Sinoć sam sedela na plaži i posmatrala decu kako se igraju u pesku s braćom i sestrama od tetke, dok je u pozadini sunce polako zalazilo. Tog dana sam radila 12 sati i potom nekako uspela da odspavam samo nekoliko sati, nakon čega sam morala da sačekam decu posle škole i odvedem ih na plažu budući da te noći nisam radila. Uživala sam u tom trenutku i razmišljala o tome koliko sam zahvalna za sve što imam u životu.
Međutim, da sam u jednom trenutku donela drugačiju odluku, i moj život bi danas bio sasvim drugačiji. Sve ono divno u mom životu, čemu se toliko radujem, zamalo je moglo da ne postoji. Da sam krenula putem za koji se ljudi najčešće odlučuju, možda bi neke stvari bile lakše, ali mene uopšte ne zanima kakav bi mi bio život u kom ne bi bilo ovakvog prizora koji sam u tom trenutku videla ispred sebe.
Put koji me je doveo do tog prelepog prizora – moje porodice koja se igra na plaži uz zalazak sunca – počeo je sasvim neočekivano kada sam petnaest godina pre toga zatrudnela kao tinejdžerka.
Saznala sam da sam trudna s 19 godina, kada sam bila druga godina na koledžu. Još nisam bila odabrala čime želim da se bavim. Išla sam na časove i učila i trudila se da se budem odrasla osoba koja grabi ka svom cilju, međutim uglavnom sam se ponašala kao neodgovorna tinejdžerka. Malo je reći da sam se užasnula kad sam videla pozitivan test za trudnoću.
Nisam htela da učestvujem u onome što mi se dešavalo. Jedva sam uspevala da operem svoj veš i da ne kasnim na predavanje – nije bilo govora o tome da gajim dete. S momkom sam bila u vezi tek nekoliko meseci. Razume se da nikad nismo pričali o deci. On čak i nije bio neko s kim bih želela da budem do kraja života, a i on je isto mislio o meni. Naravno, nameravala sam da jednog dana imam decu, ali sam planirala da taj dan dođe tek za još mnogo godina. Želela sam da putujem, da živim u gradu i da se bavim umetnošću u slobodno vreme. Kad bude došlo vreme da se skrasim, htela sam da se udam za nekoga sličnog sebi. Zajedno bismo plovili rekom života, gajili dvoje dece i sve bi bilo sjajno.
No, reka mog života najednom je bila puna brzaka.
Kroz čitavu trudnoću imala sam utisak da sam proterana u drugi krug pakla. Moj tadašnji momak je priznao da uopšte ne želi da ima decu, ali je rekao da bi bio spreman da mi pomogne da gajim dete, ako to želim. Potičem iz konzervativne, religiozne porodice u kojoj je nečuveno da zatrudniš pre braka. Mada u to vreme ja lično nisam bila ni konzervativna, ni religiozna, nisam mogla da podnesem pomisao da ću tako osramotiti porodicu. Imala sam utisak kao da sam im pljunula u lice.
Nije bilo govora da se obratim prijateljima za pomoć. Iako je velika većina vršnjaka u školi takođe imala seks, po njihovim reakcijama kada su saznali da sam trudna čovek bi zaključio da sam u manastiru. Svi prijatelji osim dve drugarice odmah su se distancirali od mene. Ispostavilo se da kad zatrudniš dobijaš status društveno nepoželjne osobe. Vest o mojoj trudnoći pronela se neverovatnom brzinom – kud god bih se zatekla u kampusu, dočekivali su me prezirni, podrugljivi pogledi.
Vreme za teške odluke
Nisam mogla da smislim nijedan dobar ishod takve situacije. Nisam htela da abortiram, tako da je ta mogućnost otpala. Ostale su mi tri jednako nepoželjne opcije: prva, da sama gajim bebu, druga, da živim s momkom i da zajedno gajimo bebu i treća (i verovatno najbolja mogućnost), da dam bebu na usvajanje.
Znala sam da treba da izaberem treću opciju (i dan-danas verujem da je usvajanje nešto divno i podržavam sve koji se odluče na to), ali kad je došao trenutak, jednostavno nisam imala snage za to. Dovoljno dobro sam poznavala sebe i znala sam da ću u budućnosti biti emotivno rastrojena zbog toga. I tako je i ta opcija otpala.
Sve se svelo na dve opcije. Premda sam znala da jednoga dana, kad bi došao trenutak za to, verovatno ne bih izabrala tadašnjeg momka za životnog saputnika, moram sam da priznam sebi da mi je ipak značio mnogo više nego što sam očekivala. A i njemu je do mene bilo stalo mnogo više nego što je do tada mislio i bio je spreman da se obaveže na duge staze. I tako je prevagnula opcija broj dva. Napustila sam koledž, udala se i počela da se ponašam kao odrasla osoba, umesto da se pravim, kao do tada. Porodica me se nije odrekla, kao što sam ranije strahovala. Bili su zaprepašćeni i zatečeni, ali su ostali uz mene.
Neočekivani blagoslov
Sve se to desilo pre 15 godina. Nakon prvog deteta, muž i ja dobili smo još troje dece. U 22. godini vratila sam se na koledž i polagala ispite jedan po jedan dok sam istovremeno gajila decu. Do 31. godine dobila sam diplomu i stupila na tržište rada. Moja priča pokazuje da sam i ja jedna od onih što su prvo rodile decu, pa onda izgradile karijeru. Mogu samo da dodam da nisam planirala da bude tako.
Veoma sam bliska s mojim roditeljima i sestrama i oni su me uvek podržavali. Da bismo izdržavali porodicu, muž i ja radimo mnogo više nego što bismo možda želeli, ali još davno smo shvatili da – premda se i dalje volimo – tajna dobrog braka nije u ljubavi, već u napornom radu. Ispostavilo se da je to tajna i skoro svega drugog u životu što vredi imati.
Sad se sa osmehom sećam kako sam nekada maštala da se udam za nekoga ko bi bio „sličan meni” – za nekoga s kim bih plovila kroz život. Razume se da smo i mi imali iskušenja, ponekad i previše, ali na kraju krajeva nikoga drugog ne bih želela kraj sebe osim njega. Da je bilo drugačije, ja ne bih naučila ništa o sebi kao ženi, supruzi, majci. Ne bih naučila koje su mi jače strane, niti bih shvatila da sam mnogo inteligentnija i odlučnija nego što sam tada mislila.
Da se ovo nije desilo, ja bih nastavila da kroz život uvek biram lakši put.
Kako sam sve to preživela? Imala sam podršku muža (što mnoge mame-tinejdžerke nemaju), podršku moje porodice i podršku muževljevih. Kasnije sam stekla i mnogo divnih prijatelja. Sad kad je sve prošlo, slagala bih ako bih prećutala da zaista mislim da mi je Gospod dao snagu da kroz sve to prođem.
Da li predlažem svima da zatrudne kao tinejdžerke? Nipošto! Ali isto tako ne bih preporučila tinejdžerima ni da rade mnogo toga što sam ja (neodgovorno) radila u njihovom uzrastu.
Podaci govore da se tinejdžerske trudnoće preklapaju s drugim podbacivanjima u životu, uključujući i napuštanje škole i mnogo veća finansijska iskušenja, što je i kod mene bio slučaj. Ali ja spadam u manji broj onih koje su uspele uprkos nepovoljnim izgledima, i to zbog toga što smo muž i ja gospodari svoje sudbine. Nije puka slučajnost to što smo uspeli. Uspeli smo zato što smo izabrali da tako bude. Osećam da treba da ispričam svoju priču makar samo zbog toga da podsetim sve koji se suoče s neočekivanom trudnoćom (ili drugim nepredviđenim teškoćama) da bez obzira na to kako se osećamo u tom trenutku, naš život ne mora tada i da se završi.
Ni dan-danas moja ćerka ne zna kako je došla na svet, niti zna da je ona izvor iz kog crpim snagu. Ona ne zna da ja nju učim da bude inteligentna, jaka i sposobna zbog toga što je upravo ona mene naučila tim istim stvarima.
Da zaključim: ne, moj život se nije okončao kada sam zatrudnela sa 19. godina. Na mnogo različitih načina on je tek tada počeo.
Autor: Heder Skot
Prevod za pravoslavniroditelj.org: Marija Stajić
Izvor: My Unexpected Pregnancy Turned Out Better Than Everyone Expected
Ukoliko ste trudni i u dilemi ste da li da zadržite bebu, nudimo Vam mogućnost da porazgovarate sa psihologom – bilo uživo u savetovalištu u Beogradu, bilo preko Skajpa.
Ne ustručavajte se da zatražite psihološki razgovor – niko Vas neće pritiskati, osuđivati niti ubeđivati.
Jednostavno ćete dobiti priliku da Vas neko pažljivo i bez osuđivanja sasluša, kao i priliku da sa nekim podelite svoja osećanja i razmišljanja u ovako osetljivoj situaciji u kojoj ste se našli.
Za detaljnije informacije posetite sajt Pravoslavno-psihološkog savetovališta „Ima nade”:
Ne brinite za novac – ukoliko niste u mogućnosti da platite, razgovor će za Vas biti besplatan.
Savetovalište „Ima nade” nudi mogućnost besplatnog razgovora samo i isključivo osobama koje su trudne i premišljaju se da li da zadrže bebu, tako da je to potrebno navesti u pismu preko kontakt stranice na OVOM LINKU.
Komentari