Zašto deca crkvenih roditelja napuštaju Crkvu?

Šta odvodi tinejdžere, vaspitavane u ocrkovljenim porodicama, iz Crkve? Da li je za rascrkovljenje mladića i devojaka zaslužna kriza vere, neprihvatanje licemerja ili težnja k grehu? Na pitanja odgovara iguman Petar (Mešerinov).

.

– Mnogi sveštenici govore da više od 75% ocrkovljenih tinejdžera prestaju da posećuju hramove. Dobija se da 8 tinejdžera od 10 napuštaju Crkvu… Šta biste vi mogli da kažete tim povodom (na osnovu vaših zapažanja)? Zašto deca ocrkovljenih roditelja odlaze iz Crkve?

– Zaista, tužno iskustvo svedoči da više od 2/3 dece, vaspitavane u Pravoslavlju od malena, pri nastupu prelaznog perioda odbacuju ocrkovljenost kao teret. Za to postoji nekoliko uzroka.

Prvi je to, što ocrkovljenost u sadašnjim postsovjetskim porodicama povremeno biva lišena istinskog hrišćanskog sadržaja, predstavljajući čudnu mešavinu ideologija, okultizma i „sovjetskih“ kompleksa, prilagođenih pravoslavnoj upotrebi (neodgovornost – pod maskom „poslušanja“, neuvažavanje sebe i drugih ljudi – pod maskom „smirenja“, nejedinstvo i zloba – pod maskom „borbe za čistotu Pravoslavlja“ itd.).

Deca jednostavno ne dobijaju pravo hrišćansko duhovno i moralno vaspitanje, ne dolazi do njihovog susreta s Hristom; zato, kada dostignu uzrast formiranja ličnosti, u kome se svi autoriteti podvrgavaju sumnji, – „crkva bez Hrista“ taj test ne prolazi. Jer ako je došlo do živog susreta s Hristom, od Njega se ne može otići. Kuda bih otišao od Duha Tvog i od lica Tvoga kuda bih pobegao? (Ps. 139, 7) Crkva samo zbog toga i postoji, da bi došlo do tog susreta, da bi kontakt s Hristom jačao i razvijao se. Ako baš takve ocrkovljenosti u porodici nema, tada deca postaju momci i devojke i zbog posebno jake osetljivosti prelaznog perioda k istini ili njenom odsustvu, k laži i licemerju, pseudo-ocrkovljenost odbacuju.

Drugi uzrok je taj što zbog te pojačane osetljivosti u prepoznavanju istine i laži, tinejdžeri počinju da osećaju nedostojno stanje mnogih strana savremenog pravoslavnog života. Omladina odlazi, ne iz Pravoslavne Crkve, već iz današnje ruske varijante ocrkovljenosti. U njoj nema mnogih atributa istinske Crkve: zajedništva, ljubavi, solidarnosti, slobode, istine i hrabrosti da se govori istina, skromnosti, mudrosti, nepodleganja stihijama savremenog sveta. Njihovo mesto zauzima hipertrofirana bogoslužno-disciplinarna strana, na koju su ih prinuđivali roditelji celog njihovog života, stvarajući u njima ubeđenje da je Hristova Crkva samo posećivanje crkvenih službi. Tako je sve to postalo cilj samo sebi, „moraš“ i „ne smeš“, post, zabrane, obaveza stajanja na službi i kućno čitanje jednog ta istog dosadnog pravila, i omladina to odbacuje zato što tamo nisu našli Hrista i Njegovu Crkvu.

To pusto mesto nepostojeće istinske ocrkovljenosti, kod nas zauzimaju stvari u suštini necrkvene. Upravo od toga i beži omladina. Od gunđanja na savremenost, politikantstva, komercijalizacije, od toga što se govori jedno, a radi se sasvim drugo. Od patetičnosti i licemerja odraslih, od demonstrativnog formalizma, svođenja hrišćanstva samo na crkvenu leksiku i usku potkulturu. Od toga, što se moralnost, iskrenost, poštenje u savremenom društvu, a kao posledica toga i u savremenoj ocrkovljenosti, podvrgava deformaciji. Od toga, što na sve to nema nikakve reakcije od strane sveštenika. Od težnje da površno Pravoslavlje uguši svaku duhovnost i emocionalnost, koje igraju veliku ulogu kod omladine u prelaznom periodu. Od ideologije „ko svinja ležim u blatu“. Od izolacionizma i zlobe prema celom svetu, što posebno teško pada onim mladim ljudima, studentima, koji su boravili u Evropi…

U potpunosti odbijaju od sebe naša crkvena „strašila“, apokaliptika, „mladostarci“, kukajuća hodočašća i ostalo. Od toga i beže. I ne treba govoriti da odlaze s nekom agresijom – pre s umorom i željom da zbace sa sebe taj teret. Od Hrista umor ne postoji, život Njime i s Njim svake sekunde je uzbudljiv. I ako u najosetljivijoj dobi omladina ostavlja Crkvu, znači, Hrista oni u našem crkvenom životu nisu ni našli.

Treći uzrok – i to je zaista jedina opravdana primedba, koju možemo da damo savremenoj omladini – to su predbračne veze. Takozvana „seksualna revolucija“, koja se dogodila sredinom XX veka, imala je za posledicu i to što su u sferi opšteprihvaćenog morala predbračne veze prestale da se poriču i postale su moralno prihvatljive. Dovoljno je uporediti odnos bračnih prevara i predbračnog intimnog života: prvo se ovako ili onako ipak ne odobrava i osuđuje, dok je drugo postalo u posthrišćanskom svetu prihvaćena norma ponašanja.

Treba reći da je danas to najozbiljniji pastirsko-misionarski problem: za mnoštvo mladih ljudi, koji osete takav „novi moral“, postaje veoma teško da ostanu u Crkvi s njenim veoma negativnim odnosom k predbračnim vezama. Ali upravo tu mi i vidimo „eskalaciju“ tih faktora, o kojima sam govorio. Da, u Crkvi postoje pravila, norme i uslovi, na kojima će ona biti zasnovana do kraja veka – istinitost vere i moralnost. Tu spada i celomudrije (čednost, nevinost). Ukoliko bi naš crkveni život u potpunosti odslikavao Hristovu Crkvu i svojom lepotom privlačio ljude, onda bi takve moralne uslove mnogi mladi ljudi, čak možda većina, najverovatnije prihvatili, zato što bi u zamenu dobili stvarni život u Hristu i svestranu realizaciju dostojnog ljudskog i hrišćanskog života. Ovako se dobija: u ime Crkve – Ne! Ne radi to! Dobro, odgovoriće omladina; a šta dobijamo u zamenu? Ništa… Post i pravila, odlazak u crkvu, trgovina i kukanje. Za mladog čoveka je to neprihvatljivo. Radi Hrista on je spreman da pođe na celomudrije. Radi obreda, ura-patriotizma itd. – nikako.

.

– Neki sveštenici, da bi zainteresovali tinejdžere, pri hramovima organizuju, sekcije, vojno-patriotske klubove, pozorišne studije, sportske sekcije itd. Šta bi o tome vi mogli da kažete, iz vašeg ličnog pastirskog iskustva?

.
– Pre svega treba razumeti da je ovde nemoguće stvaranje nekakvih „izolovanih mesta“, u kojima se život odvija drugačije od celokupnog crkvenog života. Odlazak omladine iz Crkve je direktna posledica opšteg stanja u našim parohijama i pravoslavnim porodicama. Dakle, treba početi odatle.

Možemo da formiramo sto sekcija pri hramu; ali ako omladina danas ne vidi u samoj pravoslavnoj ocrkovljenosti Hrista, ne vidi to da Njegova blagodat, Njegova svetlost i ljubav preobražavaju njihove roditelje, sav taj trud će biti uzaludan. Crkva, na kraju krajeva, nije pionirski dom. Zato treba težiti svim silama da preobražavamo naše parohije u prave hrišćanske opštine, u kojima bi se prirodno našlo mesta i za omladinu. Tada bi i ostali ljudi, gledajući na svoje vršnjake, koji imaju u svojim zajednicama punoću i radost života, počeli da uvažavaju Crkvu i prilaze joj, u krajnjoj meri, s interesovanjem. Međutim, kada takvog uvažavanja i interesa k crkvenom životu nema, nema smisla ni računati na to da će neke odvojene mere biti uspešne.