ŽENE GOVORE: Naličje duginog sjaja

Poštovane i drage čitateljke, hvala vam što nam se javljate i pišete o pojavama koje dotiču sve nas kao supruge, majke, sestre, bake. I žene i muškarci su jednako pozvani da brane porodicu i štite duše svoje dece, za koje su pred Gospodom lično odgovorni.

Zato je važno da govorimo o onome što loše utiče na našu decu i da uradimo šta je do nas da ih od toga zaštitimo.

 

 

 

Gledam blistave osunčane fotografije sa ovonedeljne parade „ponosa”.

Dugine zastave, vedra šarena scenografija, osmesi na licima, mladalačka kreativnost i energija, zagrljaji i druženje onih koji „samo žele da im se omogući pravo da vole koga žele”. Slike predstavnika vrha vlasti koji objašnjavaju koliko je važna podrška svakome ko se razlikuje da jednostavno bude ono što jeste, premijerka koja naglašava da se „orijentacija” ne bira, kao što čovek ne bira ni da li će se roditi crn ili beo.

 

 

Gledam i ne mogu da se otmem utisku koliko se to razlikuje od realnog života i stanja duše osoba koje su aktivni homoseksualci, koje taj život žive…

Ne, to naličje duginog sjaja nema veze s neprihvatanjem njihove orijentacije od strane društva, već o mraku i teskobi koji neizbežno prate njihov život i koji prožimaju njihovu dušu do nepodnošljivosti.

Evo šta oni sami kažu o tome kako dolaze do „ljubavi” i kako to sve izgleda u njihovom realnom životu. Na sajtu za gej upoznavanja nekolicina muškaraca podrobno opisuje svoje stvarne „veze” za koje se LGBT aktivisti bore da se ozvaniče kao norma:

 

 

„U pre-internet eri većina susreta se odigravala slučajno. Da bi se dvojica našla, morali su da odlaze na određena mesta, najčešće parkove ili druge usamljene kutke. Donji grad na Kalemegdanu je bio idealan, jer nije imao osvetljenje i bio je carstvo mraka.

Da bi prepoznali potencijalnog partnera, morali su da najpre gledaju jedan drugog u oči. Po tome se uglavnom poznavalo ko je zainteresovan, jer strejtaši ne gledaju druge muškarce u oči duže od nekoliko sekundi.

Ukoliko bi kontakt očima bio uspostavljen, sledila bi neka od uobičajenih žvaka tipa ’Izvini, koliko je sati?’ ili ’Gde je najbliža…’.

U toku razgovora se ispipavalo da li je drugi na istom ’kanalu’ preko sporadičnih ubacivanja seksualnih primedbi. Ukoliko je to prolazilo dobro, postojalo je više mogućnosti.

Ili se prelazilo na otvoreno pitanje da li je ’u fazonu’ i odmah tražilo mesto za seks, ili se pravio dogovor za seks.

Ako je padao odmah, to je bilo, naravno, na kakvom pustom i mračnom mestu, u javnim toaletima, javnom kupalištu ili kabinama bazena.”

„Ja sam prvog dečka upoznao u parku kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Najgora stvar je ta što nismo imali mobilne telefone i ako zbog nekog razloga ne dođeš u zakazani termin, izgubiš svaki kontakt. Skoro sam sreo tipa koji mi se baš dopao pre 25 godina, ali sam tada bio sprečen da se pojavim u zakazano vreme i hteo sam da se pojedem.”

„Bilo je jako lako upoznati se sa nekim i to na ulici. Ljudi su se prepoznavali, osvrtali, zagledali i lako stupali u kontakt. Tako sam radio i ja.

Karađorđev park je bio omiljen za sastanke u kasne večernje sate. Bilo je potpuno bezbedno, zaista. Nisam od onih koji vole da šetaju po parkovima, ali sam to radio povremeno. Kada je to postalo problem, ta mesta su počela da se gase i danas više ne postoje, osim kao fetiš.”

„Nalazili smo se po javnim toaletima. Staneš za pisoar i posmatraš, a onda vidiš kako se gledaju, dr.aju.

Kad izađeš uvek neko krene za tobom, ako se skapirate, idete da se kresnete, a ako ne, vratiš se u ve-ce.

 

 

 

Bila je i čuvena kafana u prolazu kod Palate Albanija gde smo se muvali.”

„Odeš, recimo, na Ušće, bilo danju ili noću, i zatekneš gomilu tipova koji se kao nešto muvaju i šetkaju oko žbunja i odmah ti je jasno o čemu se radi, tvoje je samo da odabereš sa kim ćeš.

Tada je bilo mnogo iskrenije, jer muvanja na internetu obično završe ispalom. Kad odeš na Ušće, nema ispale.”

„Prvog tipa sam upoznao na Kalemegdanu u šetnji. Slučajno smo se zatekli u jednom delu tvrđave i nekako se ’osetili’. Tada je bilo i mesta za nalaženje poput nudističke plaže na Adi Ciganliji, ali i nekih kafana i ve-cea.”

 

Da njihov realan život zaista izgleda na ovakav mučan način, potvrdiće vam svaka iskrena osoba koja je aktivni homoseksualac. Svaka, bez izuzetka.

Da li vam sada cela ta gej priča izgleda kao nešto što je samo „različito“, kao boja očiju, a zapravo je isto u „ljubavi”, i da li biste podržali bilo koju osobu u svojoj okolini da nastavi da živi ovakvim životom?

Da se susreće po javnim klozetima i traži osobu koja će poslužiti samo kao objekat za seksualno pražnjenje?

I nakon toga ponovo ispočetka. Jer bludna strast je stalno izgladneli pas, nikad mu nije dosta. Nikad dovoljno. Uvek prazan i nezajažljiv. Surovi gospodar, ako se toj strasti predamo.

Osvrnuću se na drugu glavnu poruku gej paradera (prva je, kao što rekoh, da su gejevi samo različiti od nas, kao što se svi mi razlikujemo po boji očiju, a suštinski se međusobno vole isto kao i muškarac i žena).

Druga poruka koja se najčešće čuje ovog puta je izrečena ustima naše premijerke Ane Brnabić.

Ona objašnjava da to što je neko „gej” ili „strejt” nije stvar izbora, „već jednostavno toga ko ste vi”. Kao što to da li ste rođeni beli ili crni nije stvar izbora – ističe ona.

 

 

 

Interesantno je da je upravo na ovom „Prajdu” na najočigledniji način opovrgnuta ova teza. Pokazalo se da je istina ono što pravoslavna duhovnost vekovima govori o strasti bluda – da taj izgladneli pas traži svoje zadovoljenje na bilo koji način i da bludnici s vremenom postaju privučeni sve jačim i jačim stimulusima i perverzijama. Granica se sve više pomera, te tako u zadovoljenju strasti bluda više nema ničeg šokantnog – s vremenom sve postaje u redu, naviknutost na blud postaje druga čovekova priroda, te tako na kraju osoba sebe može doživeti kao gej osobu.

Na ovogodišnjem Prajdu pažnju je izazvao lezbejski par koji je svoju vezu započeo u rijalitiju „Zadruga” (u pitanju su Sanja Stanković i Jovana Tomić Matora). Ovo izdvajamo upravo jer je očigledan i jasan prikaz toga kako to da neka do tada „strejt” osoba najednom postane „gej”.

Evo šta je Sanja rekla na pitanje novinara „Blica” o svojoj nagloj promeni seksualne orijentacije iz „strejt” u „gej”:

„Jovana (Sanjina „partnerka”, prim. aut.) galantna je, drži me kao malo vode na dlanu. Veliki je džek, ima manire, pridrži mi kaput, privuče stolicu, pomaže mi u svemu, najveća mi je podrška koju sam ikada imala u životu. Sve ono što sam tražila u muškarcu, ja sam dobila u njoj. Samo nema jednu stvar, ali to je manje bitno”, rekla je kroz smeh Sanja Stanković.

„U ’Zadruzi’ sa Jovanom otkrila sam tu svoju opredeljenost, nisam ranije imala priliku da budem sa nekom devojkom. Kada bi mi se neka devojka udvarala, uvek sam govorila ’ja sam strejt’. Koliko god da je bilo loše u rijalitiju, meni je bilo predivno. Upoznala sam Jovanu i otkrila novu sebe”, kaže Sanja.

Kako izgleda ovaj par – za one koji ih nisu videli, na prvi pogled se ne može prepoznati da li je jedna od njih muškog pola – i po držanju, odevanju i po pokretima, mimici, manirima i načinu izražavanja.

 

 

 

 

Osobama koje su posrnule u homoseksualnost ne treba prihvatanje njihovog „izbora“– njima je potrebno da ih podržimo da se otresu ovih zabluda i da hrabro zakorače u svoj život ka ljubavnoj sreći. Daleko od mračnih, prljavih, javnih toaleta i zbunjenosti po pitanju prave ljubavi.

„Prajd” sa lažnim duginim sjajem održava se jednom godišnje, a ostalih 364 dana ove osobe žive u sve gušćem i teskobnijem duševnom mraku. To šarenilo različitosti svodi se u realnosti upravo na jednu gustu, mračnu i lepljivu nijansu sive.

Što se tiče onih aktivista koji zarađuju na muci ovih nesrećnih ljudskih bića – istražite njihove živote (čak i prostim guglanjem njihovih imena) i videćete kako su gorki plodovi služenja gospodara tame. Posebno se to jasno vidi kod onih koji su istovremeno sa propagiranjem svoje „orijentacije“ hulili na Boga i pravili ismevajuće fotografije i komentare u vezi sa Hristom i hrišćanstvom.

 

Ako poznajete, kao ja, nekog ko je aktivni homoseksualac ili lezbejka pružite mu ljudsku i hrišćansku podršku – recite mu da to u čemu je nije ništa drugo do unesrećujuća strast.

I da ga Gospod iz tog blata može izbaviti i upraviti na put istinske sreće.

 

Autor: Nela M., majka dvoje dece