Crkva svu svoju pažnju usmerava na poznanje osnovnog, dubinskog životnog problema. Zašto se porodice raspadaju? Nakon pažljivog ispitivanja može se zaključiti da se uzrok problema nalazi u jednoj ozbiljnoj zabludi koja je veoma rasprostranjena u našem društvu.
Na žalost, niko nas u današnjem društvu ne uči pravilnim odnosima sa bližnjima. Uverio sam se u to posmatrajući decu različitog uzrasta dok sam tesno sarađivao sa obrazovnim institucijama. Nepravilno vaspitanje počinje od ranog uzrasta i veoma brzo donosi svoje žalosne plodove. Od detinjstva nam govore da je važno da redovno pohađamo školu, da je važno da stičemo različita znanja, odrasli se trude se da izrastemo u dobre ljude, uče nas dobrim manirima i izražavanju. To isto su učile i naše bake: „Budi pristojan, ponašaj se kako treba, nauči se da govoriš samo lepe reči“. I u školi nas uče da budemo pristojni, da se obraćamo onima koji su stariji od nas sa „Vi“, itd. Sve je ovo naravno potrebno.
Međutim, mi smo propustili nešto jako važno. Opštenje se ne sastoji samo u pristojnom ponašanju i izražavanju. Opštenje je umeće da slušamo drugog čoveka. A tome nas praktično niko ne uči. Međutim, i u Pravoslavlju i u našoj kulturi se tome pridaje jako veliki značaj. Ako pogledamo podvižnička dela drevnih i savremenih Otaca Crkve, pa čak i drevnih grčkih filosofa, možemo da primetimo da oni veliku pažnju posvećuju ovoj temi.
Na primer, Sveti Nikodim Svetogorac, monah, asketa, koji se podvizavao u pustinji Svete Gore u 18. veku, u svojim savetima duhovnicima govorio je na koji način je potrebno da slušaju ljude koji im dolaze. Kako je potrebno da duhovnik sedi na stolici, kako da gleda na osobu koja se ispoveda, kako da susretne čoveka koji je došao na ispovest. Čak je davao savete i u vezi sa obraćanjem pažnje na svoju mimiku. Sveti Nikodim je savetovao duhovnicima da paze na svoje pokrete da ne bi slučajno na neki način uznemirili čoveka. Čak je govorio i o načinu disanja u vreme dok se sluša ispovest. Takva čudesna premudrost iskustva međuljudskih odnosa koja izvire iz predanja naše Crkve je, na žalost, u našem veku praktično izgubljena. Mi smo naučeni jedino da govorimo. Umeće slušanja nam nije poznato.
Pokretani dobrim motivima, roditelji, muževi ili žene nam dovode na razgovor svoju decu ili supružnike sa kojima su u lošim odnosima. Međutim, boraveći u neprijateljstvu oni muče i sebe i druge. Čim započnu dijalog istog trena postaje očigledan njihov problem: oni ne slušaju jedno drugog, počinju da govore u isto vreme, ponavljaju kao sa kasetofona ranije naučene fraze u kojima se nalaze sve samo „za“ i „protiv“ u vezi njih samih. I tako postupaju obe strane. Svi znamo da dva kasetofona nikada neće moći da pronađu zajednički jezik među sobom. Oni će jednostavno biti u stanju jedino da prenesu informaciju zapisanu na kaseti. Isto je i sa ljudima: svako teži da iznese svoju tačku gledišta i nije u stanju da sasluša drugog.
Možda će neko na ovo reći:“Da, na žalost, to je tužna realnost, ali šta da se radi!“
Ja bih kao odgovor na to da se pozovem na sopstveno lično iskustvo razgovora sa bračnim parovima: 90% brakova se ne raspada zbog vanbračnih afera jednog od supružnika. Prevara jednog od njih predstavlja samo posledicu. Prva pukotina se pojavljuje zbog toga što se muž ili žena – opravdano ili ne – zatvaraju u sebe same. U ovo me je uverilo dugogodišnje iskustvo razgovora sa supružničkim parovima. Muž se zabija u posao preko glave, sa samoodricanjem i ponosom radi od jutra do mraka, ponekada radi dva posla kako bi odgovorio na zahteve savremenog života. Isto tako postupa i žena. I kakav je rezultat? Oboje dolaze uveče toliko umorni i opustošeni da čak nisu u stanju ni da porazgovaraju jedno sa drugim i, na žalost, svaljuju sav taj psihosomatski premor na onog drugog. A ako imaju i decu, onda smatraju da im je dovoljno da prosto budu „dobri očevi“ ili „dobre majke“: „Činim za svoju decu i kuću sve što je neophodno. Trudim se da im ništa ne nedostaje, da se ne osećaju uskraćenim ni u čemu“.
Međutim, iskustvo pokazuje da ono što je deci najviše potrebno jeste – harmonija u porodici, a veoma često upravo ona i odsustvuje u porodici.
Vi, kao roditelji, vrlo dobro znate da deca imaju jako suptilan osećaj koji ne možete obmanuti. Možemo izbegavati da se svađamo ispred njih i ne reći im ni reč o našim međusobnim napetim odnosima. Međutim, dete na nama neshvatljiv način shvata šta se događa. I zato savetujem majkama koje dolaze na ispovest sa decom da ih ostave kod nekog od rođaka, jer sam primetio da dok se majke ispovedaju, njihova deca saosećaju sa onim što majka govori. Dete može biti beba i ništa ne razumeti, ali kada majka koja ga drži na rukama počinje da govori o nečemu što je tužno ili plače, ili je jako uznemirena onda i beba videvši uznemirenu majku, počinje da biva uznemireno. Zato govorim majkama: „Ne dolazite sa detetom na ispovest!“
„Pa, on je još uvek dete, ne razume ništa“, odgovaraju mi.
Razume! Još mnogo pre rođenja već sve razume. Danas je to i nauka dokazala i već postoji „prenatalna psihologija“. To jest, čak i plod prima razdraženost i različite negativne emocije koje se dešavaju oko njega. Tako da nemojmo biti naivni smatrajući da naša deca ništa ne razumeju. O, razumeju! Deca su jako osetljiva. I teško od njih sakriti naša osećanja.
Ponavljam: najneophodnije našoj deci i nama samima jeste harmonija u odnosima. To je nešto što se samo po sebi podrazumeva. Ali, kako da je steknemo?.
Brak predstavlja neprestani rad na sopstvenom usavršavanju. Ovde nije sve tako jednostavno. Brak je nauka nad naukama.
Prilično često posećujem gradske i oblasne škole i institute. Nakon naših razgovora neki od studenata ostaju i postavljaju mi pitanja:
– Vladiko, zašto Crkva ne dopušta vanbračne odnose? Zar je to toliko neprihvatljivo? Zašto je Crkva toliko stroga?
– Da, Crkva strogo prilazi ovom pitanju. Ne zato što ne želi da dopusti odnose između dvoje ljudi, već zato što želi da ovi odnosi budu sazidani na pravilnoj osnovi.
Ako od malih nogu ne naučiš da u drugom čoveku posmatraš ne suprotni pol (muškarca i ženu) već ličnost (npr. Mariju, Konstantina, Đorđa, itd. ) kada budeš stupio u brak možeš da se suočiš sa jako ozbiljnom teškoćom. U braku nećeš doživljavati drugog čoveka upravo kao čoveka, već samo kao muškarca ili ženu.
Nadam se da me razumete šta govorim. Ako osoba ne bude u sebi prevazišla razliku polova neće biti u stanju da stvori ni pravilne odnose u braku. Na primer, neki govore: „Ne mogu da shvatim zašto se moja žena žali na mene! Šta joj smeta? Dobar sam muž, brinem o kući, donosim novac, ništa ne uskraćujem. Šta joj još treba?“ I žena razmišlja na sličan način: „Spremam mu, perem, sređujem kuću, sve pravilno radim što se toga tiče, jedino o čemu razmišljam je naša porodica. Zašto je nezadovoljan?“
Međutim, oni nisu u stanju da shvate da je, naravno, sve to jako važno u braku, ali se sve to ne tiče druge osobe. Ne shvataju da duševno i saosećajno opštenje ima prvostepenu važnost u braku dok su materijalno zbrinjavanje porodice i obaveze po kući – od drugostepenog značaja.
Kao što već rekoh, u braku je neophodno drugog prihvatati pre svega kao ličnost.
Vidite, da bi spasio čoveka Hristos je Sam postao čovek. Bog nije spasio svet samo time što je ostavio Svoje zapovesti ili poslao na propoved proroke koji su činili čuda. Ne! On je Sam na Sebe primio ljudsku prirodu.
Tako je i u braku: da bi brak bio čvrsti da se ne bi raspao, muž i žena treba da se potrude da shvate duševni svet onog drugog, da mogu da predosete kakve potrebe i teškoće može druga polovina da ima. Na taj način se brak jača. I delujući na taj način, muž i žena postaju „jedno telo“, to jest, jedan čovek. Ne odvojeno muž i žena, već supružnička zajednica, celina. Dve osobe u, za njih, apsolutno novoj stvarnosti i ljudskoj ličnosti.
Muž i žena postaju novi čovek koga blagosilja Hristos u Tajni braka i sjedinjuje nerazdeljivo. Od tog trena ovaj novi čovek ne može da deluje samo jednim delom sebe. Muž više ne može da zamisli svoju ženu kao deo nečeg drugog, već jedino kao delom sebe. Tako oboje postaju „jedno telo“, bez obzira na to što su priroda i psihologija muškarca i žene potpuno različiti. Eto, šta je predivno u braku – to što jedan dopunjuje drugog.
Međutim, postajući „jedno telo“ u braku, jedan član porodice uopšte ne ovladava u potpunosti drugom osobom i ne „guta“ njegovu ličnost. Ne! Muškarac donosi ženi svoja praktična poznanja, a žena sa svoje strane, daje muškarcu svoje žensko iskustvo i svoje viđenje života tako da oni zajedno postaju novi, blagosloveni u braku, čovek koji kroz supružnički savez u svet donosi plod svog braka – decu. Vidite, koliko je predivna Premudrost Božija: dete se ne rađa samo od majke već i uz učešće oca, to jest, od dvoje potpuno različitih ljudi koji se nekada nisu ni međusobno znali.
Deca jako često liče na roditelje ne samo spoljašnjim crtama već takođe i načinom ponašanja i duševnim osobinama. Zato često roditelji u svojoj deci vide sopstveni nastavak. Najveći poklon koji možemo našoj deci da darujemo jeste naša pažnja.
Sklad o kome smo govorili se dostiže samo uz trud, rad na sebi i požrtvovanje. Važno je znati da su duševni mir, mir u porodici i među supružnicima mnogo važniji od svega materijalnog i da se ne mogu steći ni za koji novac.
Potrebno je veoma odgovorno se odnositi prema ulasku u brak, primenjujući za to pravilne kriterijume. Gledajmo na drugu osobu kao na čoveka, trudeći se da je prihvatimo onakvom kakva jeste. Potrudimo se da razumemo kakve potrebe i želje ima naša druga polovina. Potrudimo se da razumemo da je naš zadatak u braku da dajemo sebe drugom, a ne da zahtevamo od drugog da nam sebe celog da.
Velika je greška zahtevati od svoje druge polovine ljubav sa rečima: „Od tebe tražim samo jedno: da me voliš“. Ovakvi zahtevi se često mogu čuti od ljudi koji su tek ušli u brak. Kada čujem slične izjave, ispravljam ih govoreći: „Deco, postavili ste nepravilan temelj za porodičan život. Kada zahtevaš nešto od nekoga, onda će tvoji zahtevi biti razlog za spor i svađe. Ako zahtevaš od drugog ljubav, govoreći: `Jedino što od tebe tražim je da me voliš. Hoću da me uvažavaš. Da budeš dobra žena`, to je onda to! Od tog trenutka počinje neprekidna svađa jer ćeš zatim reći: `Ti nisi ona o kojoj sam maštao`. Na početku je potrebno čoveku prvo dati celog sebe, a tek onda tražiti. A tražiti nešto od samog početka – velika je greška.
Bolje reci svojoj ženi: `Ono što ja zaista želim jeste da te volim. Trudiću se da uvek prvi napravim korak tebi u susret u trenucima kada se ne slažemo.`“
Prema učenju Crkve, prava ljubav „ne traži svoje“, kako piše apostol Pavle: „Ljubav sve snosi, sve trpi, svemu se nada“. Gospod Isus Hristos je savršeno zavoleo čoveka – onako kako niko drugi nije bio u stanju da ga zavoli. Svoju ljubav je dokazao Svojom Velikom Žrtvom za čoveka. U braku muškarcu veoma priliči slika Hrista Koji ljubi Svoju Crkvu. I muškarac je takođe dužan da ljubi svoju ženu po tom primeru, to jest, u braku imaš mogućnost da ovaplotiš svoju ljubav, da daš celog sebe bez ikakvih pretenzija, trampi, bez ikakvog traženja nečega za sebe. Tada će tvoja druga polovina, videći tvoju plemenitost biti veoma dirnuta i rado će podeliti sa tobom celokupno svoje unutrašnje bogatstvo koliko je god moguće.
Potrudio sam se da vam objasnim gde se pojavljuje prva pukotina koja se postepeno povećava i koja za sobom povlači sve ostale probleme.
Hajde da težimo tome da pružamo svoju ljubav, celog sebe drugome bez ograničenja. Hajde da se potrudimo da čujemo i saslušamo drugog. Da bismo čuli drugu osobu potrebno je da prvo zaćutimo i sami se pretvorimo u uvo. Žena neka sluša muža i muž ženu. Na taj način će supružnici ojačani čvrstom zajednicom dati sopstvenoj deci najbolje što imaju, jer svojoj deci roditelji koji ih vole, vrlo rado daju svoju ljubav, svoju pažnju i saosećanje.
Želim vam sve najbolje, želim da uvek radujete svoje porodice. Učite svoju decu svemu dobrom. Učite ih da budu aktivna i da postižu svoje dobre ciljeve da bi bila blagoslovena od Boga.
Autor: mitropolit Atanasije Limasolski
Prevod: Stanoje Stanković
Izvor: Pravoslavie.ru (prvi deo i drugi deo)
Komentari