Slava Bogu! Kakve moćne reči! Kada nas skole nevolje, kada srce opsednu, opkole pomisli sumnje, malodušnosti, nezadovoljstva, roptanja, tada treba da primoramo sebe na često, polagano, usredsređeno ponavljanje reči: slava Bogu! Ako iskreno poveruješ u ovde izneti savet, pa ga u pridošloj nevolji proveriš na samom delu, ugledaćeš čudesnu silu slavoslovljenja Boga, obradovaćeš se jer si našao toliko korisno, novo znanje, obradovaćeš se jer si dobio tako moćno i podesno oružje protiv unutrašnjih neprijatelja.
Od samog zvučanja tih reči, izgovaranih pri navali mračnih pomisli tuge i uninija, od samog zvučanja tih reči, izgovaranih uz primoravanje, gotovo samim ustima, samo strujanjem vazduha, stresaju se, daju se u bekstvo vazdušasto+ništavni knezovi, razvejavaju se kao prah na jakom vetru sve mračne pomisli; od duše odstupaju tegobnost i dosada, prilaze joj i u njoj se nastanjuju lakoća, spokojstvo, mir, uteha, radost. Slava Bogu!
Slava Bogu! O reči trijumfa, reči proglašavanje pobede, reči veselja za sve verne Božije sluge, a straha i poraza za sve Njegove neprijatelje, reči uništavanja njihovog oružja! To oružje je greh, to oružje je telesni razum, pala čovekova mudrost. Ona je nastala iz pada, njen prvi uzrok je greh, nju je Bog odbacio, ona neprestano besni na Boga, nju Bog stalno odbacuje. Oko onoga kojeg je nevolja ranila uzalud će se sabrati sve zemlje, bezuspešno će ga lečiti lekovima krasnorečivosti, filosofije; besplodan će biti trud samog nevoljnika ako poželi da razmrsi mnogo zapletenu mrežu nevolje naporima sopstvenog razuma. Veoma često, skoro uvek, razum se potpuno gubi u toj mnogo zapletenoj mreži! Često vidi da je sa svih strana obmotan, zatvoren! Često mu se čini da su i izbavljenje i sama uteha već nemogući! I propadaju mnogi pod nepodnošljivim pritiskom teške tuge, umiru od smrtne rane, stradalničke rane, ne našavši na zemlji nikakvo sredstvo dovoljno moćno da izleči tu ranu. Zemaljska Mudrost se pokazala svim svojim sredstvima: sva su pokazala Da su nemoćna, ništavna. Zanemari, najvoljeniji brate, onu koju je odbacio Bog! Odloži u stranu sva oružja svog razuma! Primi oružje koje ti daje neustrašivost Hristove propovedi. Zajedljivo će se podsmehnuti čovečija mudrost kad vidi oružje koje nudi vera; pali razum, zbog svoje mržnje prema Bogu, neće oklevati da iznese najumnije prigovore, pune učenjačkog skepticizma i ironije. Ne obrati nikakvu pažnju na njih, na one koje je Bog odbacio, na neprijatelje Božije. U svojoj nevolji počni da izgovaraš iz duše, da ponavljaš – bez ikakvog razmišljanja – reči: slava Bogu! Ugledaćeš znamenje, ugledaćeš čudo: te reči progone žalost, prizvaće u srce utehu, učiniće ono što nisu mogli da učine ni razum razumnih ni mudrost mudrih na zemlji. Postideće se, postideće se taj razum, ta mudrost, a ti, izbavljen, isceljen, verujući živom verom, dokazanom tebi u tebi samom, uznosićeš slavu Bogu!
Slava Bogu! Mnogi ugodnici Božiji voleli su da često ponavljaju ove reči: oni su okusili u njima skrivenu silu. Kada god je sveti Jovan Zlatousti besedio sa duhovnim prijateljima i braćom o nekim prilikama, naročito o nevoljama, on je kao kamen temeljac, kao osnovni dogmat besede uvek postavljao reči: Za sve slava Bogu! Po svojoj navici, koju je crkvena istorija sačuvala za kasnije potomstvo, on je, udarajući kažiprstom desne ruke po ispruženom dlanu leve, uvek počinjao svoju besedu rečima: Za sve slava Bogu!
Braćo! Naviknimo se i mi da često slavoslovimo Boga; pribegavajmo tom oružju u našim nevoljama; neprestano slavoslovimo Boga i time odbijmo, satrimo naše nevidljive neprijatelje, naročito one koji nastoje da nas obore tugom, malodušnošću, roptanjem, očajanjem. Očišćujmo sebe suzama, molitvom, čitanjem Svetog pisma i svetootačkih dela, da bismo postali videoci Božijeg promisla, koji sve vidi, svime vlada, svime upravlja, sve usmerava po neistraživim sudovima svojim prema ciljevima, poznatim jedino Bogu. Kada postanemo videoci Božijeg upravljanja, bićemo u pobožnosti, nenarušivom miru srca, u potpunoj pokornosti i čvrstoj veri, divićemo se veličini nesaznajnog Boga, Njemu ćemo uznositi slavu sada i u vekove vekova.
Dostojno i pravedno je da tvorevina neprestano slavoslovi Tebe, Boga Tvorca, koji si nas po jedinoj, beskrajnoj, nesaznajnoj Tvojoj blagosti izvukao u život iz ništavila, ukrasio lepotom, slavom Tvoga lika i obličja, uveo u beskrajno blaženstvo i nasladu raja.
Sveti Ignjatije Brajnčaninov
Izvor: ceo tekst na Svetosavlje.org
Komentari