Ovom izuzetno iskrenom i korisnom tekstu nije potreban veliki uvod. Matuška Elena Fetisova na njen sopstveni duhovito-iskreni i duboko pravoslavni način govori o razlikama u odgajanju dece kada smo mi bili deca i sada.
Ništa više nije isto: ni predškolske ustanove, ni škole, niti ima opšte prihvaćenog društvenog sistema vrednosti niti ideologije, struktura porodice je bila drugačija (najviše dvoje dece sa povećom razlikom među njima), niti je radno vreme isto.
Sve to ne mora da bude loše, problem nastaje kada mi u potpuno drugačijim okolnostima i često i sa drugačijim životnim vrednostima (npr. želimo da odgajamo decu u pravoslavnom duhu za razliku od socijalističko-komunističkog uzgajanja Titovih pionira) nesvesno pokušavamo da dosegnemo određena očekivanja od strane društva ili naših roditelja kada je vaspitanje naše dece u pitanju.
PravoslavniRoditelj.org
Majčinstvo i više dece: kako sačuvati psihičko zdravlje
Život i predstave o životu
O porodicama sa više dece je u pravoslavnim sredstvima informisanja prihvaćeno da se piše „paradno“ u određenoj meri. To je razumljivo: verujući novinar oseća nešto poput strahopoštovanja prema „rekordno višedetnima“ („To su ljudi! Oni mogu! I kako se samo nose sa tim!“) i iskreno prenosi ovo osećanje čitaocu. Roditelji sa više dece ne govore suviše detaljno o teškoćama jer veliki broj dece vrlo brzo dovodi osobu do shvatanja da se najveći deo problema krije u njoj samoj, u njenim nedostacima a ne u brojčanim pokazateljima porodice. Sledstveno, roditelji ne plaše čitaoca problemom imanja više dece, shvatajući da su iste teškoće vrlo verovatne i sa jednim detetom. Ostaje im samo da podele svoju radost koje takođe – ima.
Međutim, čak i u sopstvenom iskustvu sam se susretala sa pojavom da sam tekstove o životu porodica sa više dece koje sam pročitala u mladosti, jako pozitivne, nakon dobijanja sopstvene porodice doživljavala sa senkom lake ironije. Dugo sam se, na primer, sećala izjave iz jednog intervjua: „Mama se ne deli na troje“, to jest, što više dece u porodici, to manju međusobnu ljubomoru deca osećaju. Zabavno je sada u sopstvenoj porodici posmatrati svakodnevne pokušaje podele mame na tri dela u bukvalnom smislu ove reči. Avaj, imam samo dva krila a pri čitanju knjige sva tri deteta neizostavno žele da sednu pored mame. Ako staviš jedno dete na koleno, moraš da staviš i ostale. I probaj da im objasniš da mama nije pauk.
Nedavno sam u komentarima na jedan tekst o porodici sa više dece videla gnevne i gorke reči oca sa više dece (šestoro ili sedmoro!) da su ga „namamili“ u imanje više dece, stvarajući sliku koja se u praksi pokazala kao isuviše teška realnost. I iako se dalje ispostavilo se da „svakodnevna realnost“ komentatora ima mnogo bolje uslove u kojima potpuno normalno i zahvalno mogu da žive i druge porodice, ovaj otac se može razumeti. Ipak, određene izazove – pre svega za psihičku ravnotežu roditelja – višedetna porodica može ponekada da nosi.
I tu, sa jedne strane može kratko da se rezimira: pokajte se i bićete srećni! U suštini je to tačno jer se većina problema pretvara u ništa tamo gde postoji svagdašnja čvrsta nada na Gospoda i spremnost da se postavljaju zahtevi samo u odnosu na sebe a ne i na ljude oko nas. Međutim, pošto daleko da smo svi došli u meru rasta, na primer, svete Julijanije Lazarevske, treba da priznamo da u praksi u roditeljskom životu postoje teškoće ne samo duhovne, već i psihofizičke prirode.
Jedna mama se kajala što je ona takva nikakva: grešna, lenja i „praskava“ majka, dok sveštenik koji je ispovedao sluša, sluša i govori: „Matuška, a šta misliš da piješ malo vitamine, a? Nemoj da se smeješ, ozbiljan sam. Da, ima i samoopravdanja. Ali u ovom slučaju kod tebe je pre svega umor. Uzmi ih…“
I ima još mnogo takvih stvari na koje više porodica može na početku da se sapliće, isuviše nervira, a zatim – ponekada i godinama kasnije – počinje da pronalazi puteve njihovog prevazilaženja. Mislim da sam veći deo problema uvidela i ja, iako imam samo troje dece. Između ostalog, to su i problemi majčinstva u celini – savremenog majčinstva ako želite. Čini mi se da bi razgovor o majčinskim „crvenim linijama“ koje pomeraju iz ravnoteže i ponekada ubacuju u bezdan uninija bio od koristi – na kraju krajeva, na greškama se uči, pa makar i na tuđim.
Naravno, u mojoj porodici deca su još uvek mala i zato mnoge probleme (tipa tri ličnosti „prelaznog uzrasta“ u porodici istovremeno) ja prosto ne mogu da zamislim. Ali zato imam mnogo svežih utisaka i određeno iskustvo opštenja sa drugim porodicama. Pokušala bih da za početak navedem makar neke stavove.
„Državno vaspitanje“ i nova pedagoška realnost
Prvo ozbiljno saplitanje koju život postavlja mladoj (ne obavezno i višedetnoj) majci jesu – stereotipi. Stereotipne predstave o majčinstvu sa kojima se susrećeš u izlivima dobronamernih savetnika i glavno – stereotipi, nesvesni obrasci ponašanja koje je mlada mama ponela iz sopstvenog detinjstva. Živimo u vreme masovnog opadanja modela navike. Ne mislim sada na krizu porodice, probleme samohranih majki i sl. Mislim na to da su čak u kompletnoj porodici sa samo jednim detetom prestale da „funkcionišu“ najosnovnije, tipične predstave o tome šta je zapravo proces „podizanja“ dece. Mlada mama se nalazi u stalnoj krizi neopravdanih očekivanja: od vremena sopstvenog detinjstva ona zna da sa detetom sve treba da se odvija tako i tako, a iz nekog razloga događa se na potpuno drugi način. Ona želi da deluje u skladu sa tim i tim i – ne polazi joj za rukom… Pritom će se svagda naći neko ko će da požuri sa savetom: „A eto, ja sam svoju decu vaspitavala tako i pogledaj kakvi su ljudi postali“.
Međutim, potrebni su konkretni primeri da bih pojasnila sopstvenu misao. Evo, na primer, skup predstava o detinjstvu deteta iz 60-ih do 80-ih: dete je malo biće o kome se skoro od napunjenih godinu dana 70% može brinuti država. Jaslice su skoro sa godinu dana, zatim vrtić, pa škola. Moja baka je u mladosti nekoliko godina radila kao vaspitačica u vrtiću i roditelji vaspitanika je i do dan danas zovu. Ona je za svoje štićenike bila druga (češće – skoro i prva) mama. Roditelj bi ujutro budio dete, umivao ga, sređivao, uveče dolazio po njega (ponekada već iz njenog stana jer se zadržao na poslu). Baka ih je učila noši, određivala po odgovarajućim priručnicima prve knjige za čitanje, učila ih govoru, pokretima, uzimanju hrane, ponašanju u društvu, odnosima sa drugima. Ne tako davno mi je predala arhiv svoje metodičke literature, iščitane i podvučene olovkom – eto, kakva je mera odgovornosti pedagoga.
Da, u sovjetskom, komunističkom pedagoškom modelu su postojali i svoji minusi (između ostalog, na primer i nevoljno učenje zavisti: kao jedan od metodičkih načina se vaspitaču često preporučuje međusobno poređenje dece, navođenje nekoga kao primer, itd.). Da, državna briga o deci je u suštini predstavljala interes za državu: dete se brižno i svecelo vaspitavalo na račun države sa ciljem privijanja detetu određene ideologije.
Ipak, u celini gledano, kvalitet takve brige bio je veći nego u savremenim ustanovama (prosto bez poređenja sa postojećim „odlivom kadrova“ u državnim dečijim vrtićima) i što je glavno – predstavljala je jedinstveno obrazovno prostranstvo, jedinstveni neprekidni metodološki prilaz vaspitanju i obrazovanju. Roditelj prosto nije imao ni mogućnosti niti potrebe da isuviše razmišlja i nervira se, birajući ovaj ili onaj „pedagoški“ model za svoje dete. Model je ostvarivala institucija, roditelj je samo prihvatao. Da li je to dobro ili loše – drugo je pitanje, ali je razumljivo da je za roditelja to predstavljalo spoljašnju i laku stvar.
Zato je kao rezultat iz sećanja porodice nestala celovita predstava o vaspitanju, o bilo kakvoj metodici vaspitanja i usvajanja elementarnih znanja i navika koje je, iz generacije u generaciju, pružao dečiji vrtić. Pružao, ali i prestao. Mi sada nismo u tom vremenu, kod nas danas sve predstavlja autorsku metodiku. Sada nam se nudi i novi državni standard… A kakav će rezultat biti?
Nekoliko stereotipova
Treba da se prisetimo još i, sada već prošle, bezbednosti „slobodnog kretanja“ deteta na ulici. Ranije je bilo vreme kada se izraz „dete iz dvorišta“ nije povezivao samo sa siromašnim porodicama. Većina priča iz klasika sovjetske dečije literature prepune su činjenica potpuno nezamislivih u naše dane dečije samostalnosti. Školarci (peti razred) idu sami u šumu po jelku, žive sami u vikendici, mališan nakon vrtića ide da se igra u dvorište bez odraslih… Mama je za to vreme zauzeta poslom, spremanjem i drugim „ličnim poslovima“.
Pa i ne samo literatura! Moja druga baka, inženjer, koja je „ostajala“ na poslu, pričala je anegdotu o mojoj mami kao đaku prvaku. U školu je mama išla sama, sa ključevima oko vrata i praktično sama odlučila da se upiše u muzičku školu (u to vreme su – sećate se? – pedagozi išli po školama i birali one koji su želeli tako nešto). Muzička škola je bila daleko, bilo je potrebno da se pređe put brzim hodom i eto, moja baka je jednom prilikom nakon posla pitala moju buduću mamu:
– Marina, kako ti ideš do tamo? Pa put je baš strašan!
– A ja, kada prelazim put, zatvorim oči i onda mi nije strašno.
Žalosno je, ako razmislimo, ali je to bila realnost tih vremena: „vredni stručnjaci“ su ginuli na poslu u ime svetle budućnosti, a deca su neminovno bila skrajnuta na periferiju i zato je roditeljske funkcije brižljivo kompenzovala država. Nikako nisam nostalgična zbog takve situacije – ipak dete pre svega moraju roditelji da vaspitavaju. Samo želim da pokažem da mnogi momenti vaspitanja upravo unutar porodice kao da su „nestali“ – njih nije bilo ni u životu naših roditelja, kao što ih je takođe i u našem detinjstvu bilo malo.
Kako se šetati sa decom, kakve knjige i u kom uzrastu čitati pre svega, kakvih se igara igrati? Nejasno se sećamo naših igara u vrtiću – tamo je bila grupa od 20 dece istog uzrasta, a ovde je mama dva-tri-četiri deteta različitog uzrasta koje nekako i nečim treba u isto vreme zabaviti. Na koji način? Jedan može da se igra „ringe raja“, drugi jedva hoda; jednoga raduje jedna pesmica, drugi ne shvata šta se od njega traži. Pročitala sam dosta knjiga iz metodike dečijih igara, ali je jedno gola teorija, a drugo – sećanja iz detinjstva, na primer, iz višedetne porodice. Mislim da je porodicama sa više dece u drugoj, trećoj generaciji, koji su tim pre upoznati upravo sa domaćim vaspitanjem jednostavnije da rešavaju ovakva pitanja.
Već u vreme mog detinjstva postepeno je izumrla kultura samostalne dečije igre u dvorištu pod okom bake iz komšiluka. Nastupile su, izvinite za izraz, „kobne devedesete“ i roditelji su pravilno rasudili da je detetu bezbednije da slobodno vreme provodi na sekcijama i časovima, nego na ulici sa drugom decom.
Na kraju imamo situaciju da savremena mama pojedinačno „zabavlja“ decu u šetnji, sećajući se da je potrebno šetati se „dva puta dnevno po dva sata“. To joj je njena komšinica rekla čija su deca upravo tako „šetala“ u vrtiću, a zatim su kao školarci šutirali loptu do uveče, dok se mama bavila domaćinstvom. Mama našeg vremena pokušava da ispuni sve funkcije osoblja iz vrtića „strogo po tabeli“, a zatim se iskreno nervira jer nakon četiri sata šetnje iz nekog razloga nema snage da oriba rernu da se sija „kao kod komšinice“.
Očigledno je da su se tada, devedesetih, promenili modeli obraćanja deci unutar porodice: vremena teška, neizvesno je šta čeka ispred, potrebno je „uložiti“ se u decu da bi se u životu moglo makar nekako „isplivati“. Od tih vremena se sačuvao stereotip da predškolac neizostavno mora da ima makar pet „sekcija“ nedeljno, a ako mama ima tri predškolca – pomnožite sa tri.
Stereotipi i višedetnost
Kao posledicu toga imamo da se upravo u višedetnim porodicama posebno snažno oseća izobilje stereotipova koji nisu više životno realni i nedostatak živog iskustva vaspitanja unutar porodice. U takvim porodicama deca jako često ili ne odlaze u vrtić ili odlaze s vremena na vreme. Roditelji se sa jedne strane boje da će u vrtiću dete isuviše stradati jer ga je mama „dala“ drugim ljudima, a sama sedi kod kuće sa malom decom. Sa druge strane, višedetna majka živi na „hroničnom odsustvu“ i nema praktično zainteresovanosti za vrtić, ali ima argumente poput onih da će dete samo nepotrebne infekcije da donosi za mlađe i čemu to?
Dakle, mama ostaje kod kuće, sećajući se (iz svog detinjstva iz vrtića) da dete mora da ima jutarnju aktivnost, san u toku dana, dve šetnje po dva sata, časove razvoja i muzike, stvaralaštva… Još kupanje svako veče, knjiga i uspavanka pred san. Još par sekcija. A u stanu mora da bude čisto „kao kod bake“, na stolu mora da da bude jelo „kao kod mame“… A „normalna žena“ mora da radi… I ako po takvu ženu koja iskreno ostvaruje sve stereotipe u punoj meri jednom ne dođe hitna psihijatrijska pomoć, onda je to jedino zahvaljujući tome što je na iskustvu došla do zaključka da nije zgoreg ponekad ispraviti predstave o tome „kako treba da bude“.
Pokušaj izvođenja zaključka
Vreme je sigurno da na neki način rezimiramo svo ovo mnogoglagoljanje. Dakle, kakve zaključke možemo da izvedemo? (Čim postoji članak, mora da postoje i zaključci. Tako se smatra, zar ne?)
Prvi zaključak: ne treba očekivati da će sve biti „kao ranije“ i da je neko obavezan da nam to „ranije“ vrati. Da bismo se manje nervirali i ne bismo trovali sebe praznim očekivanjima, potrebno je da odmah postanemo svesni da vaspitanje naše dece u ovom trenutku de-fakto ne predstavlja obavezu države, ali da to i nije tako loše. To jest, to je i odlično, ali je i teško. Glavno je da se ne izgubi vreme na prazna očekivanja u stilu: „ali oni su dužni!“ Dok se negde tamo, u kuloarima nadahnuto priprema naredni eksperimentalni obrazovni standard mi imamo sve mogućnosti da vaspitavamo svoju decu sami. Istina, skoro da nemamo literaturu. A obilje metodika – raste strmoglavo. Znači, potrebno je da se pokrenemo, čitamo i izučavamo. Međutim, pre svega je potrebno umeće da se sebi kaže: „stop!“, odloži pametna knjiga na stranu i posluša sopstveno dete.
Drugi zaključak: nije potrebno sebe isuviše pristrasno porediti sa bakom, majkom ili pričama komšinice kako je ona idealno vaspitavala sopstvenu decu. Tu može pomoći samo razumno smirenje onoga ko je prvi prošao stazu: mi idemo malo drugačije i teško da će kod nas biti bolje, ali je nama najvažnije da prođemo, a ne da dokažemo nekome svoj „profesionalizam“.
Kod većine savetnika iz starijeg pokoljenja odrasla su zaista dobra deca i nemamo prava da sporimo sa tim. Međutim, najčešće su to bila dva deteta sa razlikom od pet do sedam godina u uzrastu i prirodno se tada i ređe susretala takva vrsta delovanja na majčinsku psihu kao istovremeno zavijanje troje od nula do četiri godine. U porodici sa decom od godinu-dve dana žena spolja može itekako da zaostaje za „pedagoškim sposobnostima“ i spokojstvu starije komšinice koja „nikada nije podigla svoj glas“. Ona je jednostavno ujutro davala, a uveče uzimala iz vrtića svoju jedinicu za koju je tokom čitavog dana odvojenosti sačuvala i rezervu duševne topline.
Ali kada su deca pod skutom 24 časa dnevno, rezerve ove topline na početku brzo nestaju i majka upada u uninije: pa, kako ja mogu ovako, pa druge žene su bile bolje, nisu se „umarale“ od dece! Ali!!! I ovo takođe nije loše. Ovo nama, majkama, daje mogućnost da brže poznamo istinsku vrednost svojih „vrlina“ i „pedagoških talenata“ i udarivši glavom u zid, počnemo konačno da se učimo da crpimo ljubav i spokoj u njihovom Izvoru – Bogu, da se naučimo da izmolimo ljubav prema deci i dobrotu, da je osvajamo.
Za sada nam ne polazi baš za rukom, da.
Međutim jedan sveštenik u takvim slučajevima voli da uteši majke svetootačkom izjavom: „U neuglednim sudovima čuvamo blagodat“. To jest, da, mi smo samo glinene posude, debele, često zle i razdražljive – ali imamo nadu. Ipak, žena se spasava rađanjem ne samo zato što vaspitava svetitelje i genije, već i zato što sa svakim novim detetom dublje postaje svesna svog „siromaštva“. Ako ne upada isuviše u uninije zbog toga.
Autor: matuška Elena Fetisova
Prevod za PravoslavniRoditelj.org: Stanoje Stanković
Ruski izvor: Pravoslavie.ru
Komentari