Dragi pravoslavni roditelji,
Pripremili smo za vas izvornu priču „Maša i medved“ – rusku bajku na osnovu koje je mnogo godina kasnije nastao popularni ruski crtani film. Većina nas se seća samo one poznate replike: „Vidim te, vidim te, medo, ne sedaj na panjić, ne jedi kolačić“, ali cele priče ne.
Ova priča je `70-tih godina bila prevedena na srpski i snimana na ploče, međutim, njen originalni snimak nismo do sada uspeli da nađemo, pa smo je po sećanju na taj tadašnji snimak i služeći se ruskim originalom preveli za vas i vašu decu.
Redakcija sajta PravoslavniRoditelj.org
MAŠA I MEDVED
Jednom davno živeli su baka i deka, koji su imali unuku po imenu Maša.
Jednoga dana, njene drugarice su poželele da odu u šumu, da beru pečurke i jagode. Došli su da pozovu i Mašu da im se pridruži.
„Bakice, dekice“, rekla je Maša, „pustite me da idem u šumu sa drugaricama!“
A deka i baka joj odgovoriše:
„Pođi, Mašo, samo pazi, i od drugarica se ne odvajaj – da se ne bi izgubila“
Dođoše devojčice u šumu i stale brati pečurke i jagode.
A Maša – drvence po drvence, žbun po žbun i otide daleeeko, daleko od svojih drugarica.
Stade ona vikati i dozivati ih. A drugarice je ne čuju i ne odazivaju se.
Hodala tako, hodala Maša po šumi – i potpuno se izgubila. Tako je došla u najgušću šumu, kad tamo, vidi – ispred nje stoji kolibica (šumska kućica).
Maša pokuca na vrata – no niko joj ne odgovori. Potom ona malo gurnu vrata i vrata se otvoriše.
Ušla Maša u kućicu, sela na klupicu pored prozora.
Sela i razmišlja:
„Ko li ovde živi? Zašto nikoga nema?
A u toj šumskoj kućici živeo je jedan veliki medved. Tada nije bio kod kuće, šetao je po šumi. Kad se uveče medved vratio, vide Mašu i obradova se:
– Ahaaa – kaže medved – neću te sada pustiti da ideš! Ti ćeš ovde od sad živeti, meni ćeš ručak kuvati, kuću ćeš meni čistiti, hranu ćeš meni praviti.
Rastuži se Maša, poče tugovati i žaliti, ali ništa nije pomoglo. Poče ona živeti sa medom u kolibi.
Medved je po celi dan išao u šumu, a Mašenjki je zapretio da nigde bez njega iz kućice ne izlazi.
– Ako li odeš – reče medved – naći ću te, uhvatiti i pojesti!
Stade Maša razmišljati kako od medveda da pobegne. Svuda oko nje je šuma, na koju stranu da krene – nije imala nikoga da pita.
Mislila ona, mislila i na kraju – smislila.
Toga dana vrati se meda opet iz šume, a Mašenjka mu reče:
– Medice, medice, pusti mene na jedan dan u selo: mnogo sam se bakice i dekice uželela, hoću kolača da im malo odnesem.
– NE – kaže medved – ti ćeš u šumi zalutati. Daj ti meni te kolače, ja ću im sam odneti!
A Maša je baš to i htela!
Napekla ona kolačića, uze veliku korpu i reče medvedu:
– Evo, gledaj, ja ću kolače u korpu staviti, a ti ih odnesi dekici i bakici. Ali pazi: korpu na putu ne otvaraj, kolače ne diraj. Ja ću se na vrh hrastovog drveta popeti i tebe odatle posmatrati!
– Dobro – reče medved – daj mi korpu!
A Mašenjka reče:
– Izađi načas ispred kućice, pogledaj da neće kiša pasti!
Samo što je medved izašao ispred kuće (na verandu), a Maša istog trena uđe u korpu, a na glavu sebi stavi činiju sa kolačima i zatvori poklopac.
Vratio se meda i vidi – korpa spremna. Stavi on korpu na leđa i pođe u selo.
Išao meda tako, išao, i onda se – umorio.
Pa kaže:
– uuuuh, baš sam se umorio, odmoriću staaare kosti. Sešću na panjić, poješću kolačić!
A Maša iz korpe progovara:
– Vidim te, vidim te, medo, ne sedaj na panjić, ne jedi kolačić – nosi bakici, nosi dekici!
– uh, kako dobro vidi ova Maša – kaže meda – sve vidi!
Podiže on opet korpu na leđa i krenuo dalje. Išao tako on išao, išao, i opet se – umorio.
Sede meda i kaže:
– Baš sam se umorio. Odmoriću stare kosti. Sešću na panjić, poješću kolačić!
A Maša iz korpe progovara:
– Vidim te, vidim te, medo! Ne sedaj na panjić, ne jedi kolačić – nosi bakici, nosi dekici!
Medved se uplaši:
– Kako je samo brza! Visoko na drvetu sedi, daleko sa drveta vidi!
Ustade i pođe sa korpom još brže nego ranije.
Stiže medved tako u selo, našao kuću od bakice i dekice, i stade iz sve snage lupati na vrata:
– Kuc, kuc, kuc! Otključajte, otvorite! Ja vam od Maše kolača donosim.
A pas tada vide medveda i potrča lajući na njega. Iz svih dvorišta psi krenuše da laju.
Medved se uplaši, ispusti korpu ispred vrata i pobeže nazad u šumu što je brže mogao, bez osvrtanja.
Dođoše tada dekica i bakica kući. A ispred vrata videše – korpa stoji.
– Šta li je to u korpi? – pitala je bakica.
A dekica otvori poklopac, gleda i očima svojim ne može verovati: u korpi je – Maša! Živa i zdrava sedi!
Obradovaše se dekica i bakica, počeli Mašu grliti i ljubiti, pametnicom je nazivati.
I tako dođe kraj ove priče 🙂
Prevod: PravoslavniRoditelj.org
Ruski original:
druge sajtove isključivo sa navođenjem direktnog linka (hiperlinka) ka tekstu i sajtu Pravoslavni Roditelj
Komentari