Gotovo svakodnevno možemo pročitati ili videti u vestima na televiziji, kad god se spominje Crkva i crkvenost, kako je Crkva tradicionalno mačo orijentisana, što podrazumeva da sve važne odluke donose muškarci – sveštenoslužitelji, a žene služe kao dekor, prateća inteligencija zadužena za poslušnost, pokoravanje i bespogovorno prihvatanje naloga koje im daju crkveni autoriteti.

Oni koji neguju samo nesimpatiju prema Crkvi, sa nesimpatijom u njoj vide samo zabrinute, prestarele ili fanatizovane mlade, zabrađene žene u dugim suknjama i bez trunke šminke na licu.

Aktivniji animozitet prema Crkvi već podrazumeva da se izrazi protest zbog ukidanja ženskog prava na abortus (žene u crnom protiv žena sa maramama), a u najrazvijenijem obliku bogoborstva, ekstremne feminističke grupacije i njihovi pridruženi članovi – muškarci, po potrebi rata sa Crkvom – feministi, kao najveći društveni problem ne vide ni nezaposlenost, ni tešku ekonomsku situaciju, ni raspad vrednosnog sistema, već navodnu činjenicu da je Pravoslavna crkva konzervativna, te žene ne mogu postati sveštenici, a zabranjen im je i pristup na Svetu Goru. Oni koji se ne bune što nema žena rudara, oštro su protiv odsustva žena – sveštenika. Oni koji ne mogu da dobiju vizu ni za jednu zemlju koja je potpisnica šengenskog sporazuma, silno bi da izrade ženske vize za Hilandar.

Usuđujem se da kažem da samo u Crkvi postoje autentični feministi maksimalisti, koji teže nečem iznad svake tolerancije i ravnopravnosti – ravnopravnosti u ljubavi. Kako ja to znam? Lično!

Učiniću jedno javno priznanje ili javnu ispovest, vezanu baš za večerašnju temu.

Dakle, sama sam vaspitana u duhu ravnopravnosti i emancipacije, u porodici koja je bila brojčano ženskija, sa ocem koji nije odgovarao opisu dominantnog pater familijasa, već se veoma radovao rođenju ženske dece i posmatrao nas kao misleća i punovažna bića.

Uz porodični kontekst, u vreme kada sam ja odrastala, bio je popularan i model slobodoumnih, oštrih i nezavisnih žena, neka pank varijanta modela žene Amazonke.

Kad se tome doda i činjenica da sam studirala psihologiju, tzv. ženski fakultet, na tzv. slobodoumnom Filozofskom fakultetu, jasno je da sam imala sve preduslove da postanem prava feministkinja. Da od ideje da sam ne samo dovoljno pametna već i pametnija od velikog broja muškaraca koji su po opštevažećim društvenim kriterijumima promovisani u prave intelektualce, dođem do ideje o tome da nezavisnoj ženi nije potreban ni muž, a povremeno i do uverenja da nije neophodan ni drugi roditelj za rođenje deteta o kojem ona odlučuje. Pozicija kritičkog uma još je više izbrušena boravkom na psihoterapijskim edukacijama. Doduše, pojavila se mogućnost da se dozvoli muškarcu da bude drugi roditelj, pre svega zato što sve studije ukazuju na to da su za normalan razvoj deteta ipak potrebna oba roditelja.

Moj bunt se svodio na stalno takmičenje s muškarcima, posebno u tradicionalno muškim zanimanjima, te sam tako išla u teretanu, kao da se pripremam za nindžu, sistematski razvijala asertivan stav (da mogu da nadgovorim i porazim većinu muških sagovornika), pa do bavljenja politikom, koje je, u to vreme, zahtevalo i fizičku i psihičku snagu (jurcanje po ulicama s muškom policijom, odgovori na devaluirajuće i lascivne komentare muškaraca – poslanika za skupštinskom govornicom, ali i van nje).

U to vreme, iako sam krštena i vaspitana u religioznoj porodici, uz visoko vrednovanje Pravoslavlja, baš zbog te slobode nisam mogla sebe da pronađem u Crkvi, kako zbog prirodnog otpora prema ikakvoj disciplini, tako i zbog lošeg imidža (ja, kao pankerka, sa alkama i bodljama, među ženama i muškarcima skrušenog i povremeno, po mojoj ličnoj proceni, čak depresivnog izgleda?!).

Odlazila sam u Crkvu kad osetim potrebu, što neretko i danas čujem od mnogih nominalnih hrišćana, misleći da je to sve što mi se u Crkvi pruža.

Poslanice i druga obraćanja naših episkopa nisam gledala sa istom oštrinom kao saopštenja nekih drugih, eminentnih intelektualaca, ali pre zbog strahopoštovanja.

Dakle, moj doživljaj Crkve je odgovarao onome koji imaju mnogi kritičari crkvenog života – Crkva je važna ustanova, muzej, kulturno-istorijska znamenitost, nosilac baštine itd. Nisam svoje krštenje povezivala s članstvom u Crkvi. Kao feministikinja, borila sam se i bunila, tražeći svoje ravnopravno (ili čak dominantno) žensko mesto svugde – osim u Crkvi!

Boravak na raznim psihološkim ili političkim studijama po svetu, posebno u Americi, gde je trend „Uvažite žene da biste pobedili!” uveden od strane tadašnjeg predsednika Klintona, rezultirao otkrićem seksualnog uznemiravanja na poslu, uvođenjem ženskih lobija – taj boravak, dakle, doveo je dotle da se još više utvrdim u uverenju da pripadam suštinski jačem polu, koji svojom aktivnošću još samo to treba i da dokaže.

No, kada je besplodni bunt doveo do gorkog spuštanja na zemlju, kada me je napustio i bes što žene baš neće da se ponašaju kao pametnija i odgovornija bića, kada sam shvatila da nikakva društvena pozicija, moć i priznanje ne mogu da unesu smisao u život prolaznih i propadljivih bića, setila sam se Crkve. I postala – žena u Crkvi!

Na težak i bolan način sam shvatila da je suštinski sve tako jednostavno i da postoje samo dve činjenice – život i smrt.

Ako smo u životu i neravnopravni, smrt je nešto što nas čini ravnopravnijim nego ikada, nešto pred čim su ravnopravno nemoćni i žene i muškarci! Tek tu sam shvatila da su sva moja buntovanja, takmičenja i potrage za smislom i pripadanjem nekoj elitnoj zajednici bili samo derivati straha od smrti, na koji ni jedna od grupa, mreža, organizacija nije mogla da mi pruži zadovoljavajući odgovor.

Osim – Crkve. Crkve – koju sam tada, kao neko ko je kršten decenijama pre, prvi put doživela kao Živu, kao Tajnu i kao jedinu zajednicu koja garantuje pobedu nad smrću! Svugde možete naći zabavu, inteligentne istomišljenike, zainteresovane kolege, partnere za duele, svađu ili razmenu pozitivnih emocija, ali ja sam tražila garanciju za večni život.

I, kako to biva, kad se setite smrti, i život postaje kvalitativno različit. Ljubav koja pobeđuje smrt, useljava se u život i pomaže da i sebe, i svet oko sebe vidite drugačije.

Oduševljenje otkrićem Crkve rezultiralo je mojim disciplinovanjem, koje prvi put nisam shvatila kao potčinjavanje i ženski kompromis. Kako kaže naš Patrijarh, disciplina je neophodna, naročito umornima i očajnima.

Naravno, ranije preterivanje u nedisciplini dovelo je i do preterivanja u crkvenoj disciplini, te sam ušla u tzv. zilotsku fazu, sa sve maramom, dugom suknjom, smrtno ozbiljnim izrazom, prisilnim misionarenjem, kritikom svih i svega što još nije otkrilo Crkvu i disciplinovalo se. Tokom vremena, sa učešćem na Liturgiji i tzv. liturgijskom katihezom, polako je počela da popušta ta agresivnost, kao rezultat bazične anksioznosti, jer sam užasno strahovala da tu, gde sam otkrila Večnost, nešto ne zabrljam.

Sa osvajanjem većeg stepena slobode (zapravo sam napuštala pogrešan doživljaj Boga kao Sudije, Policajca, Zakonodavca), počela sam da se osećam kao kod kuće, među svojima, i to baš ja – onakva kakva jesam. Dugačkog jezika, gadne naravi, egocentrična, ženski sujetna, ali sa ogromnom željom da od mene postane – prava žena u Crkvi. Usledilo je skidanje marame i uniforme za Crkvu, jer mi je izgledalo licemerno da pred Bogom glumim podobnost, a van Crkve, niti se tako nosim, niti se tako odnosim prema sebi i drugima.

To je bio lakši deo.

Teži je ono što, verujem, predstavlja problem mnogim laicima – narodu Božijem, nezavisno od pola. Koji su i kakvi moji talanti, kako da uskladim svoje darove i kako da uopšte pustim u pogon potencijale od Boga darovane, a da to ne bude ni preterano adaptirano, ni preterano buntovno funkcionisanje?!

Iako i dalje imam više pitanja nego odgovora, podeliću s vama one odgovore koji ilustruju tezu od koje sam počela – tezu o tome da su Hrišćani, kao maksimalisti, istovremeno i najveći feministi!

Crkveno, biblijsko i jevanđelsko shvatanje žene ne samo da nije diskriminatorno u odnosu na njene kapacitete i slobodu, već daje ženi dostojanstvo, koje joj ni u najslobodnijoj feminističkoj fantaziji nije dato!

U biblijskoj priči žena se naziva čovečicom, onom koja stoji naspram muškarcu, ravnopravna u ljubavi, u bogolikosti, u šansama da se od ikone Božije razvije u podobije Božije.

Kao što Bog u jednoj ličnosti ne bi bio Ljubav, već se model, etalon Ljubavi nalazi u Bogu kao Trojici, ni ljudsko biće ne bi, kao zatvorena jedinka, moglo da bude Njegova slika.

Jedno prema drugome, jedno naspram drugog – u tome je sapostojanje muškarca i žene, te je ljudsko biće od iskona – bračno biće.

Ili, kako kaže Pavle Evdokimov, čovek je iznad razlikovanja muško – žensko. Može se čak reći da su ta dva vida čoveka u zamisli Božjoj toliko nerazdvojna da jedno ljudsko biće uzeto odvojeno i posmatrano za sebe, nije u potpunosti čovek. U biću odvojenom od svoje dopune postoji samo polovina čoveka.

Mit muškarca-pastuva i kontramit žene-Amazonke jesu ćorsokaci.

Hrišćansko tumačenje odnosa među polovima ne insistira na ravnopravnosti, već ide korak dalje od toga – teži ravnopravnosti u ljubavi. A svrha ljubavi je da dvoje jedno budu.

Iako su danas veoma popularne knjige koje govore o tome da su žene sa Venere, a muškarci sa Marsa, moglo bi se postaviti pitanje: zar nisu svi Gospodnji? Muškarac i žena jesu dvojedinka, dvoje i jedno u isti mah, što prevazilazi i sada već opšte poznatu konstataciju o postojanju ženskog i muškog dela ličnosti (anima i animus).

I muškarac i žena imaju veoma autentična i specifična prizvanja, uz zajednički put uzrastanja do svetosti, koja nije polno uslovljena!

Sveti apostol Pavle se ne obraća samo muškarcima sa sveti. On govori svem narodu Božjem.

On se ne obraća ni samo predstavnicima klira, dakle – muškarcima, već svakog čoveka i čovečicu posmatra kao sveštenika. Svi smo pozvani da služimo Bogu, da budemo sveštenici, bogoslovlje nije samo privilegija ljudi u mantiji, već zadatak svakom članu Crkve. Avva Justin kaže: „Čovek je bogosluženje, a svet je bogojavljenje!”

Dakle, to što u Crkvi postoje različiti darovi, službe i dejstva, ne ukida istinu o Jednom Duhu, kao što ni apostolsko prejemstvo ne ukida neophodnost laičkog apostolata.

Starozavetni odnos s propisanim normama jeste zapravo priprema za jedinu i najvažniju normu Novoga Zaveta – Ljubav. Od Eve, koja se pre pada zvala čovečicom, preko mnogih svetih žena Starog Zaveta, stiže se do punoće i ispunjenja u Novoj Evi – Presvetoj Bogorodici.

Pavle Evdokimov govori o materinskom sveštenstvu žene, tvrdeći da se ženina genijalnost pokazala baš u veri. Predanje zove Djevu Mariju – novom Evom. Ona je učinila ono što prva Eva nije uspela – da bude žena i da bude model odnosa prema Bogu za čitavo čovečanstvo, bez obzira na pol.

Ako je osnova Crkve poslušanje, pri čemu je slučajna svaka sličnost sa onim što se u opštedruštvenoj upotrebi naziva poslušnošću, pokoravanjem i potčinjavanjem, onda je Bogorodica postala etalon te poslušnosti iz Ljubavi dajući život Drugom i svoj život ispunjavajući i osmišljavajući u Njemu!

Kroz Nju se prepoznaje da je prihvatanje Hrista, čežnja da On boravi u nama samima – cilj i punoća života svakoga od nas i celokupne ljubavi.

Ni Bogorodica nije bila formalni predstavnik klira, a ipak je ostvarila poziv na sveštenstvo, i ostala za vjek vjekova – naša Vladičica!

Što se mene tiče, ako Njoj nije smetalo što nema epitrahilj, ne samo da ne smeta ni meni, već čeznem da, bar u tragovima, razvijem smirenje i ljubav nalik Njenoj. Uostalom, prigovor o odsustvu žena sveštenika, često dolazi od muškaraca ili žena koji i ne razumeju da Crkva nije neka politička organizacija, ni Centralni komitet, koji donosi obavezujuće dekrete, već Tajna Carstva u kome nema podele na muškarce i žene, klir i vernike.

Kritičarima Crkve, u formi zastupnika ženskih prava, pored odsustva žena-sveštenika (valjda bi i to trebalo da se uradi po nekom ključu ili kvoti, kao u politici!), najviše smeta isticanje uloge žene-majke.

I, opet, umesto da se dar materinstva posmatra kao izraz vrhunskog poverenja i ljubavi Samog Gospoda, on se svodi na nepodnošljive obaveze savremene, poslovne žene prema potomstvu. Uspešne žene se žale da im je teško da usklade svoje ostale darove s darom materinstva. One agresivnije bi najradije stale pred Gospoda sa amandmanom da dar rađanja nadalje poveri i muškarcima!

Suštinska greška nije u konstataciji da je teško uskladiti različite darove. Uostalom, kome je više dato, od njega će se više i tražiti! Greška je posmatranje dara materinstva i materinskog sveštenstva, bez obzira na to da li žena realno može da rodi ili ne, kao nečega što sputava njenu slobodu i razvoj.

U hedonističkom svetu koji nas okružuje, insistira se na slobodi izbora koja često nije autentična sloboda za čoveka, sloboda od sopstvenih strasti, već sloboda protiv čoveka i njegove bogolike datosti.

Udruženja za zaštitu građanskih sloboda i ostvarivanje ženskih prava dobro uočavaju da živimo u neslobodi, ali ih bunt vodi u spoljnu revoluciju i propagandu, umesto u preobražaj i uzrastanje. A nema te revolucije koja će od čoveka učiniti Boga po blagodati, jer je jedini pravi revolucionar i feminista čovek svetog života.

Umesto da dar materinstva, za koji se usuđujem da kažem kako nije slučajno poveren ženama (jer ako je Bogu sve moguće, bilo je moguće da ga poveri i muškarcima), tumače kao privilegiju, stalni podsticaj za treniranje ljubavi, neke ga žene zapravo zakopavaju, tražeći slobodu i ljubav na pogrešnim mestima, s pogrešnim osobama, u pogrešno vreme.

Poenta nije u tome da li je žena postala ili može da postane fizički majka. Važno je da ona poseduje dar materinstva, potencijal da kroz materinski odnos, koji podrazumeva Žrtvu iz Ljubavi, jer Ljubavi bez Žrtve i Krsta nema, razvija i umnožava autentičnu i Svetu Ljubav, koja jedina nadilazi smrt.

Smisao ljubavi nije u tome da bi se rađala deca. Ljubavi ne treba nikakvo opravdanje: nije ljubav dobra samo zato što daje život, nego – baš zato što je dobra, ona daje život! – kaže Aleksandar Šmeman.

Dakle, ako je uloga naroda Božjeg da bude sveti rod i carsko sveštenstvo u Crkvi Boga Živoga, onda i naš zadatak, bez obzira na to da li smo muškarci ili žene, a sa uvažavanjem činjenice da nas je Bog upravo dao kao muškarce ili žene, jeste da, s poverenjem u Gospoda, služimo pre svega spasenju onog drugog – našeg bližnjeg.

Nemamo prava da ne pustimo u pogon potencijale kojima nas je Bog opremio za svaki slučaj, bilo da se radi o radosti ili nesreći, nemamo prava ni da projektujemo vlastito nepoverenje u Boga tako što ćemo stalno pronalaziti one koji nas ometaju da ostvarimo svoju slobodu.

Ako već moramo da se takmičimo, neka to bude takmičenje u služenju, takmičenje u ljubavi!

A ženama je kroz dar materinstva data šansa da prirodnije i lakše shvate kako je ljubavna žrtva radost, kako lepota nije u egocentričnoj spoznaji svoje neponovljive individue, već baš u iskoraku iz svog kosmosa u makrokosmos drugog, jedinstvenog i neponovljivog Božjeg stvorenja!

 

Predavanje psihologa Aleksandre Janković,
održano na Kolarcu u Beogradu, 18. novembra 2004.
Izvor: Uloga žene u Crkvi