Prenosimo intervju s Natalijom Moskvitinom, po zanimanju novinarkom i predsednicom pokreta „Žene za život” (Ženщinы za žiznь) koji pomaže ženama u neplaniranoj ili kriznoj trudnoći.
***
Natalija je mlada majka četvoro dece. Njen pokret je osnovan i registrovan ove godine (2016), a sama ideja nastala je još pri prvoj Natalijinoj trudnoći kada je imala neprijatna iskustva s lekarima koji su je, kako kaže, nagovarali da prekine trudnoću jer je suviše mlada, a s detetom nešto nije u redu. O samom pokretu, Natalijinim ličnim stavovima, o ovom pitanju, njenoj ideji i širenju ideje razgovarali smo upravo s gospođom Natalijom Moskvitinom.
Poštovana Natalija, vi ste autor projekta „Žene za život”. Možete li nam ukratko reći kakva je to organizacija i ko su zapravo „žene za život”?
– Naš pokret sačinjavaju mnogobrojne žene širom Rusije (i ne samo Rusije), koje su spremne da se bore za život nerođene dece. Nezavisno od verske pripadnosti, od političkih opredeljenja, žene se objedinjuju pod parolom borbe protiv abortusa. Pri tome, nas ne obeležava ono „protiv”, već je naše obeležje i opredeljenje „za život”, za materinstvo, za budućnost. Naš pokret je veoma pozitivan. Pokazujemo društvu da je žena, po svom prvom zadatku, dužna biti majkom, realizovati svoje žensko predodređenje, a potom karijeru i ostale društvene uloge. Sve je to moguće kombinovati, ali ne nauštrb materinstva. Materinstvo je sveto, ono je odskočna daska za dinamiku ličnosti žene. Rađajući žena se ne marginalizuje, ne gubi konkurentnost, ako tako mogu da se izrazim, već naprotiv, njena ličnost raste i razvija se. Ona iznova i na posve nov način počinje da voli, uči se žrtvovanju, trpljenju, otkriva u sebi beskrajne sposobnosti. Majka je – kuvar, lekar, advokat, psiholog… To je beskonačno razvijanje ličnosti 24 sata na dan. Kako je moguće odreći se materinstva?
Kada i kako vam se javila ideja za ovakav pokret?
– Ideja se javila još davno, pre šest godina, kada sam bila trudna s trećim detetom, a lekari su me veoma agresivno nagovarali na abortus. Rečeno mi je da se plod u materici nekako deformisao i da nema drugih opcija. Niko me nije slušao, vodili su me kao ovcu na klanje, bolje rečeno, vodili su moje dete na klanje. Ali ja se nisam dala, nisam se predavala, borila sam se, izdržala, i rodila zdravu devojčicu. Pre toga sam i s prvim i drugim detetom takođe prošla kroz razna nagovaranja da uradim abortus. Jedino je četvrta trudnoća bila bez ovog teatra apsurda, u kom ljudski život ne košta ama baš ništa. Braneći se od napada lekara, shvatila sam da u sistemu abortivne „drobilice”, pod velom ženskih dobronamernih saveta, može izdržati samo osoba koja svesno zna da je abortus – ubistvo. Ako žena, duboko u sebi, ne poima dragocenost života – nagovoriće je za pet minuta. Plašeći je raznim patološkim karakteristikama ploda, pojašnjavajući da joj „još nije vreme” za rađanje deteta… I tada sam se prvi put zamislila i shvatila da je neophodno da postoji neka društvena snaga, ženski pokret koji će javnosti otvoreno saopštiti da abortus nije izlaz, da je to zlo, koncentracija zla! I da se protiv toga treba boriti.
Molim vas, recite nam nešto o sebi, o svom ličnom životu.
– Ja sam novinarka, imam 31 godinu i majka sam četvoro dece. To je najsadržajniji i najjasniji odgovor na vaše pitanje. Želela bih da rodim još troje, a da li će se to desiti – Bog zna. Uvek su mi se dopadale porodice s mnogo dece, kako je u tim porodicama sve obavijeno toplotom, harmonijom i srećom. U tim porodicama, naravno, nisu uvek idealni uslovi, ali zato one obiluju društvenim dragocenostima kao što su smeh i društvenost unutar porodice, što je hrana za razvoj ličnosti.
Vi gostujete u mnogim regionima Ruske federacije, kako tamo prihvataju vašu ideju? Da li imate predstavništva organizacije „Žene za život” van Moskve?
– Pokret „Žene za život” ima predstavništva u Sankt Peterburgu, Kazanju (republika Tatarstan), Uljanovsku, Volgogradu, Lugansku (Luganska Narodna Republika). Sada pokrećemo zakonodavnu inicijativu od Republike Tatarstan, a radi se o nacrtu zakona o zabrani abortusa u Rusiji. Vode se pregovori s predsednikom države.
Da li imate planove da pokret „Žene za život” proširite i na Srbiju, kao i na Balkan, uopšte?
– Ja mnogo volim Srbiju, faktički gledano, to je moja druga otadžbina, imam mnoge veoma bliske prijatelje tamo. Bila sam u Srbiji oko 15 puta, išla sam i na Kosovo, nosila sam ikone kao poklone u razrušene manastire. Naročito su mi se urezale u pamćenje reči patrijarha srpskog gospodina Pavla: „Sve dok albanska žena rađa osmoro dece, a srpska osam puta abortira, kosovska zemlja Albancima sasvim pravedno pripada” (govorim otprilike, ne sećam se doslovno svake reči ali smisao je ovaj), i ja hoću da se obrati pažnja na ovu istinu koja objašnjava sve geopolitičke, demografske i društvene probleme naših dveju država.
Znam da u Srbiji, i na Balkanu uopšte, ima mnogo bezdetnih parova, a to je već Božija kazna. Gospod ne daje decu onima koji se iz pokolenja u pokolenje dece rešavaju (abortusima). A ja sam svake godine vozila u Srbiju desetine ikona Božije Majke Teodorovske koje sam poklanjala svojim bezdetnim prijateljima koji su već bili u očajanju zbog neuspelih pokušaja trudnoće. I desila su se dva čuda. Dve žene su rodile po devojčicu. Želela bih da otvorim predstavništvo i u Srbiji, da. To bi imalo duhovni smisao, a i demografski značaj, svakako.
Natalija, za kraj, šta biste posavetovali našim čitaocima, mladim devojkama i ženama koje još uvek nisu postale majke? A šta biste posavetovali onima koje su uradile abortus i sada se (ne)kaju?
– Biti žena znači biti praroditeljka života, biti alfa i omega života, biti ta čije postojanje iznutra nije uzaludno i pusto, već ispunjeno smislom. Donoseći na svet novi život, žena proširuje svoje vidike, svoje mogućnosti i puteve realizacije svojih ciljeva. S druge strane, abortirajući – žena postaje majka ubijenog deteta, a to se ne može promeniti, niti vratiti, to ženu menja, u tom trenutku, pa zanavek. Duh ubistva ulazi u ubicu i tada taj isti duh zaražava pseudomajku. Abortus – to je antiživot, sejač smrti, haosa i raspada. Razvodi, onkološka oboljenja, depresija – to je samo početak povratnog efekta nakon prekidanja trudnoće. A s druge strane kantara imamo decu: bogatstvo i sreću koji mirišu hlebom i nebom. Da li je uopšte potrebno još nešto govoriti o toj drugoj, pozitivnijoj strani? O tom unutrašnjem osećaju u trudnoći, a zatim i o neopisivom osećaju kada svoje dete držite na rukama…
Autor: Danka Erceg
Izvor: www.logicno.com
Komentari