерапије рекавши да ако се предомислим да му се обратим. Контроле и анализе крви смо и даље наставили да вршимо.
Моје уздање у борби против болести пре свега је било у Господа.
Са моје стране покушао сам да се борим на природан начин са болешћу.Сазнао сам за Бројсову терапију коју је старац Тадеј благосиљао људима који су боловали од рака. Мени се пре свега свидело што та терапија подсећа на пост и човек може да јој приступи као духовном подвигу. Почео сам да сакупљам чајеве и све што је било потребно за терапију. Међутим, овај пут нисам почео Бројсову терапију из разлога који ћу вам описати.
Када ми је доктор саопштио да се рак шири знали су само свештеници и мени блиски људи , које сам сматрао да ме неће сажаљевати , већ се искрено молити Господу колико је у њиховој моћи.
Разговарао сам са о.Милуном и питао да ли може да се изврши Св.Тајна јелеосвећења,на шта је одговорио да нема проблема. Међутим, требало је да сачекамо неко време да дође о.Обрен са Цетиња јер је боље да буде присутан већи број свештеника,по могућности седам.
Све се то догађало по промислу Божијем о чему осећам да треба да посведочим.
Морам да споменем једно место у Лондону где верујем да се догодио кључни моменат везан за моје тадашње исцељење. Већина људи који долазе овде на “разговоре о вери” је упозната са тим местом. На овај начин не желим да стварам никакву “рекламу” о овој светињи, али мислим да је неизбежно да кажем неколико речи. Место о којем говорим је за мене заиста свето. Верујем да су се многи у то уверили, којима је Господ то открио.
У питању је кућа грчког свештеника о. Андроника ( бившег пароха у цркви св. Николе) који се упокојио пре једанаест година. Он је за живота имао посете Пресвете Богородице. Након тога у једној соби гради капелу и посвећује Пресветој Богородици.
У капели је повремено служио и Свету Литургију.
По промислу Божијем о. Андроник је донео из Свете Горе честицу Часног Крста и делиће моштију неколико светитеља добијених на дар за ту капелицу. Из Свете Земље (манастир св.Луке) је такође добио честице моштију разних светитеља.
Након што се о. Андоник упокојио у Господу, о свему томе је наставила да се брине његова супруга попадија (тј. на Грчком презвитера) Георгина. Она је те св. Реликвије носила у манастир Есекс, али јој је духовник благословио да их чува у капелици. Међу Грцима није страна пракса да св. Реликвије буду и по приватним кућама. Морам додати да презвитера живи истински хришћанским животом на месту где су се многобројна чуда издешавала. Она је добила благослов да може да закрсти људе који дођу да се помоле Пресветој Богородици и поклоне св. Реликвијама, наравно у колико свештеник није присутан. Поменуо бих да ових пар година од кад сам је упознао, кроз њену кућу је прошло много монаха, јеромонаха, свештеника и мирјана из разних Православних цркава.
Сећам се кад је о. Вадим, руски свештеник, обишао капелу носећи са собом чудотворну икону Богородицу Коренокурску где је прочитао молитву.
То је заиста био прави празник за све присутне.
Зашто све ово спомињем? Да бих приближио колико-толико слику тога места због битних догађаја у мом животу који су се тамо догодили. Морам да истакнем колико год сам осећао поверење према презвитери и њену љубав према мени, нисам желео да је оптерећујем мојом болешћу. Ништа јој нисам спомињао верујући да се она свакако моли за мене. Људи долазе са разним проблемима и моле је да се помоли за њих. Мени је сам одлазак тамо био довољан.
Додао бих да се она не радује радозналим посетиоцима који тамо приступају као некој туристичкој атракцији, мада таквих посета и нема често.
Заиста имам осећај да сама Пресвета Богородица чува то место.
Неверујућим људима тамо просто нема неке претеране забаве осим безброј Православних икона које се налазе свуда по кући. Верници се поклоне св. реликвијама, прочитају акатист Пресветој Богородици или додају још по неку молитву.
Други разлог што њој нисам рекао о болести је јер нисам сумњао у оздрављење и што сам радио све што је било у мојој моћи. Молио се Господу, причешћивао и што је најважније, прихватио болест као вољу Божију. Велику духовну помоћ сам имао од ближњих који су се трудили да помогну онолико колико је било у њиховој моћи; молитвама, давањем мог имена по црквама и манастирима и на многе друге начине.
Расплет првог дела приче се десио по промислу Божијем.
Господ нас најчешће посећује у нашој немоћи. Тако је било и овај пут. Кад ми је било најтеже, па ни код презвитере нисам стизао толико често да одлазим, после Литургије на празник св. Василија Острошког 2004 г. одлучио сам да одем тамо са једним братом и сестром. Та сестра није уопште знала за мој здравствени проблем. Господ је уредио да она тада буде ту, да се укрепи у вери. Кад смо дошли код презвитере отишли смо одмах у капелицу да се помолимо. Презвитера има обичај да док ми читамо акатист на српском, она у то време обично чита молитве на грчком или на бројаницу понавља Исусову молитву. Тада се десило право чудо о којем желим, у славу Господа, да сведочим. Док се молила чуо сам како је забринуто уздахнула и пар пута поновила Кирие елеисон што значи Господе помилуј. Пришла ми је, узела за руку и показала да легнем на кравет. Лежећи на кревету осећао сам се као на самрти где се она бори за мој живот. То је било неописиво. Све што ми је рекла било је ‘’Господе помилуј,па ти ми ниси ништа рекао! Зар се може ишта сакрити? Богородица ми је управо све открила.’’ Након тоге не сећам се колико дуго је она непрестано читала молитве поред кревета, а другом руком ме закрштавала од главе до пете. Никада до тад нисам видео да се неко тако моли. Цео тај доживљај бих могао да упоредим са сликом лекара који покушава да реанимира пацијента који је пао у клиничку смрт. Осетио сам неописиву благодат. Као да ме Господ васкрсао из мртвих, што се заиста на неки начин и догодило.
Након тога ишао сам код доктора са осећањем да ће све бити у реду. Доктор је то и потврдио са питањем шта ћу радити са новим животом. У првом моменту нисам разумео на шта мисли, након чега је саопштио да су сви резултати у реду. Нисам имао много да додам осим слава Господу.
Након свих тих догађаја имао сам редовне контроле на којим су анализе крви и скенер били у реду. Међутим, онда се догодио још један испит у славу Божију. На Велики Петак, ове године, ишао сам да урадим специјални скенер, јер су доктори приметили да последњи скенер није био добар. Убрзо сам био обавештен о новим резултатима који нису били охрабрујући. У међувремену се променио доктор који је пратио моје стање. Доктор ми је саопштио тренутно стање, тј. да се рак појавио у пределу целог грудног коша. Налази су показивали да је питање времена којом брзином ће се рак развијати и да је неопходно да примим хемотерапију. У супротном ми је живот био угрожен. Операција, овог пута, није била могућа јер се рак проширио по целом лимфном систему и није се могао одстранити. На моје питање, да ли постоји неки природан начин лечења, он ми је одговорио да је то као да хоћу да препливам Атлантски океан. Саопштио сам му да не желим да примим хемотерапију и да ћу покушати да се лечим природним путем. Реаговао је веома узнемирено покушавајући да представи да је моја одлука равна самоубиству. У једном моменту сам имао осећај као да прети када је рекао да ћу морати потписати да одбијам да се лечим и да ће психијатар морати да разговара са мном.
После разговора са доктором, покушали су да ме задрже у болници нудећи ми кревет како бих пристао да примим хемотерапију. Објаснио сам да не желим и не могу да останем, јер ми је супруга тада била у деветом месецу трудноће.
Из болнице сам отишао у цркву на хорску славу спаљивања моштију св.Саве где сам разговарао са о. Милуном о резултатима налаза и питао га да заједно са о. Радомиром изврше Св. Тајну јелеосвећења. Саопштио сам о. Милуну да не желим да примим хемотерапију и питао за благослов да се лечим Бројсовом терапијом.
Бројсова терапија се састоји у томе да се 42 дана не узима ништа од чврсте хране, а од течности само Бројсов сок, не више од пола литре на дан и неколико врста чајева. Мада сам се придржавао правила Бројсове терапије, пре свега сам се уздао у Господа кроз Св. Тајне; јелеосвећења, покајања и причешћа.
По Божијем промислу поново на дан св. Василија Острошког Чудотворца али овај пут 2006 г. о. Милун и о. Радомир су обавили Св. Тајну јелеосвећења. На жалост, нисам у стању да опишем благодат исцељења коју сам у том моменту поново осетио. Најјачи утисак су ми биле јеванђелске речи ‘’по вери ће вам бити’’.
Осећао сам да ми предстоји тешка борба.
Вероватно да Господ није са нама у тако тешким моментима, то би било немогуће преживети. Сада кад се сетим тих момената схватам да то није била само физичка и психичка борба већ пре свега духовна.
Неколико дана након Св. Тајне јелеосвећења Господ ми је подарио још једну незаменљиву утеху и укрепљење у вери.
Родио ми се син Растко.Чињеница да сам пристао први пут на хемотерапију, кад ми је доктор предлагао, он се не би ни родио. То ми је давало снагу да ризикујем свој живот и по други пут.
Нећу се задржавати при описивању како је било ништа не јести 42 дана (за које време сам ослабио око 20 кг ) и како је било долазити у цркву са другог краја града. Међутим сам Господ ме кроз Св. Тајну причешћа приводио к себи.
Велику борбу сам имао питајући се све време; нисам ли ја превише горд и не уздам ли се превише у милост Божију. Константно ми је долазио одговор да немам избора или ћу да верујем или не тј. по вери ће ми бити.
Убрзо потом догодио се сусрет са владиком Порфиријем, којег је сам Господ послао.Знајући да је владика дошао на кратко време у Лондон, нисам ни помишљао да га оптерећујем својим проблемима. Међутим, захваљујући једном брату из наше духовне заједнице који је на његову иницијативу организовао тај сусрет, очигледно је да сам требао са њим да се сретнем.
Хвала Господу на свему јер након исповести и разговора са владиком облаци изнад моје душе су се разишли. Могу да кажем кључну мисао коју је владика рекао. Медицину не требамо одбацивати, али човек треба да чини пре свега онако како верује да је најбоље. Није битно колико ће мо временски провести на земљи, већ како, тј. да ли ће мо за тих 30 или рецимо 50 година да откријемо Христа и стремимо да се сјединимо са Њим или нећемо. Разговор сам доживео као да ми је Господ дао знак да не бринем, да Он све држи у својој руци. Мој једини задатак је био да не клонем духом и да чувам веру.
Није било лако борити се вером против чињеница.
На једном сусрету са доктором рекао ми је да се рак развија и да је вероватно и за хемотерапију касно. До закључка је дошао, претпостављам, на основу мог физичког изгледа.
Најтежа духовна борба је била сусрет са људима који су сумњали у добар исход. У случају кад нисам успевао да им пренесем део своје вере, морао сам да се трудим да не примим део њихове сумње. Хвала Господу било је много и оних кроз које је Господ мене тешио и јачао ми веру и наду да ће се све добро свршити. Тако се и догодило.
Прошле недеље кад сам ишао на контролу, доктор ми је саопштио да су сви резултати у реду, чак и скенер који сам радио у августу. Очигледно је да су доктори били изненађени како се то могло догодити без хемотерапије.Сачекали су два месеца да се увере и на основу анализе крви да је исход заиста добар па да ми кажу резултат. Задњи сусрет са доктором је био пријатнији од претходних. Доктор је тад саопштио да је лепо кад човек некад и погреши ( мислећи на своје прогнозе и наваљивања да примим хемотерапију) и да сам успео да се излечим без њихове помоћи. Одговорио сам на то да је Господ тај који лечи.
На крају сусрета било ми је жао што доктор са више вере није приступао свему овоме, ипак се осетио делић повређене докторске сујете. Надам се да ће Господ, ако не одмах, барем у погодно време да му открије да се иза овог исцелења, а и свих његових успеха крије Божија интервенција.
Овим завршавам причу изостављајући доста детаља.
За мене је право чудо љубав ближњих која васкрсава. То је права тема о којој би требало више да се разговара. Разлог због којег сам желео ово казивање да поделим са вама, јесте да заједно у срцима величамо Господа.
Желео бих да се пред свима вама захвалим Господу, а и пред Господом да се захвалим вама. Благодарим Господу што ми је кроз вас открио величину јеванђелске приче о чињењу добра без очекивања да нам се то врати. Поново бих благодарио Господу што ми је открио чудо људске добродетељи коју сам доживљавао све време. Поражен сам пред осећајем да се не може никаква захвалност изразити , осим да се помолим за све вас и оне који нису са нама да вас Господ награди стоструко више. Нагласио бих да не говорим о материјалној помоћи, већ управо о две удовичине лепте које је свако од вас пружио мени и мојој породици у тешким моментима, по својој могућности и јачини вере. Неописиво је како човек у оваквим моментима осети свачији трептај душе, пре свега молитву узнесену пред Господа. Више вреди и оживљава и најкраћа искрена молитва него море бриге и сажаљења.
Завршио бих речима др. Љиљане Стијовић која каже: “ Не умире човек од болести, већ од недостатка љубави “тј. када нема никог да поклони пажњу и да се помоли за ту особу када “пати”.
По свему судећи, око мене је било довољно и пажње и љубави ближњих, те ми је Господ, милошћу својом, подарио исцелење.
Ако постоје било какви “хероји” ове приче онда су то пре свега моја супруга Братислава и син Растко који су били главна подршка кроз сва претходна искушења.
Слава Господу
Извор: манастир Лепавина
Један коментар