Portal „Toma“ nastavlja s ciklusom članaka „Neka žive“, u okviru kojeg psiholozi govore o ženama na ivici abortusa i o realnim razlozima zbog kojih žele da prekinu trudnoću.
Prenosimo razgovor sa Alom Lobanovom, rukovodiocem Regionalnog centra za medicinsko-psihološku i socijalnu pomoć trudnim ženama koje se nalaze u teškoj životnoj situaciji, grad Barnaul
Žene na ivici abortusa
Nedavno mi je došla žena kojoj je 40 godina, mužu 47, i imaju dva odrasla sina. I – ostala je u drugom stanju. „Šta će mi to sada?“, kaže i opravdava svoju odluku o abortusu time što je već u godinama kada je sve to neprilično.
Brojni ljudi, koji nisu dublje ušli u ovu problematiku, misle da se većina žena koja odluči da prekine trudnoću nalazi u nekoj kritičnoj situaciji – u krajnjoj su bedi, nemaju podršku, teško su bolesne ili su silovane. Naravno, ima raznih slučajeva. Nažalost, teške bolesti su česta pojava.
Ali, na primer, tokom više od tri godine rada u Centru nijednom nisam imala slučaj kada je žena pošla na abortus zato što je silovana.
Žene ili parovi najčešće dolaze sa sledećim pitanjem: „Šta će mi to sada?“ – ili je prekasno za dete ili je prerano, ili im prosto nije do toga. „Neželjena trudnoća“ je najčešći razlog za abortus. Nisu čekali niti se nadali, a desilo se. Drugi razlog jeste to što „nema novca“. Istina, za neke porodice nemanje novca zaista znači život u krajnjoj bedi, dok za druge to znači nemogućnost da se „ajfon 5“ zameni „ajfonom 6“.
Međutim, u proseku, na konsultacije nam ne dolaze žene koje žive u siromaštvu, već žene koje imaju novca, ali koje jednostavno neće da izađu iz, kako se danas kaže, „zone udobnosti“, na koju su navikle.
Pacijentkinja o kojoj sam počela svoje izlaganje izgledala je praktično nepokolebljiva. „Muž i ja smo odlučili“, rekla je. Međutim, tokom razgovora, na toj neprobojnoj steni nastala je pukotina.
Mi, psiholozi, uvek obraćamo pažnju na držanje i gestikulaciju čoveka. Žene koje ne žele da abortiraju obično sede i obujme se rukama, kao da žele da prikriju stomak, ili veoma žustro gestikuliraju, tj. njihovo telo na određeni način uvek odaje njihovu potresenost. A ima i takvih, kojima je, nažalost, svejedno: „Ma šta će mi ta deca o kojima pričate!“ Ima i onih u kojima zaista postoje potencijal i resurs.
Videla sam da pomenuta žena nosi takav potencijal. Govorila je da ne želi dete, a istovremeno je skrivala stomak rukama i stalno je pokušavala da se nekako okrene. Pokušala sam da se za to uhvatim: „A zašto mislite da vam u četrdesetoj godini nije potrebna toplina dečijih ruku i da vam nije potrebno da vas po treći put zovu mamom?“. Naposletku je kazala: „Znate, ja zapravo želim dete, ali muž ne želi“. Rekla sam joj da dovede muža.
Muž je bio direktor, smatrao je sebe veoma važnim. Rekao mi je da se bavimo glupostima. Odgovorila sam mu:
„Glupostima? Vi dakle znate šta znači abortus? Znate kako se dete razvija u utrobi žene? Verovatno mislite da je to ugrušak krvi i splet ćelija. Znate li da već 21. dana srce deteta počne da kuca, da dete ima sopstveni krvotok, da se 28. dana na ultrazvuku već vide ručice, kojima će vas ono grliti, da se u osmoj nedelji vide crte lica deteta, i da ono već tada razlikuje ukusnu od neukusne hrane koju je mama jela?“
Muž je posle tih reči prosto promenio izraz lica. Dete su sačuvali i njegova žena ovih dana treba da rodi.
Često imam i ovakve slučajeve – imala sam pacijentkinju, odličnu vaspitačicu u obdaništu. Imala je dete iz prvog braka. Živela je s voljenim muškarcem, zatrudnela je, do šestog meseca je želela to dete i veoma se radovala.
Zatim je muškarac našao drugu. Od šestog meseca je počela da ga mrzi. Došla je kod nas u kritičnom stanju – vrištala je govoreći da će stomak probosti iglom za pletenje ako ne izvršimo abortus.
S njom smo veoma dugo radili. Na kraju smo joj predložili da sačuva trudnoću, a da se nakon porođaja odrekne deteta. Kada se porodila, bila je ubeđena da će dete ostaviti u domu za nezbrinutu decu. Međutim, govorila sam joj o tome kako je deci u takvim domovima teško, kako se nekad desi da dete ne bude srećno u porodici koja ga prihvati.
Ona je odgovorila: „Sramota me je. Dete uopšte nije krivo“. Zadržala ga je. Sećam se kako je sedela kod mene u ordinaciji i plakala: „Kako sam ja, vaspitačica u obdaništu, uopšte mogla o tome razmišljati?“
Često uvreda koju nam je naneo muškarac može da kod nas žena uguši naš glavni – materinski instinkt.
Autor: Darja Barinova
Prevod za pravoslavniroditelj.org: T. Ć.
Izvor: www.foma.ru
Ukoliko ste trudni i u dilemi ste da li da zadržite bebu, nudimo Vam mogućnost da porazgovarate sa psihologom – bilo uživo u savetovalištu u Beogradu, bilo preko Skajpa.
Ne ustručavajte se da zatražite psihološki razgovor – niko Vas neće pritiskati, osuđivati niti ubeđivati.
Jednostavno ćete dobiti priliku da Vas neko pažljivo i bez osuđivanja sasluša, kao i priliku da sa nekim podelite svoja osećanja i razmišljanja u ovako osetljivoj situaciji u kojoj ste se našli.
Za detaljnije informacije posetite sajt Pravoslavno-psihološkog savetovališta „Ima nade“:
Ne brinite za novac – ukoliko niste u mogućnosti da platite, razgovor će za Vas biti besplatan.
Savetovalište „Ima nade” nudi mogućnost besplatnog razgovora samo i isključivo osobama koje su trudne i premišljaju se da li da zadrže bebu, tako da je to potrebno navesti u pismu preko kontakt stranice na OVOM LINKU.
Komentari