ЖЕНЕ ГОВОРЕ: моје лично искуство са анорексијом у младости

ЖЕНЕ ГОВОРЕ: моје лично искуство са анорексијом у младости

У овом тексту можете прочитати лично сведочанство о томе како млада и здрава девојка може склизнути у анорексију и како су јој вера (чињеница да је била православна црквена девојка) и добар однос са родитељима помогли да сиђе с те животне странпутице.

Корисно искуство за мајке тинејџерки и за саме младе девојке да се преиспитају шта желе да постигну оним што друштво назива „физичком лепотом“ и шта Бог мисли о томе.

Редакција сајта Православни родитељ

 

Писмо још једне православне мајке и жене подстакнуте нашом кампањом „ЖЕНЕ ГОВОРЕ У СВОЈЕ ИМЕ”.

Више о кампањи и о томе како да нам се придружите прочитајте ОВДЕ.

 

Моје лично искуство са анорексијом у младости

 

Отворите ли online издање било којих дневних новина, на насловној страни ћете, поред важних политичких и друштвено значајних вести, скоро свакодневно као „врло важну вест“ прочитати и то да се нека „медијска звезда“ или пак ћерка, унука или девојка неке такве звезде добро „скинула“ и полупорнографску фотографију свог обнаженог тела поносно окачила на свој Фејсбук, да сви виде како „атрактивно“ тело дотична има.

 

Данас је веома важно бити атрактиван, а још важније и показати то (без стида) целом свету. Деценијама уназад, савремена цивилизација негује култ тела и поставља образац да је девојка или жена лепа и „in“ само ако има одређене пропорције тела и беспрекорно лице.
Усвајајући такве нездраве стандарде, многе младе девојке саме себе не сматрају довољно лепим и одлучују се на разне кораке којима би се ситуација дала „поправити“. Оне довољно имућне одлучују се на разне варијанте естетских операција којима се и жаба може претворити у принцезу.
Нажалост, дешава се и претварање у обрнутом смеру, па се након претераних хируршких „преправки“ природно лепушкаста девојка претвара у лик достојан сажаљења.
Они који немају новца за естетску хирургију одлучују се за друге варијанте постизања од медија прокламованих идеалних пропорција па користе разна сумњива средства за мршављење, сагоревање масти и целулита, или пак на своју руку упражњавају нездраве дијете и неумерене телесне вежбе. Ово последње неретко се заврши поремећајима исхране дефинисаним као анорексија и булимија.
Анорексија је смањено уношење хране које особу доводи до стања претеране мршавости,
а булимија – намерно изазивање повраћања после оброка како поједено не би допринело повећању тежине.
Будући да сам у својим млађим годинама и сама била оболела од анорексије, хтела бих да своје искуство пренесем младим девојкама као и мамама које имају ћерке у осетљивом узрасту у којем би им могло пасти на памет и ово наопако „средство“ за постизање „идеалне“ телесне тежине.
Кроз све своје школовање била сам вредан ђак и студент, с високим амбицијама и многим сатима проведеним за радним столом. Превише седења и премало физичке активности довели су дотле да сам у неком периоду имала пар килограма више у односу на пожељну тежину.
Ништа није било драматично али ипак, закључила сам, треба мало да смршам. Одлучила сам да из исхране избацим слаткише и бело тесто. Мислила сам – ништа ми неће фалити, то ионако није здраво.
У почетку ми није било лако да се одрекнем маминих колача, крофни и кифлица, али кад ми је то неколико пута пошло за руком, била сам јако поносна на саму себе! 
Осећала сам велико самозадовољство јер успешно држим под контролом своју жељу за укусном храном.
После неког времена био је видљив и резултат – изгубила сам на тежини и више него што сам планирала.
Била сам задовољна. Нисам имала намеру да више мршам, али сада је наступила бојазан да би се изгубљени килограми могли вратити, па не само да у јеловник нисам вратила колаче и бели хлеб него сам и постојеће оброке смањила или укинула. Исхрана ми се базирала на воћу и поврћу припремљеном тако на покупе што мање додатних калорија.
У то време сам била већ прилично редовна и у црквеном животу па ми су ми постови пали као одлична подршка постојећем режиму исхране.
Ревносно сам постила, подвижнички, али не толико ради узвишених духовних циљева него и зарад свог сујетног и славољубивог циља – одржања телесне тежине на нивоу који је модерна извитоперена цивилизација поставила као пожељан.
После неког времена, моја тежина је пала испод здраве нормале. Била сам врло мршава.
На моју несрећу, неке моје пријатељице сличног (наопаког) настројења делиле су ми комплименте да „баш супер изгледам“ што је давало ветар у леђа мојим анорексичним стремљењима.
Покушавала сам и да изазовем повраћање после јела, али превише сам гадљива да бих гурала себи прст у грло, па сам, Богу хвала, после неколико неуспешних покушаја да намерно повратим сасвим одустала од те методе.
Две моје пријатељице су покушале да ми скрену пажњу да сам превише мршава и да то што радим није добро, али, у својој опседнутости (или поседнутности) телесним изгледом, ја сам сматрала да су оне љубоморне што ја тако „лепо“ изгледам.
Ниска телесна тежина и мала количина унесене хране довеле су и до низа здравствених проблема.
Дешавало се да се ноћу пробудим тресући се од хладноће иако нисам имала повишену температуру нити је у соби било хладно. Касније сам схватила да су то били напади хипогликемије великог пада шећера у крви.
Чести проблеми с концентрацијом и ниским притиском довели су ме до стања да више нисам могла да спремим испит ни за најнижу прелазну оцену, а камоли за некадашње високе амбиције.
Месечни циклус ми је био све ређи, дешавало се да прође и више од пола године а да немам менструацију.
Моји родитељи у почетку нису схватали шта се дешава. 
Како су ме гледали сваки дан, те првобитне мање промене у тежини нису биле тако упадљиве, а када су схватили куда то води више нису имали ауторитета да ме задрже.
Мајка је покушавала да ме убеди да упропаштавам саму себе, али то до мене није могло да допре. Ја нисам више желела да мршам, али сам се бојала да ћу се претерано угојити ако будем почела више да једем, па сам настављала с дијетама.
Коначно, Богу хвала, једна блиска особа из моје породице ми је рекла: „Какав си ти верник кад ради спољашњег изгледа упропаштаваш здравље које ти је Бог дао? Докле си догурала, питање је да л’ ћеш и децу моћи да рађаш…”
И онда је мени зазвонило у глави! Ради свог спољашњег изгледа…! Сујета и славољубље!
Све ово што радим чиста је сујета и уверење да ћу с лепим спољашњим изгледом бити неком привлачнија и као девојка и као пријатељ.
Поседнута тим страстима, нисам видела да више уопште не изгледам лепо. Напротив, изгледала сам лоше, ружно и болесно!
И што је најгоре, нарушавала сам своје Богомдано здравље.
Отишла сам код лекара који ме упутио на специјалисту. Божјим промислом, наишла сам на докторку која је имала доста искуства баш са анорексичним девојкама. Задржала ме је у болници неколико дана и ултразвучно снимила од главе до пета, а такође урадила и још сијасет анализа и тестова.
Богу хвала, налази су углавном били уредни, али због ниске телесне тежине није било довољно естрогена и неких других хормона; оваријуми су малтене атрофирали, што је даље смањивало производњу хормона.
Докторка ме је упутила на нутриционисту који је требало да ми одреди режим исхране тако да здраво добијам на тежини. Током лечења упознала сам још девојака оболелих од анорексије. Тада сам схватила да мој случај још потпада под блаже облике!
У болничкој соби са мном је лежала средњошколка која је била буквално кост и кожа. Међутим, није се слагала с мишљењем да је превише мршава и од хране коју је јој мајка доносила боцкала је минијатурне мрвице као врабац.
Излазак из анорексије, повратак на (за моју старост и телесну конституцију) нормалну тежину, као и обнављање хормонског статуса био је дуготрајан процес.
Иако сам била свесна да треба добијем на тежини, требало је да прође одређено време да успоставим нормалан однос и према храни и према својој телесној тежини.
Јер, мој мозак је био навикао да размишља на један начин, да храну доживљава као угрожавајући фактор који треба свести на најмању меру.
Уз Божју помоћ и помоћ Св. Василија Острошког, као и духовника и родитеља, исцелила сам се и духовно од страсти која ме увела у анорексију, и телесно од последица анорексије.
Преношењем свог искуства бих желела да упозорим тинејџерке и младе девојке, као и њихове маме, да буду на опрезу ако им се јаве сличне идеје.
Ако сматрате да имате вишак килограма, обратите се нутриционисти који ће проценити да ли је заиста тако и, ако је потребно, дати упуства како да смршате а да не нарушите своје здравље.
Ако сте превише млади да сами одете нутриционисти, попричајте с родитељима и изложите им своје бриге.
Ако приметите да ваша ћерка, сестра или другарица показује знаке анорексије или булимије, без одлагања потражите стручну помоћ или обавестите њене родитеље (ако нисте родитељ потенцијално угроженој особи).
Анорексија почиње као физичка дијета, али ако се отме контроли постаје не само физички него и психички проблем. Анорексична особа на неки начин губи везу с реалношћу и иако је претерано мршава, она себи и даље види некакве „вишкове“ које треба смањити.
О. Рафаил (Бољевић) у једном свом предавању говорио је о зависти. Набрајајући разне погубне плодове ове душевне страсти, поменуо је управо и анорексију.
Рекао је да младе девојке завиде такозваним „звездама“, желе да буду као ти њихови идоли и тако се одлучују на разне драстичне кораке од којих је један анорексија.
Страст зависти или, да будемо духовно искрени, демон зависти и сујете даје подстрек да се крене у ригорозне дијете и/или ригорозне телесне вежбе, и даје снагу да се на том погубном путу истрајава.
Сличан пут пролазе и многе „звезде“ у сфери музике и филма. Желећи успешну каријеру и верујући да им је за „животни успех“ пресудан телесни изглед, подврагавају се операцијама, напорним вежбањима и изгладњивању. Но упркос беспрекорном изгледу, светском успеху и слави, познато је да су многе познате личности патиле од тешке депресије и других психичких поремећаја, а неке су и саме себи окончале живот.
То показује да светска слава није фактор који особу може да испуни срећом. Напротив.
Лепота жене није у бројкама, сантиметрима и килограмима, пропорцијама тела и црта лица него у непролазној лепоти њене душе. То не значи да девојка или жена не треба да буде лепа и да уопште не треба да води рачуна о свом изгледу. Али брига о телесним изгледу треба да има неку здраву и разумну меру.
Потребан и довољан услов за срећу јесте смирено прихватање свега што нам је Бог дао, па и свих несавршености у нашем спољашњем изгледу.
Моја деца су својевремено имала симпатичну сликовницу за децу с дубоком поуком и за одрасле.
На првој страни, аутор нам представља камелеона, животињу са (Богомданом) ретком способношћу да боју тела мења и усклађује је с бојом природног окружења.
Но, каже даље: „Једног дана је камелеон отишао у зоолошки врт и тамо видео разне животиње.И почео да машта…
– Како бих волео да имам дивне рогове као јелен… (следи илустрација камеолеона с роговима)
– И сурлу као слон (илустрација с роговима и сурлом)
– И пераја као риба (илустрација с роговима, сурлом и перајима)…“
И тако је он маштао и замишљао шта би све било лепо да има што друге животиње имају, а он нема.
Додајући у својој машти све те атрибуте, није схватао да би то створење била потпуна наказа.
Штавише, док је он тако маштао, инсект, који је његова природна храна, пролетео је поред њега, а он тако занесен није успео да га улови.
И остао је гладан.
Наљутио се, мислено је збацио са себе и рогове, и сурлу и све остало и рекао себи: „Ја сам камелеон, такав какав сам, такав сам себи најбољи и најкориснији!“

 

Ја бих додала, такви какве нас је Бог по свом премудром промислу створио, најбољи смо и духовно најздравији.

 

Аутор: М.Р., православна супруга и мајка четворо деце

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*