U ovom tekstu možete pročitati lično svedočanstvo o tome kako mlada i zdrava devojka može skliznuti u anoreksiju i kako su joj vera (činjenica da je bila pravoslavna crkvena devojka) i dobar odnos sa roditeljima pomogli da siđe s te životne stranputice.
Korisno iskustvo za majke tinejdžerki i za same mlade devojke da se preispitaju šta žele da postignu onim što društvo naziva „fizičkom lepotom“ i šta Bog misli o tome.
Redakcija sajta Pravoslavni roditelj
Pismo još jedne pravoslavne majke i žene podstaknute našom kampanjom „ŽENE GOVORE U SVOJE IME”.
Više o kampanji i o tome kako da nam se pridružite pročitajte OVDE.
Moje lično iskustvo sa anoreksijom u mladosti
Otvorite li online izdanje bilo kojih dnevnih novina, na naslovnoj strani ćete, pored važnih političkih i društveno značajnih vesti, skoro svakodnevno kao „vrlo važnu vest“ pročitati i to da se neka „medijska zvezda“ ili pak ćerka, unuka ili devojka neke takve zvezde dobro „skinula“ i polupornografsku fotografiju svog obnaženog tela ponosno okačila na svoj Fejsbuk, da svi vide kako „atraktivno“ telo dotična ima.
Danas je veoma važno biti atraktivan, a još važnije i pokazati to (bez stida) celom svetu. Decenijama unazad, savremena civilizacija neguje kult tela i postavlja obrazac da je devojka ili žena lepa i „in“ samo ako ima određene proporcije tela i besprekorno lice.
Usvajajući takve nezdrave standarde, mnoge mlade devojke same sebe ne smatraju dovoljno lepim i odlučuju se na razne korake kojima bi se situacija dala „popraviti“. One dovoljno imućne odlučuju se na razne varijante estetskih operacija kojima se i žaba može pretvoriti u princezu.
Nažalost, dešava se i pretvaranje u obrnutom smeru, pa se nakon preteranih hirurških „prepravki“ prirodno lepuškasta devojka pretvara u lik dostojan sažaljenja.
Oni koji nemaju novca za estetsku hirurgiju odlučuju se za druge varijante postizanja od medija proklamovanih idealnih proporcija pa koriste razna sumnjiva sredstva za mršavljenje, sagorevanje masti i celulita, ili pak na svoju ruku upražnjavaju nezdrave dijete i neumerene telesne vežbe. Ovo poslednje neretko se završi poremećajima ishrane definisanim kao anoreksija i bulimija.
Anoreksija je smanjeno unošenje hrane koje osobu dovodi do stanja preterane mršavosti,
a bulimija – namerno izazivanje povraćanja posle obroka kako pojedeno ne bi doprinelo povećanju težine.
Budući da sam u svojim mlađim godinama i sama bila obolela od anoreksije, htela bih da svoje iskustvo prenesem mladim devojkama kao i mamama koje imaju ćerke u osetljivom uzrastu u kojem bi im moglo pasti na pamet i ovo naopako „sredstvo“ za postizanje „idealne“ telesne težine.
Kroz sve svoje školovanje bila sam vredan đak i student, s visokim ambicijama i mnogim satima provedenim za radnim stolom. Previše sedenja i premalo fizičke aktivnosti doveli su dotle da sam u nekom periodu imala par kilograma više u odnosu na poželjnu težinu.
Ništa nije bilo dramatično ali ipak, zaključila sam, treba malo da smršam. Odlučila sam da iz ishrane izbacim slatkiše i belo testo. Mislila sam – ništa mi neće faliti, to ionako nije zdravo.
U početku mi nije bilo lako da se odreknem maminih kolača, krofni i kiflica, ali kad mi je to nekoliko puta pošlo za rukom, bila sam jako ponosna na samu sebe!
Osećala sam veliko samozadovoljstvo jer uspešno držim pod kontrolom svoju želju za ukusnom hranom.
Posle nekog vremena bio je vidljiv i rezultat – izgubila sam na težini i više nego što sam planirala.
Bila sam zadovoljna. Nisam imala nameru da više mršam, ali sada je nastupila bojazan da bi se izgubljeni kilogrami mogli vratiti, pa ne samo da u jelovnik nisam vratila kolače i beli hleb nego sam i postojeće obroke smanjila ili ukinula. Ishrana mi se bazirala na voću i povrću pripremljenom tako na pokupe što manje dodatnih kalorija.
U to vreme sam bila već prilično redovna i u crkvenom životu pa mi su mi postovi pali kao odlična podrška postojećem režimu ishrane.
Revnosno sam postila, podvižnički, ali ne toliko radi uzvišenih duhovnih ciljeva nego i zarad svog sujetnog i slavoljubivog cilja – održanja telesne težine na nivou koji je moderna izvitoperena civilizacija postavila kao poželjan.
Posle nekog vremena, moja težina je pala ispod zdrave normale. Bila sam vrlo mršava.
Na moju nesreću, neke moje prijateljice sličnog (naopakog) nastrojenja delile su mi komplimente da „baš super izgledam“ što je davalo vetar u leđa mojim anoreksičnim stremljenjima.
Pokušavala sam i da izazovem povraćanje posle jela, ali previše sam gadljiva da bih gurala sebi prst u grlo, pa sam, Bogu hvala, posle nekoliko neuspešnih pokušaja da namerno povratim sasvim odustala od te metode.
Dve moje prijateljice su pokušale da mi skrenu pažnju da sam previše mršava i da to što radim nije dobro, ali, u svojoj opsednutosti (ili posednutnosti) telesnim izgledom, ja sam smatrala da su one ljubomorne što ja tako „lepo“ izgledam.
Niska telesna težina i mala količina unesene hrane dovele su i do niza zdravstvenih problema.
Dešavalo se da se noću probudim tresući se od hladnoće iako nisam imala povišenu temperaturu niti je u sobi bilo hladno. Kasnije sam shvatila da su to bili napadi hipoglikemije – velikog pada šećera u krvi.
Česti problemi s koncentracijom i niskim pritiskom doveli su me do stanja da više nisam mogla da spremim ispit ni za najnižu prelaznu ocenu, a kamoli za nekadašnje visoke ambicije.
Mesečni ciklus mi je bio sve ređi, dešavalo se da prođe i više od pola godine a da nemam menstruaciju.
Moji roditelji u početku nisu shvatali šta se dešava.
Kako su me gledali svaki dan, te prvobitne manje promene u težini nisu bile tako upadljive, a kada su shvatili kuda to vodi – više nisu imali autoriteta da me zadrže.
Majka je pokušavala da me ubedi da upropaštavam samu sebe, ali to do mene nije moglo da dopre. Ja nisam više želela da mršam, ali sam se bojala da ću se preterano ugojiti ako budem počela više da jedem, pa sam nastavljala s dijetama.
Konačno, Bogu hvala, jedna bliska osoba iz moje porodice mi je rekla: „Kakav si ti vernik kad radi spoljašnjeg izgleda upropaštavaš zdravlje koje ti je Bog dao? Dokle si dogurala, pitanje je da l’ ćeš i decu moći da rađaš…”
I onda je meni zazvonilo u glavi! Radi svog spoljašnjeg izgleda…! Sujeta i slavoljublje!
Sve ovo što radim čista je sujeta i uverenje da ću s lepim spoljašnjim izgledom biti nekom privlačnija i kao devojka i kao prijatelj.
Posednuta tim strastima, nisam videla da više uopšte ne izgledam lepo. Naprotiv, izgledala sam loše, ružno i bolesno!
I što je najgore, narušavala sam svoje Bogomdano zdravlje.
Otišla sam kod lekara koji me uputio na specijalistu. Božjim promislom, naišla sam na doktorku koja je imala dosta iskustva baš sa anoreksičnim devojkama. Zadržala me je u bolnici nekoliko dana i ultrazvučno snimila od glave do peta, a takođe uradila i još sijaset analiza i testova.
Bogu hvala, nalazi su uglavnom bili uredni, ali zbog niske telesne težine nije bilo dovoljno estrogena i nekih drugih hormona; ovarijumi su maltene atrofirali, što je dalje smanjivalo proizvodnju hormona.
Doktorka me je uputila na nutricionistu koji je trebalo da mi odredi režim ishrane tako da zdravo dobijam na težini. Tokom lečenja upoznala sam još devojaka obolelih od anoreksije. Tada sam shvatila da moj slučaj još potpada pod blaže oblike!
U bolničkoj sobi sa mnom je ležala srednjoškolka koja je bila bukvalno kost i koža. Međutim, nije se slagala s mišljenjem da je previše mršava i od hrane koju je joj majka donosila bockala je minijaturne mrvice kao vrabac.
Izlazak iz anoreksije, povratak na (za moju starost i telesnu konstituciju) normalnu težinu, kao i obnavljanje hormonskog statusa bio je dugotrajan proces.
Iako sam bila svesna da treba dobijem na težini, trebalo je da prođe određeno vreme da uspostavim normalan odnos i prema hrani i prema svojoj telesnoj težini.
Jer, moj mozak je bio navikao da razmišlja na jedan način, da hranu doživljava kao ugrožavajući faktor koji treba svesti na najmanju meru.
Uz Božju pomoć i pomoć Sv. Vasilija Ostroškog, kao i duhovnika i roditelja, iscelila sam se i duhovno od strasti koja me uvela u anoreksiju, i telesno od posledica anoreksije.
Prenošenjem svog iskustva bih želela da upozorim tinejdžerke i mlade devojke, kao i njihove mame, da budu na oprezu ako im se jave slične ideje.
Ako smatrate da imate višak kilograma, obratite se nutricionisti koji će proceniti da li je zaista tako i, ako je potrebno, dati upustva kako da smršate a da ne narušite svoje zdravlje.
Ako ste previše mladi da sami odete nutricionisti, popričajte s roditeljima i izložite im svoje brige.
Ako primetite da vaša ćerka, sestra ili drugarica pokazuje znake anoreksije ili bulimije, bez odlaganja potražite stručnu pomoć ili obavestite njene roditelje (ako niste roditelj potencijalno ugroženoj osobi).
Anoreksija počinje kao fizička dijeta, ali ako se otme kontroli postaje ne samo fizički nego i psihički problem. Anoreksična osoba na neki način gubi vezu s realnošću i iako je preterano mršava, ona sebi i dalje vidi nekakve „viškove“ koje treba smanjiti.
O. Rafail (Boljević) u jednom svom predavanju govorio je o zavisti. Nabrajajući razne pogubne plodove ove duševne strasti, pomenuo je upravo i anoreksiju.
Rekao je da mlade devojke zavide takozvanim „zvezdama“, žele da budu kao ti njihovi idoli i tako se odlučuju na razne drastične korake od kojih je jedan anoreksija.
Strast zavisti ili, da budemo duhovno iskreni, demon zavisti i sujete daje podstrek da se krene u rigorozne dijete i/ili rigorozne telesne vežbe, i daje snagu da se na tom pogubnom putu istrajava.
Sličan put prolaze i mnoge „zvezde“ u sferi muzike i filma. Želeći uspešnu karijeru i verujući da im je za „životni uspeh“ presudan telesni izgled, podvragavaju se operacijama, napornim vežbanjima i izgladnjivanju. No uprkos besprekornom izgledu, svetskom uspehu i slavi, poznato je da su mnoge poznate ličnosti patile od teške depresije i drugih psihičkih poremećaja, a neke su i same sebi okončale život.
To pokazuje da svetska slava nije faktor koji osobu može da ispuni srećom. Naprotiv.
Lepota žene nije u brojkama, santimetrima i kilogramima, proporcijama tela i crta lica nego u neprolaznoj lepoti njene duše. To ne znači da devojka ili žena ne treba da bude lepa i da uopšte ne treba da vodi računa o svom izgledu. Ali briga o telesnim izgledu treba da ima neku zdravu i razumnu meru.
Potreban i dovoljan uslov za sreću jeste smireno prihvatanje svega što nam je Bog dao, pa i svih nesavršenosti u našem spoljašnjem izgledu.
Moja deca su svojevremeno imala simpatičnu slikovnicu za decu s dubokom poukom i za odrasle.
Na prvoj strani, autor nam predstavlja kameleona, životinju sa (Bogomdanom) retkom sposobnošću da boju tela menja i usklađuje je s bojom prirodnog okruženja.
No, kaže dalje: „Jednog dana je kameleon otišao u zoološki vrt i tamo video razne životinje.I počeo da mašta…
– Kako bih voleo da imam divne rogove kao jelen… (sledi ilustracija kameoleona s rogovima)
– I surlu kao slon (ilustracija s rogovima i surlom)
– I peraja kao riba (ilustracija s rogovima, surlom i perajima)…“
I tako je on maštao i zamišljao šta bi sve bilo lepo da ima što druge životinje imaju, a on nema.
Dodajući u svojoj mašti sve te atribute, nije shvatao da bi to stvorenje bila potpuna nakaza.
Štaviše, dok je on tako maštao, insekt, koji je njegova prirodna hrana, proleteo je pored njega, a on tako zanesen nije uspeo da ga ulovi.
I ostao je gladan.
Naljutio se, misleno je zbacio sa sebe i rogove, i surlu i sve ostalo i rekao sebi: „Ja sam kameleon, takav kakav sam, takav sam sebi najbolji i najkorisniji!“
Ja bih dodala, takvi kakve nas je Bog po svom premudrom promislu stvorio, najbolji smo i duhovno najzdraviji.
Autor: M.R., pravoslavna supruga i majka četvoro dece
Komentari