Prenosimo još jednu ispovest koja je pristigla kao odgovor na anketu televizijske kuće CNN (iz 2013. godine) o kojoj smo pisali OVDE.
***
Još uvek pamtim transparent na kom je pisalo „Spasi svoju bebu”. Sećam se da sam se šćućurila na sedištu automobila i rekla mužu: „Oni ne znaju zašto smo mi ovde, zar ne?” Znate, ja tada nisam mislila da ubijam svoju bebu već da ću se samo osloboditi komada tkiva koje je štetno po mene.
Bilo je to 1979. godine. U to vreme sam uzimala eksperimentalni lek zbog tumora na bešici. Bila sam srećna kad sam zatrudnela, ali mi je lekar rekao da ne mogu da rodim bebu jer bih time ugrozila svoj život, a dodao je i da ću roditi čudovište, a ne dete. Rekao je da moram da idem na postupak koji se zove diletacija i kiretaža (vrsta hirurškog abortusa, prim. prev.), i to što pre, dok bebino srce ne počne da kuca. Bila sam u sedmoj nedelji trudnoće i mogla sam da abortiram pod izgovorom „ugroženog zdravlja majke”, mada lekar nikada nije upotrebio baš tu frazu. Imala sam 25 godina i bila sam udata za Dejla, s kojim sam imala sina od tri godine. Bila sam pod pritiskom da biram između trogodišnjeg sina kog sam mogla da vidim ispred sebe i štetne „šačice tkiva” koju nisam mogla da vidim.
Bili smo hrišćanska porodica i redovno smo išli u crkvu. Obavestili smo roditelje, molili se i rešili da poslušamo doktora. Zaista sam mislila da moram da uradim to „čišćenje” jer u suprotnom neću biti tu da gajim sina kog sam već rodila.
Doktor me je poslao u kliniku Planiranog roditeljstva u mestu Litl Rok. Sada se pitam zašto me je poslao baš tamo ako je moja trudnoća bila rizična. Sećam se hladnog stola i skoro prazne prostorije. Sestra mi je rekla da će sve biti brzo gotovo, da neće boleti i da ću za nekoliko dana moći da se vratim na posao. O, kako je samo pogrešila!
Sećam se da sam čula mašinu (vakuum aspirator, prim. prev.) i da sam se zapitala: „Šta mi to rade?” U sobi za oporavak, devojke su ležale na krevetima. Jedna od njih me je upitala: „Je li tvoje bilo dečak ili devojčica?” Zinula sam u čudu i nisam ništa odgovorila.
Kad sam došla kući, pokušala sam da hodam, ali sam počela da krvarim. Iz mene je počelo da ispada još delića tela kada sam otišla u toalet! Zaspala sam uplakana i otada je počela depresija. Nisam mogla ni da izgovorim reč abortus i želela sam da kaznim sebe. Potiskivala sam taj događaj više od 12 godina, imala nekoliko karličnih infekcija, endometriozu, a potom sam morala da uradim histerektomiju (uklanjanje materice, prim. prev.), iako sam još bila mlada.
Sestra je rekla: „Brzo će biti gotovo“, ali u mom slučaju nije bilo tako. Sada i muž i ja do kraja života moramo da živimo s kajanjem.
Moje rane su počele da zaceljuju tek kada sam čula ispovest jedne žene. Najzad sam i ja mogla da priznam sebi istinu. To što sam uništila nije bilo samo tkivo. Bio je to život jednog ljudskog bića.
Dejl i ja smo išli na program oporavka od abortusa, dali smo ćerki ime Džil Elison i dali da joj se odsluži pomen.[1] Našoj bebi smo dali ime i ukazali joj poštovanje, i zahvaljujući tome mogli smo da je oplakujemo i da tugujemo.
Ako ste imali abortus, želimo da vam poručimo da niste sami i da za vas ima nade i isceljenja. Program oporavka od abortusa promenio nam je život!
Mi sada vodimo organizaciju National Helpline for Abortion Recovery (Nacionalna telefonska linija za pomoć i oporavak od abortusa) i do sada smo primili na hiljade poziva širom zemlje i sveta. Sve koji nam se jave upućujemo na mesta gde u svojoj sredini mogu naći pomoć i šaljemo im pakete s materijalima koji će im koristiti. Milioni ljudi pate od posledica abortusa. Pozovite nas besplatno ili posetite naš veb-sajt www.nationalhelpline.org. Stid i sramota nas teraju da ćutimo, ali istina će vam pomoći da se oslobodite.
Prevod za pravoslavniroditelj.org: M. Stajić
Izvor: What I destroyed wasn’t just tissue
[1] Napomena: ovo je ispovest nepravoslavne osobe. U Pravoslavnoj Crkvi ne služi se pomen nekrštenima.
Ukoliko ste trudni i u dilemi ste da li da zadržite bebu, nudimo Vam mogućnost da porazgovarate sa psihologom – bilo uživo u savetovalištu u Beogradu, bilo preko Skajpa.
Ne ustručavajte se da zatražite psihološki razgovor – niko Vas neće pritiskati, osuđivati niti ubeđivati.
Jednostavno ćete dobiti priliku da Vas neko pažljivo i bez osuđivanja sasluša, kao i priliku da sa nekim podelite svoja osećanja i razmišljanja u ovako osetljivoj situaciji u kojoj ste se našli.
Za detaljnije informacije posetite sajt Pravoslavno-psihološkog savetovališta „Ima nade”:
Ne brinite za novac – ukoliko niste u mogućnosti da platite, razgovor će za Vas biti besplatan.
Savetovalište „Ima nade” nudi mogućnost besplatnog razgovora samo i isključivo osobama koje su trudne i premišljaju se da li da zadrže bebu, tako da je to potrebno navesti u pismu preko kontakt stranice na OVOM LINKU.
Komentari