Verenik me je nagovarao da abortiram – priča o Džil

Džil već godinama neumorno radi i spasava živote. No, prvi život koji je spasla bio je život njenog sina. Imala je tada 26 godina i doživela je da joj se verenik predomisli na dan venčanja i dodatno je osramoti time što se nije ni pojavio da joj to lično saopšti.

Nakon što ju je tako sramno ostavio pred svima, nastavio je da se povremeno pojavljuje u njenom životu. Džil je zatrudnela, a on ju je odveo da „abortira njihovo prvo detence”. U klinici je Džil ugledala svog malog sina na snimku sa ultrazvučnog pregleda. Kako kaže: „Sasvim slučajno sam videla snimak sa ultrazvuka kada sam došla do blagajnice u Planiranom roditeljstvu da platim račun. Ugledala sam ručice, nožice i glavu.” Džil piše da je snimak stajao na njenom kartonu.

Svim ženama koje u ovom trenutku sede u klinici za abortus i pitaju se da li da odu odatle, Džil poručuje sledeće – na osnovu sopstvenog iskustva:

„Izađite iz ovih stopa! Verujte svojoj intuiciji! Bog majkama daje devet meseci da se pripreme za dete koje će doći na ovaj svet, imate dovoljno vremena da sve isplanirate i pripremite se za dolazak malog anđela!”

Džil je ugledala snimak sličan ovom i odmah je znala da mora zaštititi svoju bebu

Premda ju je slika sina na snimku sa ultrazvuka pogodila u srce, Džil je i dalje oklevala da izađe iz klinike Planiranog roditeljstva. Otac njenog deteta hteo je da ona ipak abortira. Pokušala je da se bori za bebu i opisala mu neverovatnu sliku njihovog malog sina, ali on nije hteo da je sasluša, niti da na trenutak zastane i razmisli o onome što je majka njegovog deteta u tom trenutku želela. Džil piše da ga je molila: „Ovo je pogrešno. Videla sam bebu na ultrazvuku. Moramo da nađemo rešenje, moramo da odemo odavde.” Ali bivši verenik je samo rekao: „Ne mogu.”

Pre nego što je igrom slučaja videla snimak sa ultrazvuka (koji joj u klinici nisu pokazali iako svaka žena ima pravo da joj pre donošenja odluke prikažu u kojoj se fazi razvoja njena beba nalazi), Džil je prošla savetovanje u Planiranom roditeljstvu. To joj je delovalo sasvim izveštačeno i nimalo joj nije olakšalo da donese odluku. Džil kaže da je „tzv. stručno savetovanje koje država propisuje obuhvatalo dva pitanja, jedan uzdah i reči ’Dakle, odlučeno je’”. U klinici su od nje tražili da odgleda „film koji opisuje kako će lekar sisaljkom izvući trudnoću do koje je došlo u nepovoljnom trenutku”. Opisala je film kao „izuzetno sterilan, kao da su to samo čiča-Gliše” – i ni nalik onome što se zaista dešava prilikom abortusa.

Džil se seća da je u čekaonici bilo veoma različitih žena – dve prijateljice su se glasno smejale i pričale o svim abortusima kroz koje su zajedno prošle nakon „istovremenih veza za jednu noć”. Jedna starija žena od četrdesetak godina „delovala je utučeno”, a bilo je i nekoliko mladih majki od 18–19 godina. Osoblje klinike je sve žene sprovodilo „od jedne ordinacije do druge, kao da vode stoku. Sve do pulta blagajnice gde su imale tu privilegiju da Planiranom roditeljstvu plate da im ubije dete.”

Džil nimalo nije bila zadovoljna negom koju je dobila u Planiranom roditeljstvu i kaže da praktično nikakvu negu nije ni dobila. „Odevena u spavaćicu, odlazim do lekarske ordinacije gde se ta procedura obavlja, polako sedam na hladan, metalni sto kraj kog se nalazi srebrni poslužavnik sa oštrim, sjajnim sečivima svih veličina i oblika.” Jedna starija žena je ušla u ordinaciju i obavestila Džil da će doktor doći za pet minuta i, ne nudeći joj nikakve lekove protiv bolova, dodala da Džil treba „da se pripremi”. Bilo je to „jedino savetovanje između lekara i pacijenta koje sam dobila”, piše Džil.

Dok je ležala na hladnom stolu, skupila je svu snagu koju je mogla da nađe u sebi kao buduća majka i donela drugačiju odluku i tako zauvek promenila tok dva života. Od tog trenutka, Džil sebe naziva majkom i opisuje šta se potom desilo:

„Majka ustaje sa stola, skida bolničku spavaćicu i žuri da napravi onaj prvi, hitri i nezaboravni korak ka izlazu iz klinike za abortus. Ona će biti i majka i otac tom posebnom dečačiću.

’Kuda ćeš? Šta ćeš sad?’, šestoro zaposlenih dovikuje. Preko ramena odgovaram: ’Ne znam, ali znam da je ovo pogrešno!’

Iz ugla čekaonice čuje se nečiji glas, neko šapuće ’Mogla bi da ode… u Birthright’.”[1]

Džil se zaista obratila organizaciji Birthright, a žena za pultom uputila joj je reči – i svojevrstan blagoslov – koji će zauvek pamtiti:

„Prve reči koje mi je žena za pultom uputila kada sam došla u Birthright bile su ’Čestitam, postali ste majka! Čestitam vam na majčinstvu!’

Nakon što su mi toliko puta rekli ’to je strašno’ i ’ah, užas’ ili ’abortiraj i počni život ispočetka’, zaista mi je prijalo da mi neko, makar samo jedna osoba kaže nešto pozitivno o situaciji u kojoj sam bila.”

Džil se nada da će i drugi zapamtiti stav i reči te žene iz organizacije Birthright i drugim trudnicama uputiti jednako pozitivne i ohrabrujuće reči.

Pitala sam je šta bi poručila ženi koju možda neko nagovara na abortus, baš kao što je i nju verenik tada nagovarao. Napisala je:

„Moja majka mi je rekla da je beba začeta s ljubavlju, ali me to nije sprečilo da odem u kliniku za abortus, iako me je nateralo da se zamislim.

Mislim da bih joj rekla ovo: pokušaj da se u mislima vratiš u vreme kad si bila mala, nevina, nepobediva devojčica – kakve si tada nade i snove imala? Da li bi ta jaka devojčica ikada pomislila da ubije svoju bebu?

Znam da si nameravala da odrasteš i sretneš muškarca iz snova, da se zaljubiš, udaš, osnuješ porodicu, ali Bog sada ima drugačije planove za tebe. Znam, snovi su ti raspršeni, ali Njegov plan za tebe je da osnuješ porodicu: makar ona obuhvatala samo tebe i tu prelepu bebu. Sve će biti u redu.”

Džil zna o čemu priča. Sama je odgajila svog sina Nikolasa Džozefa. Iako je na poslu bila diskriminisana zbog trudnoće, nije odustala i radila je ono što je mislila da je najbolje za sina koga je odlučila da voli. Džil priča kako se, nakon što je rodila Nikolasa, dovijala da sastavi kraj s krajem i da bude uz sina: „Osnovala sam sopstvenu firmu za ketering. Spremala sam obroke za medicinsko osoblje tri puta nedeljno, a kasnije počela da čuvam decu tri dana nedeljno kako bih bila kod kuće s Nikolasom.”

Mali Nikolas

Nijednog jedinog dana Džil nije zažalila što je ustala sa stola u Planiranom roditeljstvu i spasla život svoga sina. Pisala mi je koliko je zahvalna onima koji se mole za majke i bebe, onima koji rade „u kancelarijama, za računarima, koji finansiraju agencije koje se zalažu za život, organizuju prikupljanje sredstava, traže stručne savetnike s fakultetskim diplomama, časnim sestrama koje vode materinske kuće, donatorima koji poklanjaju komplete odeće za novorođenčad i heklanu ćebencad, muškarcima koji učestvuju u šetnjama za život, onima koji prave skloništa i roditeljima koji ćerkama govore ’volim te, uvek možeš da mi se obratiš kada si u problemu’.”

Džil je naročito zahvalna dvema ženama koje su bile ispred klinike onog dana kada je ona iz nje izašla. Kaže da su „pokušale da zaustave mog bivšeg verenika koji je hteo da me vrati unutra tako što su dotrčale do nas i rekle ’Molim vas, ne ubijajte svoju bebu! Bog voli vašu bebu!’ Nekoliko godina posle toga opet sam otišla tamo i zahvalila im što se mole ispred Planiranog roditeljstva. Jedna od njih mi je i dalje prijateljica – ona i dalje svake subote deli cveće i brošure ispred Planiranog roditeljstva, i to u 84. godini života.”

Svim trudnicama Džil u pismu poručuje: „POMOĆ POSTOJI.”

Autor: Kristi Barton Braun

Prevod za pravoslavniroditelj.org: M. Stajić

Izvor: ‘I saw little arms, little legs, and a head!’: Mom leaves abortion clinic after seeing ultrasound

[1] Međunarodna organizacija centara za pomoć trudnicama sa sedištem u Torontu i skoro 300 kancelarija širom sveta, prevashodno u Kanadi i SAD.