Điona Martin (na slici, desno) ima samo 17 godina, redovna je učenica završnog razreda srednje škole i mlada mama. Pošto izdržava sebe i ćerkicu od 11 meseci, radi noćnu smenu i vikende u prodavnici rukotvorina u rodnom Providensu. Kada u junu bude diplomirala, upustiće se u dugačak postupak prijavljivanja za koledž.
Za vreme razgovora, Điona često zeva (i izvinjava se zbog toga, ali često radi šestočasovnu noćnu smenu). Mlade mame su veoma iscrpljene jer pokušavaju da se izdržavaju i da pohađaju školu: skoro polovina tinejdžerki s decom živi u siromaštvu, a najveći broj onih koje se porode pre 18. godine nikada i ne završi srednju školu.
„Niko mi nije rekao da ću morati da ustajem u 2, 4, 6, 8 sati ujutru”, kaže Điona. Međutim, čim počne da priča o ćerkici, osmeh joj zasija na licu. Odlučna je u nameri da stvori bolji život za sebe i ćerku. Želi da postane advokat i pronašla je jednu od malobrojnih škola koja joj može pomoći da tu želju ostvari.
Akademija Nouel (Nowell Leadership Academy) u državi Roud Ajlend radi po principu tzv. čarter škole[1] i jedna je od nekolicine srednjih škola u SAD koja maloletne trudnice i majke priprema za koledž, karijeru i porodicu. Škola ima 160 učenika – uglavnom su svi tu prešli iz drugih škola i najveći broj su devojke. Škola nudi klizni raspored časova, sredstva za učenje prilagođena svakom učeniku, pomoć s prevozom i podršku prilikom podizanja porodice – od časova o roditeljstvu do kućnih poseta nakon porođaja.
Reč je o zahtevnom modelu koji je teško primeniti. Druge škole za trudnice uglavnom ne uspeju da opstanu, jer učenice retko dolaze na nastavu, škola nema odgovarajuće prostorije, ili učenice umesto akademskog znanja uče ručne radove, te tako na časovima matematike umesto geometrije uče da šiju prekrivače.
„Čarter škole postale su druga šansa za ovu decu”, kaže Konor Šihan, koji je u Nouelu zadužen za studentska pitanja.
Učenice koje dođu u Nouel žele da nauče kako da budu dobre majke. Žele da znaju da su im deca u dobrom vrtiću. Razmišljaju o bebi na času hemije i često proveravaju imejl da vide da li su im iz jaslica poslali sliku. Trude se da deci čitaju knjige pre spavanja. Uče prvu pomoć kako bi znale šta da rade ukoliko im se dete zagrcne na komad hrane ili sitan predmet. Razmišljaju o tome da nađu dobar posao kako bi njihova deca mogla da idu u dobru školu.
One su učenice – neke od njih su zakonski gledano i dalje deca – ali već žele priliku da sebi omoguće bolji život, što bi obrazovni sistem i trebalo da im ponudi.
Diskriminacija, uprkos saveznom zakonu
U teoriji, sve srednje škole dužne su da izađu u susret učenicama koje su trudne ili majke i da im omoguće odgovarajući smeštaj. Uostalom, svakodnevno prisustvo na času i domaći zadaci veoma teško padaju učenicama kao što je Điona Martin, koja istovremeno pokušava da gaji ćerku, diplomira i plati stanarinu. Međutim, kada takve učenice ne dobiju pomoć od škole, najčešće je napuštaju.
To ne bi trebalo da se desi. Savezni zakon zabranjuje diskriminaciju učenica koje su trudne ili imaju decu. Njima treba da se omogući da nadoknade propušteno gradivo, da im se opravdaju izostanci i da im se materijal za učenje dostavi kući, kao što se dostavlja đacima koji zbog bolesti ne mogu da dolaze u školu.
Kelsi Barni (17 godina), učenica završnog razreda u Nouelu, u prethodnoj školi dva meseca nije išla na časove jer je morala da brine o tek rođenoj ćerki Alisi koja je imala visoku temperaturu. Kada je došla u školu, rečeno joj je da ne može da diplomira na vreme.
„Savetnica me je pogledala i rekla mi: ’Moraš da biraš, ili škola ili dete’”, kaže Kelsi. „Odabrala sam dete.”
Takve priče nisu neuobičajene, a diskriminacija se vidi i u brojkama: samo 38 odsto maloletnih majki završi srednju školu. Isto tako, njihova deca uglavnom ne završe školovanje i na standardizovanim testovima ostvaruju lošiji uspeh od vršnjaka. Polovina maloletnih majki živi u siromaštvu, a mnoge su same: 58 odsto ne dobija nikakvu materijalnu pomoć od detetovog oca.
Najviše su pogođene maloletnice iz manjinskih grupa. Premda je ukupna stopa maloletnih porođaja opala za 67 odsto od rekordno visokog nivoa iz 1991. godine, i dalje je najviša među populacijama drugih rasa. Podaci iz 2016. govore da je na 1000 devojaka uzrasta 15–19 godina u proseku bilo 20,3 živorođene dece. Međutim, za devojke hispanoameričkog porekla brojka je 35 dece, za crnkinje 32, za severnoameričke Indijanke 26, za belkinje 16, a za Azijatkinje 7.
Čas matematike u Akademiji Nouel
Model škole koji se i dalje razvija
Akademija Nouel pokušava da izađe u susret učenicima koliko god je to moguće. Škola je otvorena 2013. godine, ali je u prve tri godine prisutnost đaka bila 25 odsto dnevno.
Da bi se to popravilo, Upravni odbor je promenio rukovodstvo koje je potom obezbedilo mesta za decu u obližnjem vrtiću kako bi učenice mogle da tu smeste decu dok čekaju prijem u državni vrtić. Pored toga, uvedena je platforma za učenje koja omogućava učenicama da obrađuju nastavne jedinice brzinom koja njima odgovara. Zaposlili su savetnike koji učenicama pomažu da savladaju čitanje i matematiku, uveli delimične uniforme koje se mogu prilagoditi telu trudnice, omogućili subvencije za gradski prevoz. Nastavnici idu u kućne posete učenicama koje prestanu da dolaze na nastavu kako bi im pomogli da se vrate u školu.
Prošle godine, nastavu je pohađalo oko 63 odsto učenika, što je i dalje malo, ali je mnogo više nego u početku.
„Zaista se trudimo da stvorimo čarter školu u kojoj bi učenici mogli da ostvare odličan uspeh i koja bi pritom bila prilagođena mladima od 18, 19 i 20 godina koji pokušavaju da završe srednju školu i potom nastave školovanje”, kaže Tobi Šeperd, izvršni direktor škole.
„Još neko ko se brine za mene”
Jednog popodneva, nastavnica i medicinska sestra Džudit Rasel parkirala je automobil u jednom predgrađu Providensa. Sa ogromnim paketom pelena u ruci, prešla je ulicu i pokucala na jedna vrata. Otvorila joj je devojka i uvela je u sumračnu sobu u kojoj spava bebica od nedelju dana, pokrivena roze-plavim ćebencetom.
Devojka ima 16 godina i veoma je stidljiva. Džudit joj postavlja pitanja smirenim glasom. Kako joj ide dojenje? Ima li nekoga ko će da čuva bebu kada se bude vratila u školu? Hoće li država da pomogne? Kako se mlada mama oseća?
Džuditin posao je da se postara da Nouelove učenice ne ostanu same nakon porođaja. Ako majka pristane, Džudit je posećuje kod kuće odmah po izlasku iz bolnice, baš kao patronažna sestra. Džudit pomaže mamama tako što im deli medicinske savete, a takođe im obezbeđuje laptop i plan učenja kako bi nekoliko meseci pre povratka u školu mogle da uče od kuće.
„Ja ovde nemam bežični internet, šta da radim?”, pita devojka. „Doneću ti prijemnik”, obećava Džudit.
Učenice kažu da su im Džuditini saveti bili veoma korisni. Điona Martin se seća kako joj je Džudit govorila da nakon carskog reza ne sme mnogo da hoda i da se zamara.
„Lako mi je da s gospođom Džudit pričam o bebi jer osećam da me ne osuđuje ako nešto ne znam već da se iskreno brine za mene i moje dete”, kaže Điona. „Lepo je da se za promenu još neko brine o meni i bebi, a ne samo ja.”
Kao porodica
Osim što nudi obrazovanje i priliku da se nauče razne životne veštine, velika prednost Akademije Nouel jeste i to što se, za razliku od drugih škola, trudne učenice tu osećaju dobrodošlo.
„Iako u Nouelu ne možemo da uradimo baš sve, učenice nas vole jer osećaju da su ovde prihvaćene kao trudnice”, kaže Džudit Rasel. „Zaista je iznenađujuće da u ovom dobu u pojedinim školama prekorno gledaju na njih zbog toga što su trudne… Deca u našoj školi preživela su mnogo toga i zaista su otvorena prema svima.”
Kelsi Barni kaže da su joj u staroj školi svašta dobacivali i gurali je po hodnicima kada se saznalo da je trudna. U Nouelu, međutim, nastavnici se brinu za nju, pitaju je kako joj je ćerka. Kaže da su svi u školi „kao porodica”.
Ovde niko nikoga ne osuđuje jer većina devojaka su mlade mame i znaju kroz šta trudna tinejdžerka prolazi.
„Volela bih da se druge devojke u ovakvoj situaciji osećaju jednako dobro u svojoj školi”, kaže Điola Martin, „a ne da ih zbog trudnoće ponižavaju, osuđuju i omalovažavaju. Ako u školi vidite trudnu devojku, budite srećni zbog nje. Ona uči i trudna je… To je stvarno teško.”
„Čini mi se da mnoge devojke misle da je trudnoća kraj njihovog školovanja, da moraju da odustanu od svojih snova”, kaže Arima Svini, nastavnica matematike. „Divno je videti da postoji škola koja ne smatra da su trudne tinejdžerke izgubljen slučaj i koja veruje da za njih ima nade i da mogu da uspeju u životu.”
Svinijeva kaže da joj nije bilo lako kada je iz obične škole prešla u ovu u kojoj na času nikada nema više od dve trećine učenika. Morala je da razvije nove nastavne metode kako ne bi stalno ponavljala iste lekcije zbog onih koji nisu bili na prethodnom času. U tome joj dosta pomaže personalizovana platforma za učenje. Pored toga, često odgovara na pitanja o zadacima putem poruka na mobilnom. No, najvažnije je što ona i dalje očekuje dosta od đaka i ne spušta kriterijume.
„Stalno im govorim da moji časovi neće biti lakši. Ja sam stroga i očekujem od njih da uče”, kaže Arima. „Ali zauzvrat im dajem vreme i podršku. Tinejdžerke koje su trudne, ili imaju malu decu, teško mogu da ispune zadatke kada im zadate kratak rok, zato im tu najviše izlazim u susret.”
Kako biti roditelj
U većini škola, đaci mogu da završe sve razrede i da diplomiraju, a da nikada ne nauče ništa o roditeljstvu.
U Nouelu je, međutim, priprema za roditeljstvo neophodan uslov za diplomiranje, Jednom nedeljno, jedna neprofitna organizacija drži časove o tome kako treba pričati s decom, kako ih navesti da vas slušaju, kako ih vaspitati i pohvaliti.
Predmet se ne ocenjuje, ali đaci za domaći zadatak treba da vežbaju rad s decom. Neke učenice kažu da su im ti časovi bili izuzetno korisni, dok druge kažu da je dobar deo naučenog zapravo samo stvar zdravog razuma. Za vreme ovih časova, često se iz učionice začuje smeh.
„On mi daje motivaciju”
Krisija Baraza ima 18 godina i malog sina. Prebacila se u Nouel delom i zbog toga što joj je vrtić odmah pored škole. Kaže da je više usredsređena na rad kada zna da u svakom trenutku može da obiđe sina. Ponekad joj je teško da radi domaći na laptopu jer sin želi da se igra, međutim, upravo zbog njega želi da diplomira i zaposli se.
„Ponekad je teško učiti uz njega, ali je to istovremeno i dobro jer mi on daje motivaciju”, kaže Krisija. „Da nije njega, mislim da se ne bih toliko trudila zbog sebe. Ranije nisam bila baš sjajna u školi, ali sada imam razlog da učim i to mi stvarno prija.”
Krisija Baraza (18) koristi personalizovanu platformu za učenje koju joj je škola omogućila
Kelsi Barni takođe kaže da je njena ćerka razlog što ide u školu, što se sprema za koledž i podnosi sav stres koji uz to ide. „Ona zaslužuje najbolje”, kaže Kelsi. „Ne da ima sve što poželi, ali ipak dosta toga.”
Iz istog razloga Điona Martin radi i trudi se dvaput više od svojih vršnjakinja, pa čak i od drugih žena. Kod kuće je čeka devojčica koja ponekad baca cipelice i gubi čarapice, ali svako veče posle posla Điona joj čita knjige. Kada joj peva, beba se osmehuje.
„To me pokreće”, kaže ona. „Ona je jedina porodica koju imam.”
[1] Polu-nezavisne državne škole koje se finansiraju iz budžeta, ali imaju drugačiji program i obično su namenjene posebnim kategorijama učenika: siromašnijoj deci, verskim grupama, manjinama, trudnicama itd.
Autor: Kejt Stringer
Prevod za pravoslavniroditelj.org: M. Stajić
Izvor: Here’s How One Rhode Island High School Is Helping Its Teens Beat the Odds
Komentari