Nekada davno u jednoj zemlji živele su dve sestre, gazdarice i gostoljubive obe i naravno veoma omiljene, a behu i bliznakinje. Samo što je jedna bila malo niža od druge, moglo bi se reći toliko koliko je Četrdesetnica kraća od Pedesetnice. A da bi ostale jednako bliske, imale su spojene kuće, a na zidu koji ih je delio napraviše velika vrata i kroz njih su prolazile.
Ako bi želeo da ih posetiš trebalo je prvo da uđeš u kuću niže sestre. Ona bi te dočekivala ozbiljna i ćutljiva, ali tako da ti pokaže da te razume i da saoseća sa tobom, koju god muku da imaš. Zato, kad uđeš u njenu kuću samo želiš da plačeš kao deca koje se nisu nigde udarila ili ih niko nije istukao i onda idu kod mame da ih uteši. I nudi gostima maslinke, smokvice, grožđe, alvu, neku marmeladu i uvek kuvano slatko. Zato se niko i nije baš najeo u kući niže sestre, nije baš da je ostao gladan jer ga je tešilo njeno saosećanje i razni slatkiši kojima ga je svaki čas nudila.
I kad ulaziš u njenu kuću, uvek miriše livan i kandilo je upaljeno i ona sve pravi velika metanija i moli se Presvetoj Bogorodici za sve, poznate i nepoznate, a najpre za svoje posetioce. I sam pogled na nju podstiče te da i ti praviš metanija i da se moliš.
Naravno, ne žele svi da prave tolika metanija i da se toliko mole niti da jedu hleb sa uljem i klot salatu, ali uprkos tome, niža sestra je imala dosta zvanica. I mogli bi da se zapitamo šta ih je privlačilo njenoj kući, jer svi su tu ulazili čak i oni koji su želeli da posete njenu višu sestru. E dakle, kad malo bolje razmislimo, shvatićemo da su u kuću niže sestre ljudi rado ulazili zato što ih tamo niko nikada nije grdio i osećali su se kao kod kuće, i dobri i rđavi. Ova dobra gospođa beše vrlo saosećajna, umela je da te uteši. Čak je za tvoje loše postupke smatrala da nisu gresi već bolesti.
A da li želite da čujete još nešto kako bi ste saznali njeno ime, kako se zvala ta manja sestra i kako se još uvek zove, jer je živa i živeće još, neka je blagoslovena? Ona se zove gospa Četrdesetnica.
Dakle, oni koji su ulazili kod gospe Četrdesetnice, sedeli bi tamo satima i nisu želeli da odu, i ona ih je gledala saosećajno i tešila ih je i kada bi htela da im kaže nešto vrlo lepo, lice bi joj radosno zasijalo i pojavio bi se bled, sladak osmeh i tada bi govorila o svojoj sestri, gospi Pedesetnici. Tako bi sve njene zvanice saznale od nje da steknu ideju o njenoj sestri gospi Pedesetnici i da čeznu za trenutkom kada će im gospa Četrdesetnica reći: „Hajde sada, dečice moja, idite mojoj sestri, da nadoknadite što ste se loše proveli kod mene.” A oni će joj iz učtivosti reći: „Ne, ne, gospo Četrdesetnice nismo se loše proveli kod tebe. Naravno, dosta toga nam je nedostajalo, ali je radost u našim srcima cvrkutala kao s proleća slavuji u klancima.” I Četrdesetnica će im reći: „Hajde, hajde, idite sada da je vidite. More, radujte se kad vam kažem.”
I onda prolaze kroz vrata koja se nalaze na zajedničkom zidu, Četrdesetnicine zvanice i odmah ih dočekuje njena sestra, gospa Pedesetnica, sa radošću i smehom i kuckanjem i petardama i najviše sa svetlom, sa mnogo svetlosti. I prima ih u zagrljaj i sva je ponosna, sva slatka i vesela. Dočekuje te sa „Hristos Vaskrse” i ti treba da kažeš „Vaistinu Vaskrse” i odmah osetiš miris majskih ruža zajedno s mirisom pečene jagnjetine na ražnju i kavurme.
Svuda čuješ kuckanje i „Hristos Vaskrse” i vidiš crvena jaja s raznim šarama, pa ti dođe žao da se kucaš, ali se kucaš. Gospa Pedesetnica ne dozvoljava škrtarenje.
Gospa Pedesetnica trčkara između svih svojih gostiju i koga dohvati – izljubi ga u oba obraza puno puta, jer mirišeš, kaže, na miline njene sestre. I tada ti poveri veliku tajnu. Nije kaže, samo Hristos Vaskrsao, već svi Vaskrsavamo zajedno s Njim. I mrtvački sanduci i grobovi, sve čega se bojimo – poništava se. I blago onome ko voli Hrista, jer će on i Vaskrsnuti i biti preblagosloven. Ne plačite više za pokojnicima već samo za nezahvalnicima koji neće želeti da uđu u radost Vaskrsenja.
Oni koji dođu prvo kod gospe Četrdesetnice, a posle odu kod njene sestre, sami će razumeti sve ovo i imati u srcu zahvalnost i slaviti Boga zbog tolike Njegove dobrote.
Da Bog da, dakle, deco moja da i mi uđemo u gostoljubivu kuću gospe Četrdesetnice s verom da će ona da nas primi, ali i u kuću njene sestre gospe Pedesetnice da nas propusti, da bi slavili u vekove vekova.
Iz zbirke „Siromah i njegova lira” Kostasa Ganotisa
Prevod s grčkog: Aleksandra Đerić
Komentari