Pravoslavni lekari o vakcinaciji dece

Autori brošure
Uvodna reč
Opšti pojmovi
Istorija vakcinacije
Organizacija vakcinacije
Vakcinacija protiv konkretnih infekcija
Virusni hepatitis B
Tuberkuloza
Veliki (magareći) kašalj
Difterija
Tetanus
Poliomijelitis
Morbile (male boginje)
Epidemijski parotitis (zauške)
Rubeola (crvenka)
Grip
Kontraindikacije za vakcinaciju
Nepoželjne pojave u vezi sa vakcinacijom
Mitovi (izmišljotine) o vakcinaciji

Preporučeno od strane Izdavačkog Saveta Ruske Pravoslavne Crkve (IS 11-025-2651)

Izdanje katedre dečijih bolesti Prvog moskovskog državnog univerziteta „I.M.Sečenova“ – doktora medicinskih nauka, profesora i zasluženog lekara Ruske Federacije, člana izvršnog komiteta Društva pravoslavnih lekara N.A.Gepea i doktora medicinskih nauka A.B.Malahova.

Autori brošure:

Mašukova N.G. – kandidat medicinskih nauka, pedijatar, alergolog-imunolog (Prvi moskovski državni univerzitet „I.M.Sečenova“), odgovorni sekretar Društva pravoslavnih lekara;

Dronov I.A. – kandidat medicinskih nauka, pedijatar, klinički farmakolog (Prvi moskovski državni univerzitet „I.M.Sečenova“);

Fedorov S. V. – kandidat medicinskih nauka, epidemiolog (Tuberkulozni dispanzer № 12, Sankt-Peterburg);

Golovjuk L.G. – pedijatar, ftizijatar (Sertolovska centralna gradska bolnica, lenjingradska oblast);

Sokolova E.V. – pedijatar (Dečija gradska poliklinika № 7, Sankt-Peterburg);

Gordienko N.V. – pedijatar, neonatolog (Dečija gradska poliklinika № 45, Sankt-Peterburg);

* * * * * *

Uvodna reč

Dragi čitaoci,

Glavni cilj knjige koju sada držite u rukama predstavlja očuvanje zdravlja deteta.

Zdravlje je dar čoveku od strane njegovog Tvorca. Potrebno je da odnos prema ovom daru bude isti kao i odnos prema svakom drugom daru od Boga – neophodno je da se dar čuva i umnožava. Sa posebnom brigom i pažnjom je važno da se odnosimo prema zdravlju naše dece jer osnovna odgovornost leži upravo na roditeljima. Upravo su roditelji na samom početku dečijeg života dužni da daju odgovor na važno pitanje: da li će dete biti zaštićeno od opasnih bolesti pomoću vakcinacije ili ne?

Da bi dete danas dobilo vakcinu potrebna je saglasnost roditelja. I to je pravilno. Međutim, odluka da li ćemo se saglasiti sa vakcinacijom ili ne mora biti donesena uz postojanje odgovarajućih informacija. Roditelji, po pravilu, nemaju dovoljno informacija i zato mnogi od njih postaju žrtve „anti-vakcinacione propagande“ koja je pokrenuta poslednjih godina. Veoma često se ova kampanja vodi uz pomoć metoda koje nisu potpuno savesne, dok pokretači ove kampanje nisu upoznati i nalaze se daleko, kako od naučnih istraživanja, tako i od praktične medicine.

U takvim radovima se, po pravilu, prećutkuje ogromna uloga koju su vakcine imale u pobedi nad nizom opasnih bolesti kao i o činjenici šta zapravo preti društvu ukoliko dođe do masovnog odbijanja vakcinisanja. Takođe, zabrinjava i činjenica da neki od ovih autora istupaju tobož ispred pravoslavne zajednice što je dovelo, među određenim brojem pravoslavnih roditelja, do opasne „mode“ – odbijanja vakcinisanja svoje dece bez ikakvih medicinskih indikacija za to.

Ova knjiga koju su napisali pravoslavni lekari je i nastala kao odgovor na pomenutu opasnu praksu. Njeni autori u razumljivom i prijemčivom obliku govore o vakcinaciji, o odnosu Pravoslavne Crkve prema vakcinama kroz primere Njenih Svetih podvižnika – Svetog Luke Simferopoljskog (lekara V. F. Vojno-Jaseneckog) i Svetog Inokentija Moskovskog (Venijaminova).

U brošuri se u punoj meri pružaju argumenti na netačne tvrdnje protivnika vakcinacija ali se pritom iznose i objektivni podaci o mogućim sporednim, neželjenim efektima vakcina, ali i o načinu na koji se oni mogu izbeći kao i o kontraindikacijama za vakcine.

Knjiga će pre svega biti korisna roditeljima jer će im pomoću da donesu odgovornu odluku i učine pravi izbor od koga zavisi zdravlje deteta.

Predsednik Odeljenja za crkveni dobrotvorni rad

i socijalno služenje Ruske Pravoslavne Crkve,

predsednik Društva pravoslavnih lekara Rusije,

Episkop Orehovo-Zuevski,

Pantelejmon

 Opšti pojmovi

 

Imunitet se definiše kao otpornost organizma na strane faktore, pre svega na izazivače infekcije.

Formiranje imuniteta se odvija od strane imunog sistema – najsloženije strukture koja u sebe uključuje organe, tkiva i ćelija organizma i sastoji se od dva međusobno povezana dela – specifičnog i nespecifičnog.

U nespecifične mehanizme imune zaštite ubrajaju se prirodne barijere organizma – koža, sluzokoža, kao i različite ćelije (fagociti) i materije koje uništavaju ili neutrališu strane agense.

U specifične mehanizme imune zaštite ubrajaju se antitela (imunoglobulini) i ćelije imunog sistema – limfociti. U slučaju oboljenja od neke infekcije formira se prirodni specifični imunitet koji je usmeren na uništenje konkretnog izazivača infekcije i sprečavanju razvoja konkretne bolesti pri ponovnom inficiranju.

Međutim, samo oboljenje nosi ozbiljnu pretnju za zdravlje čoveka jer se često razvijaju komplikacije i negativne posledice. Zato se za formiranje veštačkog specifičnog imuniteta na bezbedni način koristi vakcinacija – uvođenje u organizam specijalnih preparata (vakcina) koje sadrže određene fragmente izazivača infekcije (antigene).

Kao rezultat vakcinacije, dolazi do pokretanja imunog odgovora na antigene koji dovodi do stvaranja antitela protiv izazivača infekcije. Cilj vakcinacije predstavlja sprečavanje razvoja infektivne bolesti ili slabljenje njegovih simptoma.

Vakcine se dele na:

–   žive;

–   mrtve (inaktivisane);

–   rekombinantne.

Žive vakcine sadrže oslabljene (atenuisane) izazivače infektivnog oboljenja – bakterije ili viruse koji su izgubili svoja osnovna patogena svojstva, ali su sačuvali sposobnost da se izazove formiranje imuniteta. Nakon vakcinisanja ovom vrstom vakcine mogu kratkovremeno da se pojave pojedinačni lakši simptomi infekcije. Pritom, vakcinisana osoba ne predstavlja opasnost za ljude oko nje.

Mrtve vakcine se dele na one koje sadrže celu ćeliju i na vakcine koje sadrže neki fragment (deo) ćelije. Vakcine koje sadrže celu ćeliju u sebi nose viruse ili bakterije koje su inaktivisane hemijskim putem ili na fizički način i nisu u stanju da izazovu oboljenje. Fragmentarne vakcine sadrže samo određene delove izazivača infekcije (antigene – belančevine ili polisaharide) koji poseduju imunogenost – sposobnost da izazovu formiranje imuniteta. U fragmentarne vakcine se ubrajaju i anatoksini koji se dobijaju putem neutralisanja bakterijskih toksina koji i predstavljaju osnovne faktore u razvoju niza oboljenja.

Rekombinantne vakcine takođe sadrže pojedine antigene koji se dobijaju putem genetskog inženjeringa: genetski kod izazivača infekcije se unosi u ćelije kvasca koje zatim stvaraju potrebni antigen. Antigen dobijen ovim putem nije modifikovan, to jest, ne razlikuje se ni po čemu od izvornog antigena izazivača infekcije i nije u stanju da izmeni ljudske gene.

U sastav vakcina mogu ulaziti i dodatne komponente: konzervansi i stabilizatori koji obezbeđuju očuvanost antigenog materijala u preparatu; ađuvansi koji pojačavaju imunogenost vakcine, to jest, povećavaju stvaranje antitela protiv infekcionog agensa. Ove materije prisustvuju u vakcinama u jako malim, mikro-dozama koje nisu opasne po ljudski organizam. Takođe, vakcine mogu da sadrže dodatne materije (komponente hranljivih sredina u kojima se dobijaju mikroorganizmi za vakcine; hemijski agensi koji se koriste za inaktivaciju izazivača infekcije ili toksina; antibiotici) koji dospevaju u preparat u procesu proizvodnje. Savremene metode proizvodnje vakcina u potpunosti dozvoljavaju da se vakcine očiste od ovih materija ili da se njihov sadržaj  svede na bezbedni minimum.

Većina vakcina se u organizam uvodi putem intramuskularne ili podkožne injekcije. Neke vakcine se unose oralno, putem kožne injekcije ili nanošenja na površinu kože, ukapavanja u nos ili putem inhalacije. Neposredno u samu krv se vakcina nikada ne unosi.

Preparati mogu da postoje u obliku monovakcina i kombinovanih vakcina.

Monovakcine sadrže antigene samo jedne vrste izazivača infekcije.

Kombinovane vakcine sadrže antigene izazivača različitih infekcija ili različitih vrsta izazivača iste infekcije. Korišćenje kombinovanih vakcina ima prednosti: skraćuje se broj injekcija, smanjuje verovatnoća negativnih efekata i broj poseta medicinskim ustanovama, pomaže redovno ispunjavanje kalendara profilaktičkih vakcina. Naučna istraživanja su pokazala da primena kombinovanih vakcina ne izaziva „preopterećenje“ dečijeg imunog sistema i ne povećava verovatnoću nastanka alergija.

 Istorija vakcinacije

Infektivna oboljenja pratila su ljudski rod tokom cele istorije. Užasne epidemije su često pustošile čitave zemlje.

Svima su poznate epidemije kuge. Međutim, to nije bilo najstrašnije. Najviše su se bojali velikih boginja. Užasan je bio i sam izgled bolesnog čoveka: celo telo se prekrivalo mehurovima (plikovima) i gnojnicama koje su iza sebe, ako bi osoba uspela da preživi, ostavljale ožiljke koji su menjali spoljašnji izgled osobe. Njene žrtve su bili engleska kraljica Marija II, austrijski imperator Josif I, mladi ruski car Petar II, stari fracuski kralj Ludovik XV, bavarski guverner Maksimilijan III. Velike boginje su preživeli i za ceo život sačuvali tragove ove bolesti: engleska kraljica Jelisaveta I, francuski političar grof Mirabo, austrijski kompozitor V. Mocart, ruski pesnik i prevodilac N.Gnedič.

Jako opasna bolest su bile i morbile (male boginje). 1874. godine u Londonu je epidemija morbila odnela više života nego epidemija velikih boginja koja je prethodila. U danskom kraljevstvu 1846. godine od morbila umrlo je skoro celokupno stanovništvo farerskih ostrva. Ogromne razmere su ponekada uzimale i epidemije difterije. Epidemija 1879-1881. godina u nekim delovima južne i srednje Rusije odnela je skoro dve trećine seoske dece u nekim od oblasti. Još sasvim nedavno desetine hiljada ljudi godišnje je ubijao i sakatio poliomijelitis koji je za invalidska kolica prikovao i američkog predsednika Frenklina Ruzvelta.

Tuberkuloza je pre svega bila bolest mladih. Među ljudima koje je ova bolest ubila nalaze se i poznata glumica V. Asenkova, pesnici A. Koljcov, S. Nadson, I. Takuboku, D. Kits, umetnici M. Baškirceva, F. Vasiljev. Od nje su bolovali i poznati političari (Napoleon II, S. Bolivar, E. Džekson), veliki umetnici (Ž.Molijer, O.Balzak, A. Čehov, F. Šopen)…

Ovakva tragična situacija dovela je do svesti o velikoj vrednosti onih retkih poznatih činjenica koje su na neki način čoveku omogućavale da se sačuva od opasnih oboljenja. Primećeno je da se osoba koja je preležala velike boginje ne može ponovo razboleti. Smatralo se da nije moguće izbeći bolest i zato se javila misao o veštačkoj infekciji čoveka lakšim oblikom velikih boginja radi zaštite od smrtonosne forme u budućnosti. Ova ideja je bila realizovana još hiljadu godina pre Hristovog Rođenja: u drevnoj Kini lekari su uduvavali čoveku u nos u prah usitnjene isušene kraste velikih boginja. Slične metode koristile su se i u drevnoj Indiji, Iranu, u Africi, na Kavkazu i u drugim oblastima. Ove metode su dobile naziv „variolacija“, od reči „variola“ (variola vera – medicinski naziv za velike boginje) ili „inokulacija“ od reči „inokulacio“ (vakcina).

Variolacija je postala nasleđe nauke zahvaljujući Meri Montehju, ženi engleskog poslanika u Konstantinopolju. Upoznavši se 1717. godine sa metodom sprovođenja variolacije u Turskoj, ona je „vakcinisala“ svoju decu, a kasnije organizovala vakcinaciju i pri engleskom dvoru. U Rusiji je jedna od prvih „vakcina“ bila primenjena 1786. godine na carici Ekaterini II, nakon čega se vakcinacija široko rasprostranila u našoj zemlji (Rusiji – prim.prev.), pre svega među plemstvom. Međutim, konkretna metoda je bila prilično opasna: nakon ovakve „vakcine“ mogao je da se razvije teški oblik velikih boginja.

Sledeći korak u razvoju imunoprofilakse napravio je engleski seoski hirurg, Edvard Džener. Tokom dvadeset godina on je sakupljao podatke o slučajevima oboljenja takozvanim „boginja krava muzara“ i otkrio da se osobe koje ih prebole ne razboljevaju od velikih boginja. 1796. godine Džener je prvi put vakcinisao osmogodišnjeg dečaka sadržajem pustule sa čoveka koji je oboleo od „boginja krava muzara“. Dečak je lako izdržao vakcinu i dalja infekcija velikim boginjama nije dovela do oboljenja. Nakon dve godine Džener je objavio rezultate svojih istraživanja koji su privukli veliku pažnju lekara. Nakon što je njegova metoda mnogo puta pokazala svoju efikasnost i bezbednost, dobila je i sveopšte priznanje. Predložena metoda je nazvana „vakcinacija“ – od reči „vakka“ (krava).

U Rusiji je prva vakcinacija sprovedena po želji carice Marije Teodorovne 1801. godine od strane poznatog moskovskog lekara E.O. Muhina. Dečak koji je vakcinisan dobio je dvorsko plemstvo i novo prezime – Vakcinov. Osobenost organizacije vakcinisanja u Rusiji predstavljalo je aktivno učešće sveštenstva. Shvatajući visoki autoritet Pravoslavne Crkve i ulogu koju ona može imati u očuvanju narodnog zdravlja, Sveti Sinod je 1804. godine svojim ukazom predložio svim arhijerejima i sveštenicima da objašnjavaju korist vakcinacije (protojerej Sergije Filimonov, 2007). Vakcinisanje je ulazilo u program obuke budućih sveštenika. U Žitiju Svetog Inokentija (Venijaminova), mitropolita moskovskog i kolomenskog (†1879), Apostola Sibira i Amerike vidimo kako je zahvaljujući vakcinisanju protiv velikih boginja otvorena mogućnost za širenje hrišćanske vere u udaljenom delu Ruske Imperije – Aljasci. 1811. godine objavljen je „Pastirski savet o vakcinisanju radi sprečavanja kravljih boginja“ koje je napisao episkop vologodski Evgenije (Bolhovitinov), poznati naučnik, član mnogih naučnih društava. Veliki ruski hirurg, V. F. Vojno-Jasenecki (†1961), kasnije arhiepiskop simferopoljski i krimski Luka je, dok je bio državni lekar, lično sprovodio vakcinaciju i negodovao zbog delovanja protivnika vakcinacije.

Uspeh vakcinacije protiv boginja uticao je na uključivanje naučnika brojnih zemalja u radi na stvaranju vakcina protiv drugih opasnih infekcija. Sredinom 19. veka, francuski naučnik Luj Paster otkrio je način „atenuacije“ (oslabljenja) patogenih mikroorganizama putem višekratnih inficiranja životinja koje su slabo osetljive na infekciju. 1885. godine pod njegovim rukovodstvo stvorena je vakcina protiv besnila. Ruski naučnik V. A. Havkin je krajem 19. veka stvorio vakcinu protiv kolere i kuge. 1914. godine A. Kalmet i K. Geret stvorili su vakcinu protiv tuberkuloze (BSŽ). 1923. godine francuski naučnik G. Ramon je razvio način dobijanja anatoksina (neutralisanih toksina bakterija) što je dozvolilo stvaranje vakcina protiv difterije, tetanusa i drugih oboljenja.

U dvadesetom veku Rusija nije mogla u punoj meri da ostvari svoje naučne mogućnosti u polju vakcinoprofilakse jer su revolucionarni potresi omeli razvoj nauke. Mnogi mikrobiolozi i imunolozi su bili uhapšeni, jedan deo njih je poginuo. Zauvek će ostati u istoriji imena naših velikih sugrađana koji su radili u oblasti vakcinoprofilakse u Rusiji: N.F. Gamaleja koji je razvio sistem mera za borbu sa velikim boginjama što je omogućilo njihovo iskorenjivanje; L.A. Tarasevič koji je organizovao uvođenje vakcina BSŽ i stvorio prvu laboratoriju za kontrolu kvaliteta vakcina; S.V. Koršun koji je stvorio vakcinu protiv šarlaha i difterije; P.F. Zdrodovski koji je organizovao prvu masovnu vakcinaciju; M.P. Čumakov koji je stvorio vakcinu protiv poliomijelitisa; A.A. Smorodincev – vakcine protiv niz virusnih infekcija.

Zahvaljujući uspesima medicine, između ostalog i imunoprofilakse, značajno se smanjila smrtnost dece i povećala dužina života. Vakcinacija je omogućila da se u potpunosti unište nekada strašne velike boginje, u većini zemalja iskoreni poliomijelistis, smanji do minimuma oboljevanje malim boginjama (morbilama). Takođe su postali retki teški oblici difterije i magarećeg kašlja. Veliku ulogu je vakcinacija imala i u snižavanju smrtnosti dece od tuberkuloze. Danas pred naučnicima stoje važni zadaci: usavršavanje bezbednosti postojećih vakcina, pre svega, stvaranje preparata bez korišćenja konzervansa, stvaranje kombinovanih vakcina koje bi omogućile vakcinisanje protiv nekoliko bolesti istovremeno, stvaranje vakcine protiv HIV infekcije, virusnog hepatitisa C, streptokokne infekcije i drugih oboljenja. Nadamo se da su savremeni naučnici dostojni svojih velikih prethodnika.

Organizacija (sprovođenje) vakcinacije

 

Vakcinacija kao mera profilakse infekcija koristi se u celom svetu. Međutim, u različitim zemljama postoje različite potrebe za vakcinacijom (koje se određuju epidemijskom situacijom u regionu) ali i različitim mogućnostima da se ona ostvari. Zato u svakoj zemlji postoji Nacionalni kalendar vakcinacije u kome se nalazi raspored planske vakcinacije za konkretni uzrast od infekcija koje su široko rasprostranjene i/ili predstavljaju ozbiljnu opasnost za zdravlje i život.

Kalendar u Rusiji konkretno uključuje vakcinaciju deset najaktuelnijih infekcija danas od kojih ćemo svaku razmotriti zasebno. Sem toga, u određenim delovima zemlje su utvrđeni regionalni kalendari profilaktičkih vakcina koje, po pravilu, uključuju vakcinaciju još za nekoliko infekcija. U Rusiji takođe postoji kalendar vakcinacija po epidemijskim indikacijama saglasno kojoj se vakcinacija sprovodi na stanovništvu određene teritorije (gde je rasprostranjena konkretna infekcija) ili licima koja se bave određenim zanimanjima (opasnih zbog mogućeg dobijanja neke infekcije).

Vakcinacija se sprovodi u zdravstvenim ustanovama: državnim, gradskim, privatnim, dečijim predškolskim ustanovama; u školama i na manifestacijama, u izuzetnim slučajevima i na mestu življenja. Vakcinaciju može da sprovodi lekar koji ima dozvolu za rad i licencu. Vakcine koje su uključene u nacionalni kalendar i kalendar sa epidemijskim indikacijama u državnim ustanovama se daju besplatno. Medicinski radnik je u obavezi da pruži potpunu i objektivnu informaciju o neophodnosti vakcina, posledicama odbijanja, kao i mogućim reakcijama nakon vakcinisanja ili nepoželjnim reakcijama. Vakcine se daju samo uz saglasnost građana, roditelja ili zakonskih predstavnika maloletnih ili pravno nesposobnih lica. Pre vakcinacije lekar je u obavezi da ispita roditelje i izvrši pregled pacijenta tokom koga se analiziraju moguće kontraindikacije za vakcinaciju, meri telesna temperatura. Kod pacijenata koji imaju hronična oboljenja mogu da se izvrše laboratorijska i instrumentalna ispitivanja na zahtev doktora. Imunološko ispitivanje neophodno je jedino pacijentima koji su imunodeficijentni ili se kod sumnja na ovo stanje u slučaju da se daje živa vakcina, ali potrebu za ovakvim ispitivanjem određuje sam lekar (po pravilu, imunolog).

Vakcina mora da se transportuje u termo-kontejneru i čuva u frižideru na određenoj temperaturi. Zabranjuje se korišćenje preparata sa isteklim rokom trajanja, kod kojih su narušena pravila transporta ili čuvanja, pri postojanju znakova oštećenosti unutrašnjeg pakovanja ili promene spoljašnjeg izgleda vakcine. Davanje vakcine mora da se ostvari u strogoj saglasnosti sa uputstvom za upotrebu samog preparata i sa očuvanjem neophodnih pravila asepse. Nakon vakcine, pacijent se nalazi na posmatranju medicinskih radnika ne manje od 30 minuta. Roditelje vakcinisanog deteta neophodno je upozoriti na moguće reakcije na vakcinu i na potreban postupak pri razvoju nepoželjnih efekata. Vakcinisano dete takođe posmatra i patronažna medicinska sestra: nakon davanja inaktivisane vakcine – u prva tri dana, nakon uvođenja žive vakcine – dodatno još petog i desetog dana. U prvim danima nakon vakcinacije neophodno je čuvati dete od suvišnih fizičkih napora, kontrolisati čistoću kože na mestu vakcinacije, nije potrebno u ishranu uključivati novu hranu.

Vakcinacija protiv konkretnih infekcija

 

 

Virusni hepatitis B – infekcija koja se karakteriše teškim oštećenjem jetre. Virus se predaje polnim putem, ako se dođe u kontakt sa krvlju i drugim biološkim tečnostima zaražene osobe. Takođe, inficirana majka može preneti virus detetu tokom trudnoće, za vreme porođaja ili dojenja. Prenos je moguć i prilikom bliskog dugoročnog kontakta (pre svega u porodicama gde postoji nosilac virusa). Akutni virusni hepatitis B može da pređe u hroničan oblik: kod novorođenih u 90%, kod dece koja sisaju u 50%, a kod odraslih u 10% slučajeva. Kod dece u prvim godinama života smrtnost od hepatitisa je deset puta veća nego kod odraslih. Hronični hepatitis B dugo može da protiče u skrivenom obliku i da ne pokazuje bilo kakve znake. Često nosioci virusa nakon nekoliko decenija mogu dobiti cirozu ili rak jetre. U Rusiji danas postoji oko pet miliona nosilaca virusa hepatitisa B.

Vakcine protiv hepatitisa B uključene su u kalendar praktično svih zemalja sveta. U većini slučajeva vakcinacija počinje u prvim danima života jer se na taj način se može sprečiti inficiranje novorođenih od majke koja je nosilac virusa (testiranje za vreme trudnoće ne dozvoljava da se virus pokaže kod žene). U Rusiji je od 1996. godine započeta vakcinacija dece majki koje su nosioci, kao i dece i odraslih koji se nalaze u grupama rizika, a od 2002. godine sprovodi se masovna vakcinacija. Kao rezultat služi činjenica da se u periodu od 2001. do 2007. godine nivo oboljenja u zemlji smanjio osam puta.

Danas se za vakcinaciju koriste rekombinantne vakcine koje sadrže površinski antigen virusa („australijski antigen“, HBsAg). Postoje i kombinovane vakcine u kojima se nalazi komponenta protiv hepatitisa B zajedno sa vakcinom protiv difterije, tetanusa i magarećeg kašlja ili sa vakcinom protiv hepatitisa A. Vakcine protiv hepatitisa B različitih proizvođača ne poseduju principijelne razlike i mogu da se zamene jedna drugom.

Tuberkuloza – infektivno oboljenje izazvano mikobakterijom tuberkuloze sa karakterističnim različitim fazama toka same bolesti. Opasnost oboljenja tuberkulozom je velika i preti skoro svakom čoveku. Najčešće ova bolest napada pluća ali može da napadne praktično sve organe. Lečenje tuberkuloze je jako složeno i traje mnogo meseci, ponekada i godina.

Vakcinisanje protiv tuberkuloze sprovodi se u 64 zemalja sveta, a još u 118 zemalja u grupama rizika. Vakcina štiti pre svega od teških oblika tuberkulozne infekcije – meningitisa, teškog oblika upale pluća a takođe i infekcije kosti koju je najteže izlečiti. Razvoj oboljenja moguć je i kod vakcinisane dece ali obično protiče u lakoj formi. Uzimajući u obzir visoki procenat obolevanja od tuberkuloze u Rusiji, vakcinaciju sprovode novorođenoj deci u porodilištu u periodu od trećeg do sedmog dana života.

Danas se za vakcinaciju koriste žive vakcine ruske proizvodnje koje sadrže žive oslabljene mikobakterije. Tuberkulinodijagnostika se sprovodi svake godine (Mantu proba) i dozvoljava da se pravovremeno pokaže infekcija deteta mikobakterijom tuberkuloze. Pri negativnoj Mantu probi, revakcinacija se sprovodi u sedmoj i četrnaestoj godini.

Veliki (magareći) kašalj – akutna zarazna bakterijska infekcija disajnih puteva. Izazivač se prenosi vazdušno-kapljičnim putem. Ovo oboljenje može da izazove ozbiljne komplikacije – zapaljenje pluća, teška oštećenja velikog mozga (grčevi, encefalopatija) i drugo. Veliki kašalj je jako opasan za jako malu decu pošto u tom uzrastu protiče teško i često dovodi do prekida disanja. Do uvođenja vakcinacije od velikog kašlja su uglavnom bolovala deca do pet godina starosti. Svake godine se u svetu registruje 300 000 smrtnih slučajeva dece od velikog kašlja, pre svega u zemljama u razvoju gde je vakcinacija malo dostupna.

Vakcine protiv velikog kašlja uključene su u kalendare svih zemalja, na početku programa vakcinacije, ne kasnije od trećeg meseca. Deset godina nakon uvođenja vakcinacije protiv velikog kašlja u SSSR (1959 g.) učestalost oboljenja smanjila se oko 23 puta, a smrtnost 260 puta.

Za vakcinisanje se koriste kombinovane vakcine protiv velikog kašlja, difterije i tetanusa. Postoje dve vrste vakcina: AKDS (adsorbovana vakcina za veliki kašalj, difteriju i tetanus), to jest, vakcina koja sadrži celu ćeliju i poseduje inaktivisane (ubijene) bakterije velikog kašlja i AaKDS, acelularna (bezćelijska) koja sadrži 2-4 odvojene komponente (antigena) bakterije velikog kašlja. U ruskom kalendaru se dozvoljava korišćenje obe vrste vakcina. Po efikasnosti se različiti tipovi vakcina ne razlikuju mnogo, ali acelularna (AaKDS) značajno ređe izaziva kasnije reakcije od vakcine sa ćelijom.

Difterija – akutna bakterijska infekcija. Izazivač difterije stvara toksin koji izaziva smrt ćelija koje stvaraju fibrinozne membrane (najčešće u gornjim disajnim putevima – usta i grlo, grkljan, nos) ali narušava i funkciju nervnog i kardio-vaskularnog sistema, nadbubrežnih žlezda i bubrega. Izazivač se prenosi vazdušno-kapljičnim putem. Tokom difterije se često razvijaju ozbiljne komplikacije: oštećenja srčanog mišića (miokarditis), nerava sa razvojem paralize, bubrega (nefroza), asfiksija (gušenje zbog zatvaranja grkljana), toksični šok, zapaljenje pluća i drugo. Smrtni ishod od difterije danas u proseku je oko 3%, ali kod male dece i starijih ona prelazi 8%.

Vakcine protiv difterije uključene su u kalendar svih zemalja sveta. Masovna vakcinacija protiv difterije počela je 1958. godine, nakon čega se tokom 5 godina učestalost oboljevanja smanjila 15 puta, a zatim svela na pojedinačne slučajeve. Od 1990. do 1999. godine zbog izraženog manjka u obuhvatnosti vakcinacije u Rusiji i zemljama bivšeg SSSR-a dogodila se epidemija difterije tokom koje je umrlo više od četiri hiljade ljudi[1]. Na žalost, potpuno iskorenjivanje ove infekcije praktično nije moguće zbog fenomena prenošenja korinobakterija koje se odvija bez kliničkih simptoma.

Za vakcinisanje se koristi anatoksin difterije koji se daje individualno ili u sastavu kombinovanih vakcina. Pri kontaktu nevakcinisanih (ili vakcinisanih uz narušavanje kalendara vakcinacije) sa obolelom osobom neophodno je sprovođenje neodložne vakcinacije.

Tetanus – akutna bakterijska infekcija koja se karakteriše teškim oštećenjem nervnog sistema. Izazivač tetanusa stvara veoma snažan toksin koji izaziva generalizovane grčeve skeletnih mišića. Izvor infekcije predstavljaju životinje i čovek kod kojih bakterija boravi u crevima i sa fecesom dospeva u tlo gde se dugo vreme zadržava u obliku spora. Infekcija se razvija kada izazivač dospe u ranu. Obolela osoba nije zarazna za okolinu. Čak pri pravovremenoj visokostručnoj terapiji smrtnost od tetanusa prelazi 25%, a bez medicinske pomoći ona prelazi 80%. Smrtnost veća od 95% se zapaža kod novorođenih koji se inficiraju preko pupčane vrpce pri odsustvu majčinskih antitela (u slučaju da majka nije bila vakcinisana). Svake godine se u svetu registruje 200 hiljada smrtnih slučajeva kod dece od tetanusa, u najvećem broju među novorođenima.

Vakcine protiv tetanusa nalaze se u kalendarima svih zemalja sveta. U zemljama gde se sprovodi masovna vakcinacija protiv tetanusa učestalost oboljevanja je 100 puta manja nego u zemljama u razvoju u kojima je i vakcina malo dostupna. Zahvaljujući masovnoj vakcinaciji u Rusiji se danas registruju samo pojedinačni slučajevi tetanusa.

Za vakcinu se koristi tetanusni anatoksin koji se primenjuje odvojeno ili u sastavu kombinovanih vakcina. Prilikom povređivanja kod nevakcinisanih ili u slučaju narušavanja kalendara vakcinacije neophodno je sprovođenje neodložne profilakse tetanusa koja u sebe uključuje ne samo unošenje anatoksina, već i indikovanu primenu antitetanusnog seruma ili antitetanusnog imunoglobulina.

Poliomijelitis – akutna virusna infekcija koja se karakteriše oštećenjem digestivnog sistema, gornjih disajnih puteva i nervnog sistema sa razvojem paralize pre svega u donjim ekstremitetima. Oboljenje se razvija pri ulasku poliovirusa u digestivni trakt obično preko prljavih ruku ili hrane. U većini slučajeva poliomijelitis protiče u vidu respiratorne ili crevne infekcije. Paraliza se razvija samo u 1-5% slučajeva, ali ove promene skoro uvek nose nepovratni karakter. Od poliomijelitisa oboljevaju pre svega deca do pet godina.

Vakcine protiv poliomijelitisa su uključene u kalendar svih zemalja sveta. Deset godina nakon početka masovne vakcinacije protiv poliomijelitisa u SSSR-u (1959-1960 godina) učestalost oboljenja se smanjila za oko 135 puta i činila je manje od sto slučajeva godišnje. 1995. godine u Čečeniji i Ingušetiji zbog značajnog smanjenja obuhvaćenosti vakcinama uočila se eksplozija poliomijelitisa. Od 1996. godine ni jedan slučaj paralitičkog poliomijelitisa izazvanog „divljom“ podvrstom virusa nije zabeležen. Od 2002. godine Evropski region, između ostalog i Rusija, proglašen je slobodnim od poliomijelitisa. Međutim, od početka 2010. godine uočava se eksplozija poliomijelitisa u Tadžikistanu i registracija oboljevanja kod dece koja su došla iz ove zemlje u Rusiju. Na taj način, cirkulisanje virusa zahteva produžetak masovne vakcinacije.

Za vakcinaciju se koriste dve vrste vakcina: oralna poliomijelitna vakcina (OPV) koja sadrži živi oslabljeni poliovirus i inaktivisana poliomijelitna vakcina (IPV) koja sadrži uvijene polioviruse. U jakom retkim slučajevima kod ljudi sa narušenim imunitetom virusi koji ulaze u sastav žive vakcine mogu da izazovu paralitični poliomijelitis koji je povezan sa vakcinom – kako kod vakcinisanih tako i kod osoba koje su bile u kontaktu sa njima. Zato se od 2008. godine vakcinacija kod odojčadi sprovodi samo sa inaktivisanom poliomijelitnom vakcinom, dok se oralna poliomijelitna vakcina koristi kod revakcinacije. Nakon prelaska na imunizaciju inaktivisanom vakcinom od 2009. godine u Rusiji nije zabeležen ni jedan slučaj paralitičnog poliomijelitisa koji je u vezi sa vakcinom (za prethodnih 10 godina registrovano je u proseku 11 slučajeva).

Morbile (male boginje) – akutno infektivno virusno oboljenje. Virus se prenosi vazdušno-kapljičnim putem, zaraženost morbilama je skoro 100% tako da oboljevaju praktično svi koji su bili u kontaktu sa bolesnom osobom. Tokom ovog oboljenja mogu da se razviju ozbiljne komplikacije – zapaljenje pluća, oštećenje velikog mozga (encefalopatija), oštećenje očiju, narušavanje sluha i dr. Oboljevaju pre svega deca uzrasta od 1 do 7 godina. Odojčad oboljeva ređe i kao po pravilu sa lakšom formom zbog pasivnog imuniteta koji su dobili od majke a koji može da se očuva i nakon šest meseci od rođenja. Svake godine se u svetu registruje više od 500 hiljada smrtnih slučajeva od morbila pre svega dece u zemljama u razvoju, gde nije dovoljna obuhvaćenost vakcina.

Vakcine protiv morbila uključene su u kalendarima većine zemalja na svet. U SSSR-u je masovna vakcinacija započeta 1968. godine i već nakon godinu dana učestalost obolevanja smanjena je za blizu četiri puta. Nakon uvođenja revakcinacije 1986. godine ovo oboljenje se u našoj zemlji veoma retko primećuje (2008. godine registrovano je samo 27 slučajeva). U mnogim zemljama sa visokim stepenom obuhvatnosti vakcinacije danas se uopšte i ne registruju slučajevi oboljenja od ove bolesti.

U vakcinaciji se koristi živa vakcina koja sadrži oslabljeni virus. Može takođe da ulazi u sastav divakcine (zajedno sa vakcinom protiv epidemijskog parotitisa) ili trivakcine (zajedno sa vakcinom protiv epidemijskog parotitisa i rubeola).

Epidemijski parotitis (zauške) – akutno infektivno virusno oboljenje. U toku oboljenja razvija se zapaljenje pljuvačnih, kao i drugih žlezda (pankreasa, testisa, jajnika, prostate, mlečnih, suznih i štitnih žlezda). Virus se prenosi vazdušno-kapljičnim putem. Smrtnost od epidemijskog parotitisa je jako niska, ali se zato mogu razviti ozbiljne komplikacije – dijabetes (u slučaju oštećenja pankreasa), meningitis ili meningo-encefalistis, gluvoća i druge. Najteža komplikacija je muška neplodnost za koju je uzrok zapaljenje testisa (orhitis) tokom zauški. Učestalost orhitisa se povećava sa uzrastom. Kod dečaka predškolskog uzrasta se retko primećuje, ali se razvija kod većine obolelih tinejdžera i odraslih muškaraca. Od ove bolesti najviše oboljevaju deca školskog uzrasta.

Vakcine protiv epidemijskog parotitisa uključene su u kalendar većine zemalja sveta. Deset godina od uvođenja ove vakcine protiv zauški u SSSR-u obolelost se smanjila za dvanaest puta. Za vakcinaciju koriste živu parotidnu vakcinu koja sadrži oslabljeni virus. Takođe se može primenjivati divakcina i trivakcina (vidi Morbile).

Rubeola (crvenka) – akutna virusna ifekcija. Od ovog oboljenja najčešće boluju deca od dve do devet godina. U ovom uzrastu često oboljenje protiče sa malo simptoma i može biti i neprepoznato. Kod adolescenata i odraslih rubeola obično protiče u težoj formi. Ova bolest nosi veliku opasnost za trudnice, posebno u prvom trimestru. U većini slučajeva događa se infekcija ploda što dovodi do pobačaja, rođenja mrtvog ploda ili razvoju sindroma urođene rubeole koja se pokazuje u vidu teških oblika razvoja organa vida, sluha, srca, velikog mozga i drugih organa.

Vakcina protiv rubeole uključena je u kalendar većine zemalja sveta. Pet godina nakon uvođenja vakcinacije protiv rubeole u Rusiji (2002. godine) učestalost oboljevanja smanjila se više od 15 puta. U Sjedinjenim Američkim Državama vakcinisanje protiv ove bolesti dovelo je do smanjenja broja slučajeva urođenog oboljenja sa nekoliko desetina hiljada godišnje na pojedinačne.

Za vakcinu se koristi živa vakcina koja sadrži oslabljeni virus. Takođe može da se primeni trivakcina (vidi Morbile).

Grip – izuzetno zarazna akutna respiratorna virusna infekcija čije se epidemije događaju svake godine. Grip može da protiče u galopirajućem obliku sa brzim razvojem virusne upale pluća i visokom verovatnoćom letalnog ishoda. U toku gripa može da se razvije bakterijska upala pluća, zapaljenje velikog mozga (encefalistis), zapaljenje srčanog mišića (miokarditis), oštećenje bubrega i drugih organa. U grupi rizika za teško lečenje gripa nalaze se odojčad, trudnice, starije osobe, „ležeći“ bolesnici, lica sa hroničnim oboljenjima srca i pluća. Od gripa svake godine u svetu umire od 250 do 500 hiljada ljudi.

Svake sezone menjaju se svojstva virusa koji izaziva oboljenje. Osobenost izazivača je jako česta izmena spoljašnjih antigena – neurominidaze (N) i hemaglotinina (H) koji definišu podvrstu virusa. Zato se svake godine preporučuje vakcinisanje vakcinom za sezonski grip koji sadrži antigene tri najaktuelnije podvrste u konkretnoj godini. Efikasnost vakcinacije je od 60 do 90% u slučaju masovne imunizacije. Utvrđeno je da se pri masovnoj vakcinaciji smanjuje stepen oboljenja i kod nevakcinisanih. Dugogodišnja analiza pokazuje da u Rusiji rast infekcije obično počinje u januaru, dostiže maksimum u martu i završava se u maju. Zato je najsvrsishodnije sprovođenje vakcinacije od septembra do decembra. Po epidemijskim pokazateljima vakcinisanje za posebne podvrste virusa može se sprovesti specijalno pripremljenim vakcinama.

Danas se koriste najviše dve vrste vakcina od sezonskog gripa – inaktivisane subjedinične i split-vakcine. Subjedinične vakcine sadrže spoljašnje antigene virusa. Split-vakcine sadrže takođe i unutrašnje antigene koji se ne menjaju i samim tim obezbeđuju takođe određenu zaštitu od podvrsta koje nisu uključene u sastav vakcine.

Kontraindikacije za vakcinaciju

 

 

Danas trajne kontraindikacije za vakcinaciju postoje u manje od 1% slučajeva. Ove kontraindikacije se ne tiču svih vakcina, već samo određenih koje smo pokazali u tablici.

Mnogo češće se susreću privremene kontraindikacije. Privremene kontaindikacije postoje u toku akutnih infekcija i akutnih faza hroničnih oboljenja. U takvim slučajevima, nakon proticanja određenog vremena od ozdravljenja ili postizanja remisije hroničnog oboljenja vakcine mogu da se sprovedu. Privremenu kontraindikaciju za primenu živih vakcina predstavlja trudnoća, transfuzija krvi, njenih komponenti ili preparata (imunoglobulina) jer će vakcina u tom slučaju biti neefikasna.

Vakcina	Kontraindikacije
Bilo koja	Snažna reakcija ili komplikacija na prethodno uvođenje konkretne vakcine.
Sve žive vakcine	Imunodeficitarna stanja, novostvoreni maligni tumori
Vakcina protiv tuberkuloze (BCŽ)	Težina deteta na rođenju manje od 2000 grama, keloidni ožiljak (između ostalog i nakon prethodnog davanja vakcine)
Živa vakcina za morbile, rubeole i zauške (MMR)	Teške alergijske reakcije na aminoglikozide
Živa vakcina za morbile i zauške	Teške alergijske reakcije na belance
Difterija, tetanus, magareći kašalj	Progresivna oboljenja nervnog sistema, afebrilni grčevi u anamnezi
Protiv virusnog hepatitisa B	Alergijske reakcija na pekarski kvasac

U meri prikupljanja naučnih podataka iz imunologije i vakcinologije kao i u meri usavršavanja kvaliteta preparata vakcina odvija se i smanjenje količine kontraindikacija za vakcinaciju. U vezi sa tim, mnoga oboljenja i stanja zbog kojih su prethodnih godina važile medicinske kontraindikacije za vakcine, danas se ne razmatraju kao stalne kontraindikacije.

U ova stanja se ubrajaju perinatalna oštećenja centralnog nervnog sistema (perinatalna encefalopatija) i stabilna neurološka stanja (na primer, dečija cerebralna paraliza), urođeni poremećaji razvoja, uvećanje timusa (grudne žlezde), anemija, disbakterioze creva. Postojanje teških oboljenja u anamnezi takođe ne predstavlja kontraindikaciju za vakcinaciju. U nekim oboljenjima vakcinacija nije kontraindikovana ali može da se sprovodi samo pri određenim uslovima. Na primer, kod osoba sa alergijskim oboljenjima vakcinaciju je u nizu slučajeva potrebno sprovoditi sa prethodno uzetim lekovima koji sprečavaju pojačavanje alergije.

Postojanje nekih ozbiljnih oboljenja kod rođaka ne može da posluži kao kontraindikacija za vakcinaciju. Međutim, ako u porodici postoji imunodeficijentni pacijent (sa teškim oštećenjem imuniteta) zahteva se pregled novorođenog deteta pre vakcinisanja vakcinom protiv tuberkuloze i oprez u budućnosti prilikom korišćenja živih vakcina.

Nepoželjne pojave u vezi sa vakcinacijom

 

Dugogodišnja sprovedena istraživanja pokazuju da nepoželjne pojave koje nastupe nakon vakcine u većini slučajeva nisu povezane sa vakcinacijom. Saglasno sa nacionalnim kalendarom najveći deo vakcina sprovodi se u prve dve godine. Deca, posebno u najranijem uzrastu, podvrgnuta su čestim infekcijama zbog osobenosti svog imunog sistema. Takođe se upravo u prvim godinama često razvijaju i različite alergijske reakcije. Normalno je da se često početak neke infekcije vremenski poklopi sa sprovođenjem vakcinacije i da to može biti pogrešno ocenjeno kao reakcija na vakcinu. Neophodno je pažljivo posmatrati dete nakon vakcine i čuvati ga od kontakt sa osobama koje su infektivne.

Među nepoželjnim pojavama koje su u vezi sa vakcinacijom potrebno je razlikovati reakcije na vakcine i post-vakcinacione komplikacije.

Reakcije na vakcinu predstavljaju kratkovremene lokalne i opšte izmene u procesu formiranja imuniteta. U lokalne reakcije ubrajaju se tvrdina, crvenilo (hiperemija) i bol na mestu uboda. U opšte reakcije se ubrajaju: povišenje temperature, slabost, poremećaj sna i apetita. Ukazane reakcije se razvijaju u prva dva dana nakon vakcine i obično prolaze tokom narednih dana. Nakon primene živih vakcina od petog do čertnaestog dana može se uočiti reakcija u vidu pojave lakih simptoma oboljenja protiv koga je primenjena vakcina. U ogromnoj većini slučajeva reakcije na vakcinu predstavljaju varijantu normalnog odgovora organizma na vakcinu i ne zahtevaju medicinsku terapiju. U pojedinačnim slučajevima kod dece se uočavaju teške reakcije: rast telesne temperature iznad 40°S, febrilni grčevi (zbog visoke temperature), hiperemija i otok veći od 8 centimetara na mestu uvođenja vakcine, dugački snažni plač deteta. U ovim slučajevima potrebno je odmah se obratiti lekaru.

Post-vakcinacione komplikacije – teška i/ili trajna oštećenja zdravlja koja su se razvila kao posledica unošenja vakcina razvijaju se krajnje retko – manje od 1 slučaja na 10 hiljada vakcina. Komplikacije mogu biti povezane sa individualnim neobičnim odgovorom organizma na vakcinu u vidu promena od strane nervnog sistema (grčevi, encefalitis), alergijskih reakcija (anafilaktički šok, Kvinkeov otok) i drugo. Ovde se ubrajaju i oboljenja koja su izazvana mikroorganizmima iz vakcine koja se obično  javljaju kod ljudi sa prethodno nedijagnostikovanim imunodeficijentnim stanjem: zapaljenjem kosti (osteitis) – generalizovanom infekcijom prilikom vakcinacije protiv tuberkuloze, razvojem paralitičnog poliomijelitisa pri korišćenju oralne poliomijelitne vakcine i nekih drugih. Takođe se u komplikacije ubrajaju i izražena lokalna oštećenja prilikom vakcinacije protiv tuberkuloze: zapaljenje limfnog čvora (limfadenitis), hladni apsces, podkožni infiltrat, rane, keloidni ožiljak. U nizu slučajeva, razvoj post-vakcinacionih komplikacija je povezan sa sprovođenjem vakcinacije bez uzimanja zdravstvenog stanja deteta u obzir, narušavanja tehnike unošenja vakcine, transporta i čuvanja.

Naučni dokazi neoborivo svedoče o činjenici da je rizik nastanka teških posledica i smrti od infekcija protiv kojih se vakcine primenjuju na desetine puta veći od same vakcinacije protiv njih. Na primer, ozbiljno oštećenje nervnog sistema u velikom kašlju zapaženo je 1000 puta češće nego prilikom vakcine koja sadrži celu ćeliju koja se primenjuje protiv tog oboljenja. Primena savremene vakcine bez ćelije (acelularne) smanjuje verovatnoću oštećenja nervnog sistema na još više desetina puta. Ipak, vakcinacija predstavlja ozbiljnu medicinsku proceduru koja zahteva stalnu pažnju u vezi sa njihovim primenom kako od strane medicinskih radnika, tako i od strane roditelja.

Saglasno zakonu, prilikom javljanja post-vakcinacionih komplikacija građani imaju pravo na dobijanje besplatne medicinske pomoći i socijalne podrške.

Mitovi (izmišljotine) o vakcinaciji

 

 

Istovremeno sa početkom vakcinoprofilakse pojavio se i anti-vakcinacioni pokret. Argumenti koje navode protivnici vakcinacije su, kao po pravilu, nedokazani i u celini nose pseudonaučni karakter. Evo najčešćih tvrdnji.

Mit 1. Za efikasnost vakcinacije nema dovoljno dokaza.

Globalna istraživanja u različitim zemljama sveta svedoče o činjenici da je početak vakcinacije doveo do brzog smanjenja, u prethodnim godinama, relativno stabilne učestalosti oboljevanja – na desetine, ponekada i na stotine puta. Za vakcine (koje su uključene poslednjih godina) sprovedene su uporedna istraživanja koja su dokazala da je u grupi vakcinisane dece oboljevanje neosporno niže nego u kontrolnoj grupi.

Mit 2. Vakcinacija negativno utiče na imuni sistem.

Sprovedena mnogobrojna ispitivanja pokazala su da se osnovno dejstvo vakcine sastoji u formiranju specifičnog imuniteta protiv konkretne infekcije. U kliničkim ispitivanjima utvrđeno je da neke vakcine aktiviraju nespecifične mehanizme imuniteta što dovodi do smanjenja učestalosti infektivnih oboljenja kod vakcinisanih u celini. Takođe, kao i nakon infektivnih oboljenja, tako se i nakon vakcinacije može uočiti određeno oslabljenje imunološke zaštite organizma koje ima kratkotrajni i povratni karakter. U tom periodu poželjno je zaštititi dete od kontakta sa obolelim osobama kao i od faktora koje izazivaju razvoj infekcije.

Mit 3. Vakcine sadrže toksične komponente.

Zaista, preparati vakcine mogu da sadrže dodatne komponente koje se koriste kao stabilizatori, konzervansi, pojačivači imunog odgovora. Sprovedena istraživanja i dugogodišnja praksa svedoče o činjenici da mizerne koncentracije ovih materija koje se nalaze u vakcinama vrlo brzo bivaju eliminisane iz organizma i nemaju nikakav negativan uticaj. Ipak, medicinska nauka neprestano radi na povišenju bezbednosti vakcina što za rezultat ima da u mnogih savremenim vakcinama ove materije odsustvuju.

Mit 4. Razvoj niza hroničnih oboljenja povezano je sa vakcinacijom.

U naučnoj literaturi postoji niz publikacija koje govore o mogućoj povezanosti nekih oboljenja (autizam, dijabetes, bronhijalna astma, reumatoidni atritis, leukemija i druge) sa vakcinama. Naučna istraživanja poslednjih godina opovrgavaju ili stavljaju pod sumnju uzročnu vezu navedenih oboljenja sa vakcinacijom. Posebno je u nekoliko desetina istraživanja ustanovljeno da učestalost autizma ne zavisi od obuhvaćenosti vakcinacije. Posmatranje i analiza klinike situacije pokazuje da se zaista kod pojedine dece uočava vremenska povezanost razvoja ili pojačanja hroničnog oboljenja sa vakcinom. Međutim, kao po pravilu, u ovim primerima se nije vodilo računa o stanju deteta pre vakcinacije i/ili se vakcina davala u vreme već postojećeg infektivnog oboljenja. Na primer, bronhijalna astma se danas ne smatra za kontraindikaciju za davanje vakcine, ali se vakcine moraju davati u fazama remisije i sa već postojećom adekvatnom terapijom oboljenja. U protivnom slučaju, može da se razvije akutna faza osnovnog oboljenja.

Mit 5. Od masovne vakcinacije korist imaju samo proizvođači preparata.

Nesumnjivo, farmaceutski biznis (kao i svaki drugi) ima korist od razvoja i proizvodnje preparata vakcina. Međutim, ovo ne može predstavljati argument protiv primene vakcina. Praksa masovne vakcinacije se široko primenjivala i u Sovjetskom Savezu u godinama kada je postojalo nesumnjivo državno regulisanje ekonomije i kada faktički nije postojala finansijska korist od proizvodnje vakcina.

Mit 6. Organi za zaštitu zdravlja ne informišu o komplikacijama koje nose vakcine.

U Rusiji postoji državni sistem praćenja post-vakcinacionih komplikacija. Svake godine u našoj zemlji registruju se komplikacije od kojih se svako ispituje. Zvanična statistika post-vakcinacionih komplikacija Rusije redovno se objavljuje na sajtu Državne službe za zaštitu prava potrošača i blagostanja čoveka. U uputstvima koja stoje uz svaki preparat kao i farmaceutskim registrima lekova postoji podrobna informacija o mogućim komplikacijama pri sprovođenju vakcinacije.

* * * * *

Odeljenje za crkveni dobrotvorni rad i socijalno služenje Ruske Pravoslavne Crkve 2008. godine organizovalo je Okrugli sto na temu: „Vakcinoprofilaksa kod dece: problemi i načini njihovog rešavanja“.

U zaključnom dokumentu Okruglog stola posebno je napisano:

„U poslednje vreme u sredstvima javnog informisanja kao i popularnim časopisima male grupe lica pojačano se šire lažni podaci o štetnosti profilaktičkih vakcina protiv infektivnih oboljenja (vakcinacije).

Izvrćući činjenice, osobe koje šire ovu propagandu sugerišu stanovništvu da šteta od vakcina mnogostruko premašuje njihovu korist i predstavljaju sprovođenje vakcinacije kao pokušaj istrebljivanja naroda Rusije.

Potrebno je reći da medicinski podaci, uključujući i zvanične podatke koji se pružaju od strane organa za očuvanje zdravlja i kompetentnih stručnjaka opovrgavaju ove izmišljotine.

Pravoslavni lekari su takođe više puta istupali u štampi i drugim sredstvima javnog informisanja protiv „anti-vakcinacione propagande“. Vakcinacija predstavlja moćno sredstvo profilakse infektivnih oboljenja među kojima ima i izuzetno opasnih oboljenja za čoveka. U nizu slučajeva vakcine zaista izazivaju komplikacije što je najčešće u vezi sa narušavanjem pravila vakcinacije, sprovođenjem kod dece koja imaju smanjeni imunitet. Prevencija ovih komplikacija predstavlja zaseban medicinski problem…

Učesnici Okruglog stola prizivaju da se obrati najveća pažnja na nedopustivost širenja u manastirima i hramovima Ruske Pravoslavne Crkve „anti-vakcinacione“ literature, audio i video-produkcije.“

* * * * *

Danas, kada se informacija o vakcinama može dobiti iz sredstava javnog informisanja kao i sa Interneta, roditeljima često nedostaje objektivni materijal koji pruža odgovore na pitanja koja ih interesuju. Često se prilikom razmatranja potencijalnih negativnih posledica profilaktičkih vakcina potpuno zaboravljaju zasluge vakcinacije u nestajanju i uspostavljanju kontrole nad širenjem niza opasnih infektivnih oboljenja, smanjenja broja komplikacija oboljenja i smrti kod dece.

Autori se nadaju da će ova brošura omogućiti sticanje novih korisnih znanja koja će biti u stanju da pomognu u složenim pitanjima vakcinisanja dece.

Možete postaviti svoja pitanja, napisati svoju želju ili predlog autorima brošure na sajtu „Društva pravoslavnih lekara Rusije“ na adresi: www.opvr.ru/contacts.htm

---