Pregledajući nedavno fotografije iz perioda kada su svi bili predškolskog uzrasta, deca i ja smo proveli jedno divno veče. Sada su svi tinejdžeri (osim najmlađeg koji ima 9 godina) i sada bijemo neke drugačije bitke. Htela sam da podelim s vama kratku priču o tome kako je bilo kad su bili „mali”.
Živimo u kući na selu. Posla ima na pretek. Kad je zima, treba ložiti vatru, donositi drva, kad grane proleće, tu je košenje trave, bašta, životinje i tako u krug. Velika je prednost imati dvorište kad su deca mala. Naše je veliko, pa je svako od petoro pilića mogao da bira gde će da se igra.
I pored tolikog prostora, nekako su najviše voleli baštu. Kažu, dajte im zaduženja, neka pomažu! Radosti dečije! Za njih uživanje, a šta ćemo što su biljke izgažene nespretnim dečijim koracima, što se umesto trave oplevi i stabljika mladog luka te za tili čas ode tatin trud i znoj! Mama ne bi bila mama kad se ne bi dosetila!
„Deco, važno je raditi, ali trebalo bi neko i da se moli. Evo, ja ću da nastavim u bašti, a vi uzmite vaše ikonice i krstiće pa hajdete u litiju oko kuće i oko bašte, da Gospod blagoslovi naš trud.”
Kako sam ih „pogodila u žicu”! Najstariji, Marko, glavni za organizaciju, odmah se dosetio da se u litiju ne može bez barjaka. Naravno da je i Lazar poželeo jedan. Pronašli su svoje štapove za igru, moje stare marame i – eto barjaka! Srećom pa su znali po neki tropar i duhovne pesme.
Krenula je naša litija s barjacima, kadionicom, ikonicama, uz pesme i slavoslov. Po pravilu tri kruga oko kuće i tri oko bašte, taman dok ja završim posao u bašti. Pošto im se mnogo dopalo, imali smo litije i narednih dana.
Pitate kakva je bila bašta te godine? Rodila kao nikad!
Autor: Danijela Popović
Komentari