Седам сати сам седела у клиници за абортус и плакала – прича о Кимберли

Седам сати сам седела у клиници за абортус и плакала – прича о Кимберли

Кимберли Хендерсон је постала права интернет звезда када је на Јутјубу објавила снимак у ком својој ћерки Ваиди пева песму Витни Хјустон How Will I Know. Када је Ваида била сасвим мала беба, прича Кимберли, доктори су мислили да је глува, па јој је Кимберли све време певала. Међутим, Ваидина прича почиње много пре тога – а један невероватан део одиграо се у клиници за абортус.

Пре Ваиде, Кимберли је родила троје деце. Најстарија ћерка, коју је добила са само 16 година, инспирисала ју је да напише песму Tiny Hearts („Малена срца”), која је постала хит на интернету и за мало више од месец дана имала више од милион прегледа на Јутјубу.

У тој песми, Кимберли говори о себи као младој мами.

„Понекад ми се чини као да ми се цео свет руши
Док се моје другарице понашају као девојке, измотавају се и играју
Излазе по целу ноћ, живе живот који сам ја морала да напустим,
Посматрам те како спаваш крај мене
Само ти и ја, саме,
Понекад ми се чини да постоји читав свет који никад нећу упознати.

Али ја знам ко сам
Да, знам ко сам
Малена срца су у мојим рукама…”

 

На свом профилу на Фејсбуку, Кимберли је објавила причу о томе како је замало абортирала ћерку Ваиду (линк ОВДЕ). Кимберли је пример дивне жене која зна да не мора да жртвује животе своје деце да би успела у животу.

 

Прича о Ваиди Еверли

(са странице Кимберли Хендерсон на Фејсбуку)

На данашњи дан пре две године седела сам у клиници за абортус мислећи да не би било добро за мене када бих родила Ваиду.

Људи се сећају датума рођендана и годишњица. Па, мени ће овај дан заувек остати урезан у уму. Тај дан ћу увек памтити и то до сваког детаља. Мислим да је то начин на који ми Бог показује да је оно што ми је Он наменио веће и да ће увек бити веће и важније од било чега што ћу ја икада знати.

Седела сам на клиници за абортус скоро седам сати. Сећам се да сам на себи имала ружичасту мајицу која је била мокра од суза. Доле је моја објава од тог дана; сећам се да сам плакала све време док сам је писала. Делим је поново, с надом да ће моја прича некога дирнути.

„Данас сам била на клиници за абортус. Била сам решена. Дечко ме је варао. Имам малу децу, шта ће људи помислити? Непрекидно сам понављала да сам потпуно сама и да морам то да урадим. Седела сам тамо… Једва да сам икога и ишта могла да разазнам кроз сузе.

Око мене људи су јели брзу храну, смејали се, куцкали поруке. Ја сам, међутим, била потпуно растројена. Нисам подизала главу, а низ лице су ми се сливале сузе. Стално сам понављала себи све разлоге због којих би то требало да урадим, мада ни сама нисам веровала у њих. Понављала сам себи да сам на пилули – ово се није могло догодити… Покушавала сам да оправдам то што сам хтела да урадим, али ми је било тешко у срцу. Осећала сам да ћу донети ужасну, ужасну одлуку и да ми Бог даје знак да то не радим. Када сам се јутрос пробудила, ћерка ми је била болесна. Морала сам да нађем беби-ситерку, залутала сам на путу до клинике, ауто ми се покварио на око 15 минута па сам закаснила, али су ме ипак примили. Молила сам се да ме Бог заустави, да ми да знак, да ми подари снагу да устанем и одем одавде…

Службеница ме је позвала за шалтер – био је то последњи корак пре него што те прозову у ординацију. Док сам неспретно претурала по новчанику тражећи возачку дозволу, из њега је испала картица коју је неки пар оставио на столу у суботу увече када сам радила… На њој је било име њихове цркве… А на полеђини стих који се често виђа…

Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој;
укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје. (Исаија 41:10)

Знала сам да ми се Бог обраћа.

Моје две најбоље пријатељице позвале су ме у прави час и упутиле ми најутешније речи на свету. ’Бићу ту за тебе… Постоји разлог што ти је Бог дао тај поклон.’

Рекла сам службеници да сам се предомислила. Пошла сам да изађем, а једна девојка од не више од 19 година обратила ми се с питањем: ’Хоћеш ли то урадити?’ Рекла сам јој да не могу… Рекла је: ’Волела бих да сам храбра као ти.’ Рекла сам јој да јесте храбра и да може да уради исто што и ја. Одговорила је да то мора урадити због неких озбиљних околности… Док сам се окретала од ње, добацила ми је: ’Кад будеш први пут видела бебино лице, биће ти драго што си данас отишла ​​одавде.’

Лијући сузе, изашла сам напоље и осетила као ми је огроман терет пао с рамена. Без обзира на околности у којима се налазиш, Бог не прави грешке, и Он је ту за тебе.

Ово је моје сведочанство. Ако имате негативне коментаре, уздржите се од тога да их овде изнесете. Нек се зна да ме није брига шта људи мисле. Отуда и ова објава. Моји пријатељи и породица су ми најважнији на свету и у потпуности ме подржавају. Сваког дана захваљујем Богу за њих.”

Највише од свега сећам се огромног олакшања и снаге коју сам осетила када сам изашла из клинике. Не кривицу. Не срамоту. Не кајање. Сећам се да сам осећала како све ово… Све ово једног дана мора нешто да значи.

Моја ћерка Ваида Еверли има сврху. Њено име значи „леп живот”. Бог сами зна да је она управо то… Прелеп живот. После трудноће пуне страхова и после безбројних тренутака слабости када сам мислила да то нећу моћи сама, 12. септембра 2013. дочекала сам моју прекрасну Ваиду Еверли заједно с моје две најбоље пријатељице.

 

Ваида Еверли

 

Сећам се како сам се расплакала када сам је први пут видела. У мислима су ми се урезале речи које ми је она девојка упутила пре него што сам напустила клинику: “Кад будеш први пут видела бебино лице, биће ти драго што си данас отишла ​​одавде…” И те како је била у праву: 2.835 грама чистог савршенства. И поред бола који сам осећала и физички и емоционално, она ме је испунила таквом радошћу коју не могу ни описати – радошћу због које не бих марила и да се у том тренутку напољу водио рат. Толико сам је заволела.

Моја мала беба од непуна 3 килограма сада има 8 килограма. Пуна је живота, пуна енергије, воли да се смеје.

И на крају, али не и најмање важно, морам рећи да је она та прелепа бебица којој сам певала у поноћ у кухињи, на снимку који је дирнуо милионе људи широм света. Захваљујући томе што сам јој певала у кухињи и то снимила за успомену, сада ће нам се читав живот сасвим променити, и то набоље. Мојој беби је место управо овде, с нама.

А ја сам тако срећна.

 

 

 

 

Аутор: Кристи Бартон Браун

Превод за pravoslavniroditelj.org: Љ. П. и М. Стајић

Извор: Waiting in an abortion clinic, here’s why she changed her mind

 

Уколико сте трудни и у дилеми сте да ли да задржите бебу, нудимо Вам могућност да поразговарате са психологом – било уживо у саветовалишту у Београду, било преко Скајпа.

Не устручавајте се да затражите психолошки разговор – нико Вас неће притискати, осуђивати нити убеђивати.

Једноставно ћете добити прилику да Вас неко пажљиво и без осуђивања саслуша, као и прилику да са неким поделите своја осећања и размишљања у овако осетљивој ситуацији у којој сте се нашли.

За детаљније информације посетите сајт Православно-психолошког саветовалишта „Има наде“:

Imanade.org

Не брините за новац – уколико нисте  у могућности да платите, разговор ће за Вас бити бесплатан.

Саветовалиште „Има наде” нуди могућност бесплатног разговора само и искључиво особама које су трудне и премишљају се да ли да задрже бебу, тако да је то потребно навести у писму преко контакт странице на ОВОМ ЛИНКУ.

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*