Увођење предмета „Здрави стилови живота” напад на слободу вјероисповијести

Увођење предмета „Здрави стилови живота” напад на слободу вјероисповијести

Представници Православне цркве, Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Бару упутили су заједничко саопштење савјетима родитеља и управама основних школа на територији Општине Бар, у којем се указује на недопустивост садржаја једног од поглавља уџбеника за предмет „Здрави стилови живота”.

Представници традиционалних вјероисповијести града под Румијом сматрају да се увођењем оваквих садржаја у основне школе, у најмлађима „убија дјечија невиност, осјећање стида и страх Божији“, те да они представљају „директан напад на слободу вјероисповијести, као и на традиционалне вриједности народа Црне Горе”.

Саопштење, које преносимо у цијелости, су потписали дон Кељменд Спаћи, жупник барски Надбискупије барске, протојереј–ставрофор Слободан Зековић, архијерејски протопрезвитер барски Православне митрополије црногорско-приморске и ефендија Мујдин Милаими, главни имам барски.

 

Директорима, наставничким вијећима и родитељским савјетима основних школа на територији Општине Бар

 

Као предстојатељи и молитвеници за народ Божији града Бара, вођени бригом и осјећањем одговорности за повјерене нам душе, а у првом реду оне најмлађе, одлучили смо да вам се обратимо и пренесемо своју забринутост и узнемиреност, коју су са нама подијелили многи родитељи дјеце основношколског узраста. Ради се о предмету „Здрави стилови живота“ за осми или девети разред основне школе (као и за први или други разред средње школе). Поред једног броја корисних тема које уџбеник за овај предмет обухвата, у њему се налази и поглавље „Паметно вољети“, које недвосмислено представља сажето сексуално, тј. полно образовање.

Свјесни смо чињенице да се у наше вријеме и најмлађи неминовно сусрећу са темом полности, међутим, управо зато што су дјеца са свих страна бомбардована промоцијом сексуалности, промискуитета и разврата, зар не би школа, уз породицу, требала да буде она која ће дјецу заштитити од оваквог погубног утицаја? Чини нам се да се овим уџбеником и предметом, под видом бриге за здравље најмлађих, школство, на један перфидан начин, сврстало уз оне који се труде да дјеци одузму дјетињство, убију стид и у најосјетљивијем узрасту у њихове душе посију сјеме разузданости.

Слажемо се са ауторима уџбеника да је полност важан дио људске личности, додаћемо и то да је она, вјероватно, најделикатнији и најинтимнији аспект живота. Управо стога сматрамо да је, прије свега, недопустиво да се о тој теми дјеца поучавају у школској учионици и да о садржају тог учења одлучује школски систем. О овој теми са дјецом могу, адекватно, разговарати само родитељи, у атмосфери родитељског дома.

Родитељи једини имају пуну одговорност за развој свог дјетета, они најбоље познају његов емотивни и интелектуални ниво зрелости и спремност да усваја овакве информације и они су, свакако, једини који о овој теми са дјететом могу разговарати у складу са вјерским и другим вриједностима које се његују у породици. Замислите како се могу осјећати дјевојчице и дјечаци присиљени да слушају и дискутују грађу и функцију репродуктивних органа свог и супротног пола, као и врло експлицитне описе самог полног чина, у присуству другова, тј. другарица.

Осим што сматрамо да је и само увођење теме полности у школски програм непримјерено, начин на који се она обрађује и контекст у који се ставља је у потпуној супротности са Божијим законом и традиционалним вриједностима нашег народа. Тема полности је сложена и обухвата не само тјелесни, већ и емотивни, морални и духовни аспект личности.

Родитељи који дјецу васпитавају у духовним и моралним вриједностима одређене вјероисповијести не желе да њихову дјецу у школи уче нечему што је у супротности са њима. Сматрамо да се овим крши основно људско право, право вјероисповијести, јер наметати дјетету вриједносни систем супротстављен вриједностима и етици религије у којој се васпитава, представља атак на његово право да живи у складу са својом вјером, и не разликује се суштински од атака на саме постулате вјере у којој се васпитава.

Прво, упада у очи да се тема тјелесних односа потпуно издваја из контекста брака, породице, брачне љубави и рађања, што се коси са предањским вриједностима и учењем свих традиционалних вјера. Људска полност је Богом благословена и треба да игра позитивну улогу у животу, али, исто тако, злоупотребом, тј. погрешним кориштењем, као и све људско, може да буде изопачена и претвори се у оруђе гријеха.

Према откривењу Божијем, садржаном у учењу традиционалних вјера, полни односи су чисти и благословени само у оквиру брака, заједнице једног човјека и једне жене, који „нису више двоје него једно тијело“ (Мк. 10, 8). Поред рађања дјеце, полни чин у оваквој заједници, има за циљ узрастање у јединству, вјерности и љубави супружника, чега нема ван брака. Зато сваки вид ванбрачног или предбрачног практиковања полности, осим уздржања, представља злоупотребу и деградацију Божијег дара, а самим тим и гријех. Бог, устима апостола Павла, поручује: „Бјежите од блуда“ (1Кор. 6, 18).

Нигдје се у овој књизи не помиње да је дјевственост врлина које се не треба стидјети, коју треба његовати и чувати из поштовања према себи и особи са којом ћемо кроз тајну брака ступити у заједницу љубави и одговорности. Уздржање се, додуше, наводи као облик сексуалног понашања које штити од полно преносивих болести и нежељене трудноће, па се чак и „сексуална активност у раном узрасту“ налази на листи „фактора ризика за полно преносиве болести“, одмах изнад „незаштићених сексуалних односа (особе које не користе кондом…)“, да би, међутим, млади читалац одмах испод нашао детаљно упутство о кориштењу кондома, као и гдје се могу купити „без рецепта“.

Говорити дјеци да је добро да се уздржавају, али да, ако ће већ бити сексуално активни, треба да користе заштиту (као и гдје и како се до те заштите може доћи), заправо шаље поруку да се уздржање и не очекује. Истина, сугерише се да је ступање у сексуалне односе одговорна одлука коју не треба доносити уколико нисмо спремни, али, опет, зашто један тринаестогодишњак не би помислио да је спреман? Посебно када га цијело ово поглавље охрабрује и упућује на то, а са друге стране не предочава ниједан конкретан разлог за супротну одлуку, осим нежељене трудноће и болести, које је, као што се јасно наводи, могуће и заобићи.

Треба напоменути да се у приручнику за наставнике овог предмета за основну школу, поред кондома, ради избјегавања трудноће препоручују сви остали видови контрацепције – механички: женски кондом – фемидом, дијафрагма, спермицидна пјена, затим хемијска средства: пилуле, пилуле за хитну контрацепцију, интраутерини уложак, као и метод календара, који се заснива „на одређивању интервала плодних дана и суздржавању од сексуалних односа у тим данима“. Понављамо, ради се о приручнику за извођење наставе у основним школама!

Поред уздржања, тј. апстиненције, други начин избјегавања полно преносивих болести и нежељене трудноће који се овдје много одлучније препоручије је мастурбација. Она се, практично, рекламира као нешто што „може помоћи да упознамо своју сексуалност и тијело, да откријемо како се осјећамо и што нам причињава сексуално задовољство“. Мастурбација, међутим, према учењу традиционалних вјера, такође, представља изопачење Божијег дара полности. Као и свака друга страст и зависност, она раслабљује вољу и развраћа мисли и осјећања. Као и сваки гријех, одваја од Бога. Зато Свето Писмо упозорава да, уз блуднике и мужеложнике, ни рукоблудници „неће наслиједити Царство Божије“ (1Кор. 6, 10).

Мужеложници који се овдје помињу су они који практикују истополне, тј. хомосексуалне односе. У уџбенику се ови односи, међутим, изједначавају са природним, тј. хетеросексуалним односима: „Сексуални идентитет манифестује се тако да неки људи воле особе супротног пола (хетеросексуални су), неки то осјећају према особама истог пола (хомосексуални су), а неки људи осјећају да их привлаче и један и други пол (бисексуални су)“, а у горе поменутом приручнику за наставнике се додатно каже: „Уколико млади људи у почетку свог сексуалног живота имају односе с особом истог пола, то не треба безусловно схватити као хомосексуалност, већ прије свега као фазу испробавања, вјежбања и припрему за будући хетеросексуални однос“.

Нашој дјеци, дакле, не само што се намеће став да је хомосексуални однос природан, већ се, практично, охрабрују да експериментишу. Ово се, као што рекосмо, наставницима налаже да предају дјеци у узрасту од тринаест и четрнаест година. Упркос данас увелико прихваћеном ставу, који се агресивно намеће и поприма својства идеологије, ово је за припаднике традиционалних религија неприхватљиво.

Држећи се вјековног предања и искуства Авраамовских религија, хомосексуалност сматрамо још једним изопачењем и деградацијом Божијег дара и људске природе. Свето Писмо, како Старог тако и Новог завјета, недвосмислено је у оцјени ове склоности као гријеха: „Ko би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (Лев. 20, 13), каже се у старозавјетним списима, а новозавјетно учење о онима који практикују истополне односе каже следеће: „Жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себе одговарајућу плату за своју заблуду” (Рим. 1, 26-27). Куран, такође, преноси старозавјетну причу о Содому и Гомору и Божију осуду овог гријеха.

Држећи се начела да волимо човјека а гријех осуђујемо, трудимо се да избјегнемо двије крајности: неолиберализма који, из тобожње љубави према човјечанству и права на слободу, одобрава сваки избор човјека макар он по њега био и погубан, и друге крајности екстремизма и фанатизма, који заједно са гријехом осуђује и одбацује самог човјека. Управо, баш из љубави према човјеку не можемо одобравати и охрабривати било које искривљење и изопачење људске природе. А самим тим, и изнад свега, не можемо допустити да се дјеци у овом осјетљивом узрасту намеће овакав став.

Као што смо горе поменули, поред полно преносивих болести, једина спорна последица сексуалне активности у раном узрасту која се у уџбенику наводи је нежељена трудноћа, која често завршава абортусом. Абортус се у уџбенику карактерише као намјерни прекид трудноће „који је ризичан по здравље дјевојке“, а у упутству за наставнике се додаје да „абортус може да остави велике психолошке посљедице“. Међутим, поред тога што у њему препознају опасност по физичко, психичко и духовно здравље жене, Црква и друге традиционалне вјере намјерни прекид трудноће изједначавају са убиством, будући да настајање новог живота и људске личности почиње од тренутка зачећа. Ово је, штавише, најсуровије и најчудовишније убиство у којем је жртва нерођено, незаштићено дијете, а починиоци његови родитељи.

Папа Франциско је недавно упоредио абортус са нарученим убиством, наводећи да је то исто као да се унајми убица да „одузме људски живот да се ријеши проблем“. Ова изјава је у сагласности са учењем светих Отаца, који су оне који врше абортус називали „горим од убица“, а канони древне Цркве су, без обзира на то који мјесец трудноће је у питању, одредили да „жена која намјерно убије плод у својој утроби подлеже казни за убиство“. С овим у вези треба додати и то да нека контрацептивна средстава фактички имају абортивно дејство, које вјештачки прекида живот ембриона, и следствено томе за њихову примјену важе ставови који се односе на абортус.

На крају, закључујемо да увођење овог предмета (који је за сада изборни, али се планира да се уведе као обавезан) у школски програм, представља директан напад на слободу вјероисповијести, као и на традиционалне вриједности народа Црне Горе. Слобода вјероисповијести не подразумијева само учење и догмате одређене вјере, већ и живљење по њиховим моралним вриједностима и право да у њима васпитавамо своју дјецу. Предавањем ових непримјерених и скандалозних садржаја најмлађима у њима се убија дјечија невиност, осјећање стида и страх Божији, а знамо да је наш народ, у својој мудрости и једноставности, човјека најнижих моралних вриједности описао као онога ко се „Бога не боји, а људи не стиди“. Умјесто моралних принципа, као темеља личног, породичног и друштвеног живота, овим предметом се намећу разузданост и неморал.

Шта је циљ увођења сексуалног васпитања и ко иза тога стоји? Министарство просвјете је расписало јавни конкурс у којем је позвало НВО да својим предлозима пројеката учествују у изради плана и програма за овај предмет, и за исте издвојило 151.000 евра из буџета као накнаду за спровођење пројеката који уђу у ужи избор. Не можемо дозволити да се било ко игра и експериментише са нашом дјецом и, сматрајући да је увођење оваквих садржаја недопустиво, захтијевамо да се одмах предузму мјере за њихово изузимање из школског програма.

 

У Бару, 23. октобра 2018. г.

За Надбискупију барску Римокатоличке цркве,

дон Кељменд Спаћи

За Архијерејски протопрезвитеријат барски Православне Митрополије црногорско-приморске,

протојереј-ставрофор Слободан Зековић

За Исламску заједницу Бар,

главни имам МИЗ – Бар, еф. Мујдин Милаими

 

Извор: mitropolija.com

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.