Ultrazvuk koji mi je promenio život – kako sam shvatila istinu o abortusu

Šeril je provirila u moju kancelariju. „Ebi, potreban im je još neko u ordinaciji. Jesi li slobodna?”

Iznenađeno sam podigla pogled s papirologije. „Naravno.”

U to vreme radila sam za Planirano roditeljstvo već osam godina ali me nikada nisu zvali u ordinaciju da pomognem prilikom abortusa, pa nisam znala zašto sam im sada potrebna. Samo specijalizovane medicinske sestre asistiraju prilikom abortusa, nipošto ostalo osoblje u klinici. Budući da sam bila direktor te klinike u gradu Brajanu, u državi Teksas, mogla sam bez problema da uskočim kao zamena na bilo koje mesto osim, naravno, na mesto lekara i sestara koji obavljaju medicinske zahvate. U nekoliko navrata sam pristala da budem uz pacijentkinju pa čak i da je držim za ruku za vreme zahvata, ali samo u slučaju žena kojima sam bila dodeljena kao savetnica i s kojima sam radila za vreme prijema i savetovanja, što tog dana nije bio slučaj. Zašto sam im onda ja bila potrebna?

Doktoru koji je tog dana gostovao u klinici u Brajanu bio je to tek treći ili četvrti put da radi kod nas. Na oko 150 km odatle imao je privatnu ordinaciju u kojoj je radio abortuse. Kada smo nekoliko nedelja pre toga razgovarali o poslu, objasnio mi je da u svojoj ordinaciji uvek radi abortuse uz ultrazvuk budući da se tako umanjuje rizik od komplikacija. Taj metod omogućava lekaru da vidi šta se tačno dešava u materici te su manji izgledi da će doći do probijanja zida materice, što je jedan od rizika prilikom abortusa. Poštovala sam ga zbog takvog stava. Što je postupak bezbedniji i zdraviji za ženu, to je bolje, mislila sam. Međutim, objasnila sam mu tada da takva praksa nije prema protokolu naše klinike. Razumeo je i rekao da će se pridržavati uobičajenih procedura, mada smo se dogovorili da slobodno može da koristi ultrazvuk ukoliko to situacija bude zahtevala.

Koliko sam bila upućena, u našoj klinici pre toga nikada nije rađen abortus uz ultrazvuk. Abortuse smo radili tek svake druge subote, a cilj koji nam je odredila nadležna klinika Planiranog roditeljstva bio je da tim danima uradimo između 25 i 35 zahvata. Voleli smo da ih završimo do dva po podne. Jedan zahvat obično je trajao desetak minuta, a ultrazvuk bi to produžio za oko pet minuta. Kada se to pomnoži sa 35 zahvata dnevno, sveukupno bi to trajalo mnogo duže.

Na trenutak sam oklevala ispred ordinacije. Nisam volela da ulazim u tu prostoriju za vreme abortusa. No, pošto smo u svakom trenutku svi morali da budemo spremni da uskočimo gde treba i odradimo posao, otvorila sam vrata i ušla.

Pacijentkinja je već ležala, svesna ali pomalo ošamućena, osvetljena jarkim svetlom. Bila je spremna, instrumenti  su stajali uredno poređani popred doktora, a specijalizovana sestra je privlačila aparat za ultrazvuk do operacionog stola.

„Ovoj pacijentkinji ću uraditi abortus uz ultrazvuk. Treba da mi držiš sondu”, objasnio je doktor.

Dok sam uzimala sondu i podešavala aparat, prepirala sam se sama sa sobom: Ne želim da budem ovde. Ne želim da učestvujem u abortusu. Ne, pogrešan stav: moram da se psihički pripremim za ovaj zadatak. Duboko sam udahnula i pokušala da pratim muziku na radiju koja se nenametljivo čula u pozadini. Ovo je dobra prilika da nešto naučim. Nikada nisam videla kako se abortus radi uz ultrazvuk, govorila sam sebi. Možda će mi koristiti prilikom savetovanja žena. Naučiću iz prve ruke kako izgleda ovaj bezbedniji zahvat. Uostalom, sve će biti gotovo za nekoliko minuta.

Nisam mogla ni da zamislim kako će narednih deset minuta iz korena potresti temelje svih mojih vrednosti i promeniti tok mog života.

I ranije sam povremeno radila dijagnostičke ultrazvučne preglede klijentima. To je jedna od usluga koje nudimo kako bismo potvrdili trudnoću i utvrdili starost ploda. Poznata procedura pripreme za ultrazvučni pregled donekle je umirila nelagodu koju je u meni izazvao boravak u toj prostoriji. Nanela sam gel na stomak pacijentkinje, a potom pomerala sondu dok se na ekranu nije pojavio prikaz materice. Zatim sam namestila sondu tako da uhvatim sliku fetusa.

Očekivala sam da ću videti isto što i na ranijim pregledima. U zavisnosti od nedelje trudnoće i položaja fetusa, obično bih prvo videla nogu ili glavu, ili delimični prikaz grudnog koša i morala bih da pomeram sondu kako bih pronašla što bolji ugao. Međutim, ovog puta na ekranu se videla cela slika. Ugledala sam čitavu bebu, savršeno oslikanu iz profila.

Izgleda kao Grejs u 12. nedelji, iznenađeno sam pomislila setivši se prvog puta kada sam videla moju ćerku, udobno šćućurenu u mom stomaku. Slika koju sam sada videla bila je ista, samo još jasnija i izoštrenija. Zapanjila sam se pojedinostima.

Jasno sam videla lice iz profila, obe ruke, noge, pa čak i prstiće na rukama i nogama. Sve je bilo savršeno.

 

 

Toplinu koju je u meni probudilo sećanje na Grejs jednako je brzo zamenio talas nervoze.

Šta ću sada videti? U stomaku me je steglo.

Ne želim da vidim ono što će se sada dogoditi.

Verujem da zvuči čudno kada tako nešto kaže neko ko je dve godine rukovodio klinikom Planiranog roditeljstva, savetovao žene u teškim situacijama, zakazivao abortuse, pregledao mesečne finansijske izveštaje klinike, zapošljavao i obučavao osoblje. Bilo kako bilo, činjenica je da me nikada nije zanimalo da promovišem abortus.

Došla sam u Planirano roditeljstvo osam godina pre toga uverena da je svrha te organizacije prvenstveno da spreči neželjene trudnoće i time smanji broj abortusa. To je u svakom slučaju bio moj cilj. Osim toga, verovala sam da Planirano roditeljstvo spasava živote – živote žena koje bi, da nije usluga ove organizacije, bile primorane da odu do nekog kasapina koji to obavlja u podrumu. Sve mi je to projurilo kroz glavu dok sam pažljivo držala sondu pazeći da je ne pomerim.

„Trinaest nedelja”, čula sam sestru kako kaže nakon što je izmerila plod da utvrdi starost.

„Dobro”, odgovorio je lekar i pogledao me. „Samo drži sondu i ne pomeraj je da bih video šta radim.”

Uhvatila me je neka jeza od hladnog vazduha u prostoriji. Pogled mi je i dalje bio prikovan za sliku savršeno formirane bebe kada sam videla nešto novo kako se pojavljuje na ekranu. U matericu je ubačena kanila – cevčica koja je jednim krajem spojena sa vakuum aspiratorom – i sada se polako bližila bebi. Na ekranu je kanila izgledala kao uljez, kao da tu ne pripada. Sve je delovalo potpuno pogrešno.

Srce mi je ubrzao kucalo. Vreme se usporilo. Nisam htela da gledam, ali istovremeno nisam htela ni da skrenem pogled. Nisam mogla da ne gledam. Bila sam užasnuta i opčinjena u isti mah, kao prolaznik koji usporava auto dok prolazi pored mesta strašnog udesa – ne želi da vidi unakaženo telo, ali i dalje gleda mesto nesreće.

Pogledala sam pacijentkinju. Plakala je. Videla sam da trpi bol. Sestra joj je obrisala suze papirnom maramicom.

„Samo dišite”, ljubazno joj je govorila sestra. „Dišite.”

„Još samo malo”, prošaputala sam. Ponovo sam pogledala u ekran.

U prvi mah beba kao da nije primećivala kanilu. Cevčica je nežno dotakla bebu sa strane, a meni je na sekund laknulo.

Naravno, pomislila sam. Fetus ne oseća bol. Ne znam ni sama koliko sam žena ubedila u to, onako kako su me u Planiranom roditeljstvu učili. Fetalno tkivo ne oseća ništa prilikom uklanjanja. Saberi se, Ebi. Ovo je jednostavan, brz zahvat. Mozak mi je radio ubrzano pokušavajući da ovlada situacijom, ali nisam mogla da se otresem unutrašnjeg nemira koji je trenutak kasnije prerastao u užasnutost dok sam posmatrala ekran.

U narednom trenutku maleno stopalo se naglo trglo i beba je počela da se pomera, kao da pokušava da pobegne od uljeza koji je dodiruje. Kada se kanila prislonila uz bebu, beba je počela da se vrpolji i da pokušava da se okrene i oslobodi. Bilo mi je jasno da beba oseća kanilu i da joj se taj dodir ne dopada.

Trgnuo me je doktorov glas.

„Skoti, teleportuj me,” ležerno je rekao sestri citirajući čuvenu rečenicu iz filma.

Tako joj je dao znak da uključi aspirator. Prilikom abortusa, aspirator se uključuje tek kada lekar oseti da je postavio kanilu na pravo mesto.

Najednom sam poželela da viknem: „Stanite!” Da uhvatim ženu za ramena, prodrmam je i kažem: „Vidi šta se dešava s tvojom bebom! Probudi se! Požuri! Zaustavi ih!”

No, čak i dok su mi te misli prolazile kroz glavu, pogled mi je pao na ruku kojom sam držala sondu. Bila sam jedna od „njih”, onih koji izvode taj čin. Vratila sam pogled na ekran.

Doktor je sada žustro okretao kanilu, a ja sam videla maleno telo kako se snažno trza i izvija zajedno s njom. Nakratko je izgledalo kao da neko steže bebu i cedi je kao krpu. Potom se beba zgrčila i pred mojim očima počela da nestaje kroz kanilu. Malena i savršeno pravilna kičma poslednja je nestala, usisana kroz cevčicu.

Materica je sad bila prazna. Potpuno prazna.

Stajala sam u neverici, skamenjena.

Nesvesno sam ispustila sondu iz ruke i ona je skliznula sa ženinog stomaka na njenu nogu. Osećala sam kako mi srce ubrzano lupa – toliko jako da mi je i u ušima dobovalo. Pokušala sam da duboko udahnem, ali nisam mogla. I dalje sam zurila u ekran iako je sad bio crn jer mi je sonda ispala. Nisam marila za to. Bila sam previše zapanjena i potresena da bih se pomerila. Čula sam kako doktor i sestra neobavezno ćaskaju, ali mi se činilo da im glasovi dopiru iz daljine, kao nekakva nejasna buka u pozadini koju sam jedva čula od dobovanja u ušima.

Slika malenog tela, zdrobljenog i usisanog, i dalje mi se vrtela u glavi, a s njom i prvi ultrazvuk na kom sam videla Grejs – setila sam se da je bila otprilike iste veličine kao i ova beba.

U sećanje sam dozvala i jedan od mnogih razgovora o abortusu koje sam vodila s mužem Dagom.

„Kada si bila trudna s Grejs, to nije bio fetus, bila je beba”, govorio je Dag.

Sada me je to pogodilo kao grom.

Bio je u pravu! Ono što je pre nekoliko trenutaka bilo u materici ove žene zaista je bilo živo. Nije bilo samo tkivo, samo ćelije. Bila je to prava beba koja se borila za svoj život! Vodila je bitku koju je u tren oka izgubila. Sve što sam godinama govorila drugima, sve u šta sam verovala i što sam branila – sve je bilo laž.

Odjednom sam na sebi osetila poglede doktora i sestre. Trgli su me iz misli. Ugledala sam sondu na ženinoj nozi i brzo je vratila na mesto. Ali ruke su mi se sada tresle.

„Ebi, jesi li dobro?”, pitao je doktor. Sestra me je zabrinuto pogledala.

„Da, dobro sam.” Sonda nije bila na pravom mestu pa sam se zabrinula jer doktor nije mogao da vidi matericu. Desnom rukom sam držala sondu, a levu sam oklevajući naslonila na ženin topli stomak. Pogledala sam je – i dalje je plakala, a lice joj se grčilo od bola. Pomerila sam sondu da uhvatim sliku materice koja je sada bila prazna. Opet sam spustila pogled na svoje ruke. Gledala sam ih kao da nisu moje.

Koliko li su štete ove ruke nanele proteklih osam godina? Koliko je života ugašeno zbog njih? I to ne samo zbog mojih ruku već i zbog mojih reči. Šta bi bilo da sam znala istinu i da sam to rekla svim tim ženama?

Šta bi bilo?

Verovala sam u laž! Toliko dugo sam slepo promovisala stavove klinike.

Zašto?

Zašto nisam sama istraživala i došla do istine?

Zašto sam zatvarala oči pred argumentima koje sam čula?

Gospode, šta sam to uradila?

 

Ruka mi je i dalje bila na stomaku pacijentkinje. Činilo mi se kao da sam joj tom rukom nešto oduzela. Da sam joj nešto otela. Tada me je ruka zabolela – zaista sam osetila fizički bol. I upravo tu, dok sam stajala pored stola, s rukom na stomaku žene koja je plakala, duboko u meni ponikla je misao:

Nikad više! Nikad više.

Počela sam da radim po automatizmu. Dok je sestra brisala ženin stomak, ja sam sklonila ultrazvučni aparat, zatim pomogla ženi da ustane. Bila je malaksala i pomalo ošamućena. Pomogla sam joj da sedne, nagovorila je da pređe u invalidska kolica i odvezla je do sobe za oporavak. Pokrila sam je laganim ćebetom. Kao i toliko mnogo pacijentkinja koje sam ranije videla, i ona je nastavila da plače. Bilo je jasno da je trpela emocionalni i fizički bol. Dala sam sve od sebe da joj bude udobno.

Od trenutka kada me je Šeril pozvala da dođem u ordinaciju i pomognem doktoru prošlo je možda deset, najviše petnaest minuta. Sve se promenilo u tih nekoliko minuta, i to iz korena. U glavi mi je i dalje bila slika male bebe kako se grči i bori, a mislila sam i o ženi. Osećala sam se tako krivom. Oduzela sam joj nešto dragoceno, a ona to čak nije ni znala.

Kako je došlo do ovoga? Kako sam to dopustila? Planiranom roditeljstvu sam posvetila sebe, svoje srce i svoju karijeru jer sam se brinula za žene u teškim situacijama. A sada sam se i sama našla u teškom položaju.

Kada se sa ove distance setim tog septembarskog dana 2009. godine, shvatam kolika je Božja mudrost što nam ne otkriva budućnost. Da sam tada znala kakvu ću oluju morati da istrpim, možda ne bih imala snage da krenem tim putem. No, budući da to nisam znala, još uvek nisam prikupljala hrabrost. Pokušavala sam, međutim, da shvatim kako sam se našla na tom mestu – da živim u laži, da širim laž i da povređujem upravo one žene kojima sam želela da pomognem.

Očajnički mi je bilo potrebno da znam šta sad treba da radim.

Ovo je moja priča.

Tekst predstavlja prvo poglavlje knjige Ebi Džonson „Neplanirano”

Autor: Ebi Džonson

Prevod za pravoslavniroditelj.org: M. Stajić

Izvor: The ultrasound that changed my life – Abby Johnson’s pro-life conversion in her own words